Петар Милатовић Острошки: ЂЕ СИ БИО КРЊО?

0
225
Неда Гаврић и Петар Милатовић, у позадини за главним столом прф. др Мирјана Стојисављевић и Сава Гуслов Марчета

(Одломак из истоимене монодраме Петра Милатовића Острошког, промовисане у Банском двору у Бања Луци 23. децембра 2017)

Део публике у Банском двору

О књижевном стваралаштву Петра Милатовића Острошког у Банском двору говорили су Миладин Берић и проф. др Хаџи Мирјана Стојисављевић, а после ауторовог извођења монодраме уз помоћ Неде Гаврић, наступили су бањалучки песници: Сава Гуслов Марчета, Селена Берић, Неда Гаврић и Миладин Берић.


ЂЕ СИ БИО КРЊО?

Помага Бог љуђи!

Добра ви срећа добри и зли љуђи, ма о´кле долазили и ма што чињели.
Ево ја дођох из иностранства ´ђе ме послаше, заједно са милионима других, да би сачували социјални мир у држави и идеолошкој страви! Извезли бијело робље, ка´ да смо стока без репа, они што имају велике репине иза себе!

Дођох, како они веле, са привременог рада у иностранству, а ја бјех, ка´ и остали, тамо на сталном раду у привременом животу.

И како сте ми? Како здравље? Како вамилије и остале вамеље? Има ли напретка?
Је ли жив онај који је све живе сахранио?

Обиђох свијет уздуж и попријеко и не виђех ни´ђе да коров цвјета ка´ овође!

* * *

Сретох јуче некадашњега мога професора како по контејнеру претура.
Вели ми: – Ево Крњо за чега сам се школова´!
Па ми признаде да сам био у праву онда кад ми је да´ слабу оцјену из историје зато што сам га онда пита´ из које историје ´оће да му одговарам, из оне коју учимо за оцјене, или из оне коју ја учим за своју душу.
Кад професор из контејнера мене отвори душу, морах да му шапнем да он данас не би био у контејнер да нас је учио оној историји коју сам ја учио за своју душу и због које добих јединицу!
Но и поред те јединице из историје ја историју докторирах

* * *

Љуђи моји, кад дођох имах што виђет´!
Виђех да ми нијесмо више ми, нити су они више они, а богоми ја сам ја, па куђ пукло да пукне, само да ми не пукне погибија и да не изгубим образ.
Виђу да се између себе траже сви они који су се погубили!
Виђу да су многи куће су грaдили на туђим раскућиштима.
Међу њима има свега и свачега, од ибрета до кијамета.
Онијех са камењем у вилицама. Онијех којима је губа уши појела па не чуше пиштање макање.
Онијех који се са небраћом и крвницима братимише, а браћу у братској крви давише.
Онијех говнoмељина чији су очеви на гробљима крали и касније у дроњке сахрањивани. Па онијех које је свако добро мимоишло, а којима се свака рђа за образ прилијепила па ће и шсјутра, ка´ и данас, да лају из гробова!
Виђу да је многима огњиште најобичније буњиште и ђубриште.
Куће су им постале раскуће, зарасле у коров.

* * *

И кад дођох овође из оне бјелосвјеЦке помрчине, за мене ови веле да сам Црногорац, док они рекоше да Црногорац нијесам, а ја велим и овијема и онијема да је некад била част бит´ Црногорац, а данас је то срамота и код овијех и код онијех, нарочито кад су Турци и Арнаути постали „црногорци“, па гледам и ове и оне како се крљају, скоро до поклања, око тога јесу ли да нијесу, или нијесу да јесу.

Ка да су сви они заборавили да је Српство Црногораца тестамент светаца, почев од Стефана Немање, рођенога у данашњој Подгорици и сина му – Светога Саве и од ове двојице највећих Црногораца Српство нема већих Срба!

Кад ми тамо ови кажу да нијесам то што јесам, а они да јесам то што нијесам, и једни и други једини смисао виде у властитом бесмисленом главињању главом без обзира и памећу без циља.

Зато сам лијепо патентира´ блесиметар да и једнима и другима и измјерим дубину њихових плиткоћа!

А благо би нама свијема било кад би и ови и они могли и шћели да се договоре да буду људи. Е дајем ти јемца без премца, богоми, друге би нам ´тице пјевале, а овако су на све нас зинуле све могуће але и вране по овој бјелосвјеЦкој помрчини.

Виђу, богоми, да се само острашћени лудаци такмиче ко је већи Србин, а ко већи Црногорац! А кад ће, чоче, и једни и други да се такмиче ко је већи чо´јек? А не ка´ сад што се такмиче ко је већи идиот!

* * *

Виђу, богоми, све неке веље Црногорце и све неке веље Србе. Виђу их у дућанима. Једни држе српство у дућану и продају, а други у супротном дућану, у истој слијепој улици, држе црногорство у дућану и продају. И једни и други нацртали рекламе српства и црногорства ка´ мртве природе, па тако продају и српство и црногорство. И једни и други се отимају око Његоша, развлаче му кости, мисли, дописују га, поново оњегошују и јопет га разњегошују. Они веле да је њи´ов, а ови да је њи´ов, а и они и ови заборављају да је Његош свјетски, па, богоми, и космички. Па је владика Раде мора´ да се попне горе високо, скоро до Бога, да га не могу доватит´ ни они ни ови и сад се Његош лијепо дружи са Богом, за сваки случај, да га не испоруче неком трибуналу!

* * *

Треба, богоми, свашто очекиват´ од Празилуковића и Лезилебовића које и данас видим на сваком кораку послије пола вијека, Знате ли ко су они?

Празилуковићи су сада професионални Срби и Црногорци у Београду, Новом Саду и осталим градовима у Србији, родом из црногорских вукојазбинама.
Лезилебовићи су такође из црногорских брдовитих вукојазбина, али су настањени у Подгорици, Никшићу,Цетињу, Херцег Новом и осталим црногорским градовима.
И они су, као и њихови рођаци Празилуковићи, до јуче били велики Југословени.
Сада су неки велики Срби и велики Црногорци.
Како им кад затреба. Баш као и Празилуковићима у Србији.

Разлика између Празилуковића у Србији и Лезилебовићау Црној Гори је само у сличним надимцима, а заједничко им је: лукавство, поганлук, пасјалук, несојлук, подмуклост, дволичност, претворност, камелеонство, полтронство.

Захваљујући таквим моралним карактеристикама Празилуковићи и Лезилебовићи су се, са само основном, или евентуално средњом школом, домогли директорских, предшједничких, уредничких и разних других криминалних функција које су то што јесу захваљујући управо Празилуковићима и Лезилебовићима! Намијештају једни другима функције, титуле, награде и остале нагрде, а све по систему – ја теби ти мени, међусобно се ословаљавајући са „сердаре“, иако су сви они заједно најобичније транвеститске прдаре и осведочене мушке говнаре! Њихове жене су далеко веће мудоње од тих полигаћа и дојучерашњих
голаћа!

Црногорски Празилуковићи у Србији и Лезилебовићи у Црној Гори патолошки мрзе и одмах склапају трајне коалиције против свакога ко их препозна, било погледом, било ријечју.

Можеш ти према Празилуковићима и Лезилебовићима бит´ не знам колико коректан, али све ти је узалуд, јер и једни и други твоју коректност схватају као твоју слабост.
Захваљујући Лезилебовићима свијет данас дубоко презире некад часну и јуначку Црну Гору пред којом је некад тај исти свијет скида´ капу, док данас та иста Црна Гора, захваљујући тим Лезилебовићима, скида гаће пред цијелим светом!
Тај примјер јавног беспримјера послушно слиједе Празилуковићи у Србији па, тако данас имамо – дупло голо…
Ето ко су и ови и они.

* * *

Виђу четнике који примају партизанске борачке пензије и виђу неке партизане како каче четничке кокарде заједно са петокракама и јопет и једни и други ратују између себе вербално. Ка´ да им није било доста погибељи од 1941 па на даље, но ´оће још, да увесељавају крвнике и једнијех и другијех!

Но да вас питам: „А што бачате ваше крваве ножеве међу ђецом? Ђеца нијесу могла да бирају оће ли се родити у партизанским, или у четничким породицама! Ка´ да су једни криви, а други заслужни? Е нијесу, богоми, криви ни заслужни ни једни ни други.
Али је обавеза ове ђеце, и четничке и партизанске, да не понављају грешке очева, да нам нација не постане расијана пљева, иако то зло само код нас буја и успијева!“

* * *

Виђу да сте потрошили пола стољећа у ништа од једног до другог судилишта и губилишта, да се од ва- ше муке гоје крвници и овијех и онијех.
И вама никако да дође памет из пркна у главу!
Па докле више, ако за Бога знате?
А можда је Бог и овијема и онијема неђе друго?
Можда су Богу и ови и они додијели држављанство и примили га преполовљенога да им буде подстанар.
Па се бојим да ће и ови и они преполовљеноме великоме Богу да дају отказ ако велики Бог не буде испуњава´ велике жеље малијех љуђи и ето бруке наше, да код овијех и онијех велики Бог буде социјални случај и бескућник.
Ух, бруке наше онда!

* * *

Веле да се о нaма прича надугачко и нашироко, али причу о нама још нико записа´ није.
Странци нијесу нашли довољно одговарајућих ријечи да нас фотографски опишу, а ми зато што се не видимо добро кад се свако свакоме попео на главу па је тај групни потрет тајна за сваког мага ријечи.

* * *

Но чуја сам да се и ови и они питаху: – А ´ђе нам је
Крњо, ђе је стрка?!
Чуја сам и разне одговоре, да ме појела ноћ, да сам поста´ емигрант, да сам поста´ члан неке секте и заборавио завичај.
Ка´ да мене треба секта поред толико партијашких секта овијех и онијех? И да не би више било наглабања и из шупљега у празно пресипања, ја ево, богоми, дођо´ да се сит с вама испричам, ако ме будете шћели слушат´! Оћете ли ме слушат, или не?
Е кад је тако онда ме слушајте.

Доста сам ја вас слуша´ пола вијека и ништа паметно, богоми, не чух. Бог ми је швједок.
Али не онај којему ови и они додијелише држављанство, па онда подстанарски статус и којега ишћераше улицу да буде бескућник и социјални случај, но они прави Бог који све види, што значи да су и ови и они вјеровали у лажнога Бога и нико под овом капом небеском не зна оклен је тај бог доша´.
Не можемо ми без лажнија Шћепана малијех!

* * *

Отишa´ сам прије пола вијека из Черне Горе у Њемачку да будем гастарбајтер, да радим код њих ја који никад ништа нијесам радио под овом капом небеском, но авета´ по васцијели дан.
И куд ћу, како ћу, ја право на бауштелу.
И на свакој бауштели, вала, вјеровали или не, био сам први у послу!
Увијек сам се први уморио…

Радили ми тако једном нешто на магистралу, у ствари фарбали смо оне бијеле испрекидане линијe и мене рекоше да ставим саобраћајни знак за радове на путу.
Вртим се ја тамо и овамо, виђу некакве табле са лопатом и не разабирам да су то ти знакови, јер так- вија знакова, богоми, код нас нема кад се ништа не ради на путу но се свашто чини поред пута.
А но што? Код нас је тако!

* * *

А једном сам се запослио да будем чувар гробља у Минкену.
Е муке моје. Сви леже, а ја морах да стојим!
Ајде, издржах и то некако.
Чува´ сам их, дајем ти јемца без премца, нико ми није побјега´!

Но да ви причам да сам се једном, богоми, добро ознојио на гробље.
Сахрањивали смо нечију ташту.
Народ је толико аплаудира´ да сам мора да је три пута вадим из гроба на бис, а нико срећнији не бјеше од зета, дотадашњег тазбинског магарета!
Имам и ја ташту, али је ујео пас и доктор ме други дан пита како јој је.
Рекох му истину: „Добро је ташта, но је пас ево други дан у коми!“
Од моје таште сам научио важну лекцију! Лекцију о разлици између таште и лешинара.
Љешинар најприје сачека да умреш па ти онда једе џигерицу…
Адам је, вала, био најсрећнији чо´јек на свијет – није има´ ташту, живио је у рају!
Ко живи са таштом, тај је во, свиња и мачак истовремено! Ево како!
Ташта живи код мене и она каже кћерци: – Иди зови онога вола да устане!
Поподне каже кћерци: – Иди, реци оној свињи да дође да једе!
А увече ме зове жена: – Маче, дођи у кревет!

* * *

Питала ме ташта шта бих ја радио кад би је напа´ међед у шуми!
Ништа!, – рекох – само бих међеду река´: – Међеде, сад се сам брани кад си тражио ђавола!

* * *

Спасио сам се, богоми, таштине напасти тако што сам, кад је почела да манита и авета, лијепо река´:
– Оли ти, женска главо, престат да дробиш кишу и да од ње правиш мусаку? Ако нећеш, из овија стопа ти враћам ´ћер назад, па се ти мисли што ћеш с њом и куд ћете обије.
И послије под мојијем кровом блажени мир од Бога дат!
Сад се свуђ фалим са таштом и упозоравам све керове да им не падне на памет да ми уједу ташту јер их чека несвијест!

* * *

Питаш ме ´ђе је Јоко Милашев који је пошa` са мном у Њемачку.
Како, чоче, `ђе је?
Оста´ је у Њемачку јер је у Франкфурту отворио дућан – ћускијом!

Но да ви испричам ово из Дахауа.
Приредили они неку прославу тамо поред онија крематоријума који су и сад спремни да их потпале…
Улазим ти ја тако испод онога величкога шатора и сиједам за сто.
Прилази конобар и вели ми да је то шведски сто, па се ја, јадан, обрадовах да ће на сто да буде сервирано неколико згоднија  Швеђанки, па му рекох да ћу устат´ кад се анмирим са швдедскога стола!
И таман то рекох кад долазе Кинези и виђевши ме да шједим помислише да сам неко божанство, клекнуше лијепо и изговараху неко метанисање, дође новинар и ´оће да ме интервјуише, ја му се представих: Леко Чугалић.
Послије прочитах у кинеској штампи да се зовем Лен Чу Га!
Нико ка´ Кинези не умије да погоди суштину…
Ово је још један доказ да ми можемо бит` све, чак и Кинези кад смо често у животу Марсовци који се стално праве да су Енглези иако не знамо инглијаш- ки…

* * *

Запослио се ја у болницу да будем помоћни болничар.
Кад тамо једног дана дође Циго Црни Рако, бескућник који је спава у Дому за бескућнике и тамо се разболио. Био је тешки фолирант.
И једног дана трчи сестра и доктору вели: – Докторе, дођите брзо, фолирант црни Рако умро! Доктор се почеше иза ува и рече: – Е сад је стварно доста, претерао је са фолирањем.
У´ватио сам се за стомак и ципанцијели дан сам се треса´ од смијеха. А било ми жа´ Циганина Црног Рака. Потрошио живот у ништа, од једног до другог буњишта!

* * *

Кад сам се запослио у ватрогасну службу града МинКена возили смо се да гасимо пожар у једној згради од четири спрата.
Гасили смо, али смо тамо затекли мртве.
На првом спрату су биле избјеглице из Авганистана, на другом избјеглице из Сирије, а на четвртом избјеглице из Либије.
Сви су били угљенисани.
На трећем спрату нијесмо нашли изгореле љешеве..
Питате се како то да на трећем спрату нема жртава у стравичном пожару.
Ствар је проста. На трећем спрату живе Њемци и сви су били на поса´, радили су.

* * *

A да ви испричам каква сам ја велика сила бијо у Њемачку.
Одржавало се гласање за крадоначелника Берлина и кандидовао се Турац Курта Мурташи, а ја чуду не могу да се начудим, прекрстих се и на глас рекох испред оне чувене Бранденбуршке капије:
„Е, вала, овога није било од кад је Мухамедово крме реп искривило!“
Боже да ти је било виђет´ онда што се чињело.
Одједном се испред мене створи буљук њих, а међу њима и доста жена, само им видиш очи и утегнуте гузице испод уских хиџаба, скројених тако да истичу женске облине.

Искобечили се сви на мене, оће да ме бију, а ја у овом црногорском одијелу ставио обије руке на оба џефердара.
Издвоји се један мегданџија и пита ме: ко стоји иза мене.
Одговорих му најмирније да иза мене стоји Бог!
Е да ти је било виђет´, уватише сви тутањ главом без обзира и памећу без циља.
Послије њемачки таблоиди почели да пишу како Крњо Бјелопавлић сам може да побиједи Турску и да би добро било да Њемачка рачуна на моју подршку кад јој буде требало неке уре.

* * *

Али манимо се високе полиКите но да се вратим на жиФот.
Људи моји, гледа´ сам оне Швабице што вичу по цијели дан и одма´ сам знава´ да не вриште ноћу, кукавне оне јадне, сироте, па ми их одмa´ би жа´, те сам, богоми, мора да им помогнем, да им умирим душе, што ћеш, душеван сам чојек, a но што…

* * *

Слуша сам једну нашу аветињу како мудрује о браку, а жена му је покретни инвентар у куплерају.
И да се направи важан послије литургије пита једнога старца:
– Зашто се брак назива светим?
– Зато – oдговори старац – што је у њему много мученика.
Оде аветиња да даље авета…

* * *

Гледа´ сам и ове наше мрчове са мном на бауштелама.
Ко ће да прошпија?
Наш мрчо!
Ко ће да дрпи?
Наш Мрчивоје!
А и један и други имаху исту навику – да се увуку у шефово пркно, па чојек комотно може да их води ка´ нестале!

* * *

Но кад дођох из Њемачке овође почех да обилазим својту, али мора сам да припремим врећу пара.
Кад се родио мој сестрић на бабиње сам му донио два поклона: план нашега Бијограда и рјешење о пеМзији.
Ено га, богоми, сад столује у Бијоград.
Преселио је цијело Цетиње на Дедиње!
Одувијек је био напредан. 🙂
Зато је он данас главни савјетник у Напредну странку.
Он, јадан не био, најнапредније савјетује како да се уради тако да никад ништа паметно не буде урађено! Јес´ богоми!

А има ли, образа ви, горе клетве за Црногорца од оне: Дабогда не виђео Бијоград!? Своје треба чуват´ од клетве, је ли тако…

* * *

А што ме пита, јадан не био, за онога, е тако ми Бога, не могу ти ниједну лијепу ријеч за њега рећ´.
Пушти га, стрва му се, дабогда, не знало! Накра´ се шаком и капом, па одвојио неке мрвице и купиЈо два звона и ено му фреска у Цркву.
Веле да је велики ктитор. Па му и то мало, но да би љепше опра´ паре регистрова хуманитарну орга- низацију од шверц-комерца све паре пребачује на рачун хуманитарне организације која се води на име његове умрле тетке и од ње има пуномоћ да може са парама да располаже, баш ка´ да су његове. А да чије су друго?
Тако се то ради у ЕУтопији.
Региструјеш хуманитарну организацију и не плаћаш порез. Још само да се доШјете да и Богу не полажу рачуне на крају, али богоми,
Бога још нико није преварио… Је ли тако, а? Што велите ви?

* * *

И сад у Црну Гору, ка´ што рекох, веле да сам Црногорац, у Србију веле да сам Србин из Црне Горе, у Њемачку веле да сам Југословен, а емигранти ми тамо веле да сам Шугословен, е вала, јади ме знали ако знам ко сам и што сам у званичним тефтерима.
Ни ови ни они ми не дају да будем оно што ми бјеху: ђед, прађед, чукунђен, наврђед, курђел, аскурђел, курђун, курлебало, сукурдол, судепач, парђупан, ожмикура, курајбер, сајкатава и бијели орај.

Ка´ да нијесам од овога свијета, но ка´ да сам па´ с Марса!

Е богоми, тврду ви вјеру дајем, сад ´оћу да будем Марсовац, да ме не дијеле на овога и онога и зато ево га свијема њима, и овима и онијема, ево баш овако – ово…!

* * *

А што пита за Ове и Оне. Е богоми, рећ´ ћу праву, правцијату истину!
Некад ови наши Дангубићи, Тањевићи, Никоговићи, Фукарићи, бјеху гласовита братства, на које се многа друга угледаху.

Данас су најмсрдљивије подгузне муве које најжешће кидишу на вратове најближих.
Увлаче се, рекох малоприје, у свачије антинародно пркно и само им видиш како им празилук вири из њихових алавих гузица.

Оца и мајку, брата и сестру, стрица и рођака, све ће редом данас да продају за шаку соли коју им даје господар, а те шаке соли господар је купио од новца који им је отео и они сад из господареве руке захвално лижу шаке соли.. Е .ебем ти политику која све отима јадницима и они мисле да им је све поклоњено.
Е то су ти, ђетићу, и Ови и Они!

* * *

Што ме гледаш, јадан не био, ка´ да сам с Марса па´, а не ка´ да сам сиша са Венере, са онога њенога чаробнога бријега?
Је ли вјерујеш у летеће тањире?
Што велиш?
Да не вјерујеш, је ли…
Е богоми, ти се лијепо ожени па не само да ћеш вјероват´ у летеће тањире но ћеш виђат´ како свакодневно лете. Јес´ богоми.
И немој да ме питаш оклен ми ова масница испод ока!
Потука´ сам се са женом због ђевојке!
Питаш ме зашто сам се развео од жене. Ево ´вако.
Доша´ ја кући и причам жени како је Ристо доша´ раније кући и затека´ Зорку испод љубавника у њи´овом брачном кревету и одмах га од узбуђења стрефио инфаркт, а на то моја жена рече: – Не бој се Крњо, ти имаш јако срце!
Па како да се не разведем?

* * *

Питаш ме што су то – свашточиње.
То су ти, јадан не био, највеће и најгоре аветиње.
У све се разумију ка´ Марица у криво гудало.
О философији знају више но сви философи заједно, о књижевности више но сви светски књижевници, а тек како бистре политику, па то ти је да пукнеш од смијеха, све би они средили кад би им се дала влас´ пет минута, а потрошише преко пет деценија просјачког живота на дну свакодневне клоаке и не ријешише се да помету испред кућног прага но им га сва- ко запишава, и знани и незнани.
Свашточиње су увијек свуда. Свуђ´ стигну, а до себе никако! А и како би кад су вргнули из памети?
Памети, прими моје саучешће…
Ове аветиње вас вуку за нос док вам нос откину, а кад вам нос откину ви ћете бит´ убијеђени да је смрад једини прави мирис. А што ћу вам ја кад сте навикли да вас вуку за нос куси и репати?
Навика је чудо, људи моји без памети, јер да имате памети не бисте сервилно клечали пред џелатима и извињавали му се што ће се заморит´ док вам одсијеца главе. Ка´ да вас је ован правио, а не чојек, кад вам вратови трче у сусрет ножу ка´ овце кад журе на кланицу.
Нијесу аветиње ови што вас вуку за нос но сте ви још више аветиње. Јес, богоми, тако вам је, свиђало ви се, или не… Е тако…

* * *

Е вала, љуђи моји, како оно веле паметнији од мене, ево дошло неко наопако вријеме кад је човјечанство без човјечности, кад је мјера јунаштва најгори кукавичлук, а љепоте најобичније ружнило и црни- ло.
Некад смо на главама носили капе, шешире, а сад многи немају главе но умјесто глава носе телевизоре на раменима!
То су они који ´оће леба без мотике, заједно са онијема који су без мозга кад размишљају задњицом.

А ми, богоми, мислимо главом коју носимо на рамену, а не телевизор ка´ они, тамо они!

* * *

Вала ове жене, около и поред мене, никако да се опасуље, иако је све просто ка´ пасуљ!
Чуде се оне јадне усамљенице што не могу да нађу партнера јер су многе поштене и удате жене велике успаљенице!
Но има´ сам једну. Не знам ко ми је даде. Бог или ђаво? Биће ови други, да се ње отараси.
Возим ја мало брже овијем аутобаном и заустави ме полицајац и моја жена одма´ поче да виче на њега:
„Нијесмо возили брзо, мамлазе један, ко ли те постави ту, аветињо једна, безобразниче, ´оћеш да нам узмеш паре, пљачкашу један, е богоми нећеш, не дам ти па цркни!“
Полицајац се окрену према мени и рече: „Ајде вози!“
„А казна?“ – упитах полицајца, а он ми рече: „Ајде мучениче вози, кажњен си ти превише!“

* * *

Послије ње набачивала ми се једна па ме веселница пита: „šta ima novo kaj vas“.
Одговорио сам јој: „Ено један дроби кишу и од ње прави мусаку, а на ражањ набо скакавца!“
„Бјежи“, рекох, „црни Крњо да не будеш још цр- њи“.

И да бих се заштитио од таквија, ја лијепо дам овакав оглас за женидбу: Двије жене сам сахранио, женим се и трећи пут!
Али, јопет, без жене се не може.
И одем ја на вашар у нади да ћу срест´ неку да ваља.
И богоми, сретох једну лијепу и заносну плавушу.
Таман се загледах мало боље у њу и одма´ се о´ладих!
Та заносна плавуша на вашару носаше јогурт око врата јер на јогурту пише – дукат!

* * *

А имам комшиницу и она кад се купа скида врата од купатила – да не би комшија вирио кроз кључаоницу, а кад је била трудна свима около је говорила: – Можда није моје!!

* * *

У Минкену отиша´ ја једном у јавну кућу и проститутка ме пита на који начин ´оћу да водим љубав.
– На српски!, – рекох!
– А не, не никако на кредит!,- одбруси ми веселница!
– Ето ти га Крњо!,- рекох себи у браду.

* * *

Из МинКена скокнух у Беч.
У Бечу се наши између себе бече, а пред злотворима сервилно клече.
С обзиром да ме бије глас великога зналца, питају ме зашто Аустријанци имају заставу црвено-бијело-црвене боје!
„Зато“, – рекох, „да не могу никако погрешно да је поставе!“
У Бечу се нагледах свега и свачега.
Беч су некад настањивали Срби од знања и ума, а данас Беч и околину, час´ изузецима, настањују многи од незнања и зулума!

* * *

Е кад дођох из Беча и ја се од зла избечих!
Вала не могу чуду да се научим кад виђех онога Гологузовића, несоја од фукаре.
Прије овога њихова рата био је го ка´ црквени миш, није има за што пас да га уједе!
А погледај га сад. Има бензинску пумпу, робну кућу, хотел, а веле да има и велику транспортну фирму са преко двјеста шлепера.
Веле да му се сви клањају до земље.
Е вала ја нећу, но кад га видим имам сва ребра да му испрeмећем што ми је укра´ пет пршута прије н´о сам отиша у Њемачку.
Не иде ми у главу да се клањају једном лупежу!
А ја се без потребе чудим кад је лупежима упала шјекира у мед. Ово је вријеме лупежа!…

* * *

Виђех јуче Невјерића, онога који је Бога помиња само у најсочнијим псовкама, онога који је цркве не-кад претвара´ у пландишта оваца, коња и магараца, а данас метанише више но све владике, носи крст већи од патријархове главе окачен о дебелом ланцу са којијем комотно може да се објеси. Богоми, данас је тај и такав Невјерић, почео и Бога да подучава како Бог треба да се Богу моли!
До јуче се тај Невјерић клео: „Тита ми!!“, а данас се куне: „Острога ми!“.
Слуша сам ту замлату како говори: „Друже краљу, Тита ми, биЈо сам четник и имам партизанску споменицу, а орден народног Ероја због мог присуства на колективном засиједању у њи´овом Јајцу!
Тако збори Невјерић, свaкој власти продан, Краљу лажно вјеран, а Титу одан?
Е такви су и ови и они!

* * *

Но, манимо се и онија и овија, па да видимо што ћемо са овом школованом ђецом, са овијем одливом мозгова кроз извоз бијелога робља.
Ајмо да окренемо то па да ђеца остану овође ђе им је мјесто, а да умјесто школоване ђеце извозимо сировине које су дебело кумовале овоме данашњему злу!

* * *

Прије неки дан заболио ме бубрег прије ране зоре кад му вријеме није. И ја, бољ, бољ, ногу пред ногу, право у ону клинику.
А кад виђех рекламу забоље ме мозак.
Изнад главне капије пише:

Ово је нашег здравства слоган прави!
Дођите код нас, умријећете здрави!

Бјежи, рекох, црни Крњо, овође би се и најздрави- ји разболио!

* * *

Успут сретох Обрена Малишина.
Рече ми да су му снимали главу и весели се што му нијесу ништа нашли у њој!

* * *

Успут читам да рекламирају донацију органа.
Прво узму памет, послије срце, бубрег, мозак неће јер никоме и не треба.
Па се ја нешто мислим да им не донирам но да им рентирам овога врсника мога…

* * *

Мој ђед је има´ криво гудало за гусле, а све остало му је, прича се, било право!
Моји врсници, част изузецима, не знају што су гусле и немају ни гудало, ни ништа право немају, па им је зато све остало криво!

* * *

Питаш ме за бечке љекаре.
Па ево да ти испричам једну бечку догодовштину, да видиш што су данас чувени бечки љекари, ка´ да су најобичнији коњушари!

Доша´ пацијент и каже бечком доктору:
– Докторе, сад ми је боље, не кашљем, не кијам, само мало тешко дишем.
– Ништа се ви не шјекирајте, побринућу се ја да и то престане!

* * *

И тако, фала Богу, не требају ми љекари, па одох у кафану да себе частим.
Кад тамо сви се разгаламили причом о Косову.
Пуна им уста Косова, а свету српску земљу изгубише без испаљеног зрна олова!
Није то никакво јунаштво Срба, но српских поданичких грба!

* * *

Вала чујем да ће Арнаути да траже трећину Црне Горе, или ће да објаве рат Црногорцима.
Сад ће Мило, црно му било, да тражи од Срба помоћ, да га Срби бране од његовија савезника, Арнаута и српскијех Турака…

* * *

Ено се Његош по трећи пут преврће у гробу!
Зло домаће царује и све што је лудо почело да мудрује!
Кукавице најгоре о јунаштву зборе.

* * *

Смјестише Карађорђеву главу у крпу.
А Црни Ђорђије не шћеде у крпу обичну
но у причу нама сличну,
да се прича и приповиједа
о нечему што све нас храни и разједа!

* * *

Тијем црнијем науком наставише и данас, испоручују џелатима ослободиоце и ове државе створиоце!
Срамота и греота је њихов једини образ у памћењу потомака који ће им пљувати по њиховим гробовима, али видим да су они већ умрли за вријеме живота.

* * *

Веле да је све пропало. Ка´ да свијет и историја почињу од њих.

* * *

Питаше ме кад се врнух из иностранства да им ре- чем што мислим о овом данашњем стању.
Ево што мислим:

Владају кукавице,
харају незналице!

Образују нас тајкуни
и остали мајмуни!

Попују пробисвијети,
луд се мудроме свети!

Неписмени књиге пишу
и све што вриједи урнишу!

Такво је данашње стање
кроз најгушће грање!

* * *

Кад ме питаше за ове политичаре и остале јајаре, морах да им одбрусим:

Државом управљају фаце
са дна старе прљаве каце!

Зато нам је наша држава
срамотна државна страва!

* * *

Наши стари имаху часне аманете, а ево што су данашњи аманети које његују идеолошки ибрети и гурбети:

Врли данашњи аманети са оца на сина:
Нека брука буде једина врлина;

Да свако свакоме ревносно крв пије;
Да нико никоме добротвор није;

Да сви свима редовно копају јаме;
Да сви своје црне његују помаме!

* * *

Е богоми ми, морам сад да поднесем рапорт прецима!

Дочекасте јуначки, мудри и часни преци
да вам неодговорно суде неки
кукавички, малоумни и нечасни унуци!

Част изузецима, ово је наше покољење
богомдано само за спрдњу и презрење.

(Одломак)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here