Проф. др Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књижевно вече посвећено Петру Милатовићу Острошком

2
471

Поштоване даме и господо, добро вам вече и добро дошли на овај скуп посвећен књижевнику и народном трибуну Петру Милатовићу Острошком.

Своју ријеч о животу и дјелу нашега цијењеног госта отпочећу њим самим, узевши за мото излагања његове ријечи с почетка посљедњег романа Бечке бештије које гласе: “Убиједили су вас да ћете бити слободни ако се покоравате њиховим законима, и ви сте захвално грлили гробарске лопате у добу просвијетљеног ропства (…) и тако се упустили у страшну борбу против Бога који вас је родио слободне.” Али, “не заборавите”, наглашава аутор, “да је битку против Бога свако изгубио у историји”.

Милатовић припада ријетком соју људи који је у посљератном суморном једноумљу с којим је напоредо расла тешка отпадија од Бога, а са њом и морални расап који је бујао као коров, “у времену кад су лудаци мислили да су мудраци, кукавице да су хероји”, `у ужасном саморазарању кад су гордост и заблуде биле врлине, дакле, у програмираном безумљу`, у том и таквом невремену овај горштак и пјесник расковао је властите окове прихватајући да буде човјек по мјери Свечевој.

Побунио се против Тита, зато што овај гази народ, за шта су га још у првој младости бјесомучно истукли даниловградски полицајци да би потом неколико пута допао затвора због критика тоталитарног једноумља у Југославији послије 1945. године. Тад је као државни непријатељ одробијао своје ријечи да је “југословенско друштво труло, да га воде неспособни и настрани људи, да је Устав из 1974, године школски примјер правне обмане српског народа и представља страшну увертиру у будући крвави вјерско-национални грађански рат који ће да поведу комунисти као лажни националисти и код Срба и код Хрвата и код Словенаца. Све то са циљем да се српски народ подијели у нове државе по Титовим границама које се – гле чуда! – у длаку поклапају са оним Хитлеровим из 1941. године”.

Послије робије Милатовић емигрира у Аустрију 29. новембра 1983. године, на Дан републике, а уистину на дан смрти Марије Терезије, што није нимало случајно изабран датум, будући да је управо Броз у току другог свјетског рата повампирио аустроугарске снове о брисању свега српског на Балкану.

Милатовић добија политички азил у Бечу да би се нарочито ангажовао у вријеме антисрпскога рата на Балкану, који су започели, како он каже, `комунистички “националисти”, марксистички “четници”, кумровачке усташе, бечки коњушари, титоистичко-исламистички фундаменталисти, а све уз здушну помоћ великоњемачког Четвртог Рајха, ватиканске црне интернационале и лихварских пијавица бјелосвјетске масонерије`.

Сви су они безочно злоупотребљавали вјерска, национална и патриотска осјећања не само Срба, али њихова понајвише, што је требало да буде увертира у програмирано растурање Руса, а по пројектима црних свјетских мапокројача који би да територије претходне Југославије, према Милатовићевом мишљењу, претворе у антируски војни полигон.

У бечком азилу Милатовић као четнички син и беспоштедни критичар кроатокомунистичког вође, уз то одани поклоник ћирилице, будући да на пасошу, личној и банковној карти има ћирилични потпис, доживљава због свога отворено просрпског политичког ангажмана у времену када су Срби од стране србофобног Запада проглашени варварима модерног доба, чак неколико атентата од којих се истиче онај који је доживио у болници и то баш на дан избора Курта Валтхајма за предсједника Аустије; онога њемачког официра који се шеткао и нашом Бањалуком за вријеме другог свјетског рата, у којем је примио два одликовања за злодјела почињена према Србима, `једно од Анте Павелића, усташког поглавника и Хитлеровог вјерног сарадника, а друго од комунистичког диктатор Јосипа Броза, званог Тито`; тог српског тиранина непознатог поријекла са његовом незајажљивом римокатоличко-франкофуртимашком србофобијом; аустроугарског каплара и припадника злогласне и крволочне хрватске домобранске “Вражје дивизије”, претече Францетићеве усташко-кољачеке “Црне легије” из другог свјетског рата; онога Францетића који је ујак Борису Тадићу.

Тај “вражији” Броз, каснији генсек КПЈ, је 1941, вјероватно у договору са поглавником, подијелио Југославију на двије зоне, на усташку Хрватску до Дрине, а комунистичку источно од Дрине, уз отворену колаборацију Брозових партизана са њемачко-нацистичким окупатором и домаћим усташама о чему свједочи документ од 11. марта 1943, из Горњег Вакуфа, у коме су договорачи пројектовали заједнички циљ – уништење Југословенске војске у отаџбини.

У то име Тито, та највећа енигма новије историје, са седам лажних биографија и 77 псеудонима, прешао је из главног града НДХ у Београд како би намјерно испровоцирао њемачке окупационе снаге за вршење масовних одмазди над србијанским цивилима по пропорцији 100 цивила за једног убијеног и 50 за рањеног њемачког војника, изазвавши на тај начин поред других и трагедију крагујевачких средњошколаца.

Те Шумарице Брозоморни никада није посјетио као што није посјетио ни присуствовао комеморацији ни на једном масовном стратишту Срба из другог свјетског рата попут Јасеновца, Јадовна и осталих двадесет усташких логора у ХДХ. Против тог и таквог култа личности дигао је свој усамљени глас овај острошки син, проказујући злодјела онога који је за своје неславно војевање по Мачви и широм распетог српства добио подофицирско унапређење и ордење од цара Фрање Јосифа. Титови југокомунисти, ваља то и овдје поновити, само су наставили да се боре за што већу Хрватску и што мању Србију против које је Броз ратовао у првом свјетском рату.

Као неко ко дуго времена живи у емиграцији и то управо у Бечу, Милатовић је више него други искусио колика је мржња Беча према Србима, пропагирана континуирано и отворено од 1914. године. Симболизује је аустроугарска разгледница којом је обиљежен рођендан цара Фрање Јосифа 18. августа 1916. на којој с лије стране пише: “Српске лобање на послужавнику, Београд под ногама!” На другој разгледници налази се војник чија је цокула много већа од његове главе, а на њој пише: “Ура, напријед на Београд! Србија мора бити наша!”

Такав ратни поклич као саставни дио старог пројека њемачког продора на Исток повампирио се био и у нашем времену, а са њим и недосањан сан о рестаурацији Великог римског царства у виду Европске уније. Појављује се увијек кад треба да се доведе српство на раскршће, а по правилу га прати глорификовање оног аустрославистичког слугерање Вука Караџића и наводно његове књижевнојезичке реформе. Тако је послије другог светског рата Вука у име лажног братства и јединства уздизао Иво Андрић, који је да би прешао легално у Србе извадио нову личну карту и име мртвоме оцу Антону предјенуо у српско име Антоније, све у име србохрватства, а уистину великохрватства. То исто у данашњици чине тзв. обновитељи вуковске србистике предвођени Милошем Ковачевићем и Радмилом Маројевићем, тројанцима Запада, од којих је први прије који мјесец држао почасно предавање на бечкој славистици глорификујући још једном Вуков реформаторски концепт који је почивао на дубоко антисрпском квазинаучном спину званом “Срба сва три вјерозакона”. Вуков издајнички пројекат обновили су у данашњици ови бивши титокомунистичи лингвисти који су се брже-боље прометнули у српске патриоте одјенувши хабсбуршку лаж о српском језику и писму у светосавско рухо.

Милатовићево обимно свједочење о природи антисрпске мржње Беча према Београду посвједочују понајбоље ријечи Јернеја Копитара поводом Вукове реформе, изречене још прадавне 1827. године у којој овај Вуков јересоучитељ тражи да Беч здушно подржи његову језичку реформу. Вуков задатак био је да према инструкцијама Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, како би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватизацију. Само зато име језика који је реформисао Вук ни једном није поменуо у Бечком књижевном договору из 1850. године, премда је лично добио задатак да напише правила стандардизације; све како би се према закулисном нордијском пројекту провођеном по фабијанском принципу, крак по корак, српски језик одмах могао преименовати у хрватски.

Управo Копитар препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући га ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна реформа, која мора победити пре или после, у исто доба и у политичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге стране, она их приближује католичким Илирима који истим језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русомани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108)

У досад скривеном документу (1) Копитар износи суд из кога је лако закључити да је Вук била само кукавичије јаје Беча у програму распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а у којем истиче: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд (2) , временом, сам од себе пасти у руке.“ (П. Д. Кијук 2011:379)

Бечки циљ био је и остао да Београд једном покатоличе, милом или силом. У то име служили су се манипулативним техникама путем науке којим је Србима системски наметан комплекс инфериорности пред западном културом како би се стидјели свега што је српско. Синтетичко вуковско вељесрпство наметано је искључиво православнима док је код вјештачких нација створених тако што су одузимали дио по дио српског идентитета и пришивали га себи, њихов концепт Срба сва три вјерозакона имао управо супротан ефекат поновног наметања српског великодржавног шовинизма. Као домаћа пета колона, тзв. обновитељи вуковске србистике, ти грабежљиви вукови у овчијој кожи који варају овце одводећи их далеко од светосавског српства у богохулни наднационални атеизам, водили су тајни, обмањујући рат против православља, рат за наш ум, који сам у великој мјери успјела да научно разобличим, поред осталог уз велику Петра Милатовића и његовог часописа “Словословље”. Здушно ме је поджао управо овај Богу, српству и истини одани критичар хабсбуршких и титолошких кривотворина, као и свих оних лажних српских патриота који су наводно одбацили интернационалу навукавши маску националну, а такви чине већину актуелне политичке власти у српским земљама, састављене од мутивода `који мутна кола воде и из преваре у превару народ заводе`.

За Милатовића Србија није бестрагија, те је у то име критиковао политички ангажман бројних псеудопатриота почев од свога кума, мада је ријеч о својеврсном политичком кумству, Војислава Шешеља, од кога је управо он градио мит у штампи српске политичке емиграције. На концу га је назвао “националном штеточином и политичким дилетантом” прозивајући га, поред осталог, што је тврдио да је постао пријатељ са Милошевићем тек у хашком затвору, мада је права истина да је за Милошевића лично Острошком давно прије Хага изјавио:
“Ако Милошевић нареди да висим на Булевару револуције, ја, Војислав Шешељ, висићу!”

Таква бритка критика није остала без еха у времену комунистичких лажних националиста попут “Милошескуа”, како Милошевића назива Острошки, те, према његовим ријечима, “ највеће српске заблуде послије Јосипа Броза и агента америчке шпијунске организације ЦИА који је од ње добио домаћи задатак да растури српство, да би касније, као и све слуге, завршио онако како је завршио”.
Све своје битке Милатовић је водио беспоштедно, носећи у срцу свој завичај, будући да је рођен у Велети код Слапа на Зети 1949. године; као онај који јако добро познаје свој “православни родослов”.

Његове критичко-полемичке књиге “оптужују” “у име народа”, како му гласи наслов књиге коментара, есеја и полемика, у којима прозива бјелосвјетске и домаће ловце на Србе. Као аутор 39 књига поезије, приповједака, романа, новела, есеја, афоризама и епиграма, изабран је вишњим случајем да се бави “српском трагедијом у којој су најрођенији постали странци једни другима до те мјере да Србима непријатељи нису потребни, него су сами себи довољни”.

Тај отаџбински пјесник који дјелује у емиграцији предводећи Српски културно-информативни центар у Бечу, три пута осуђиван, који наставља да поје испод небеских кандила, како му се зове збирка поезије, познат је глобалном селу нарочито као уредник електронског часописа за књижевност, културу и умјетност, “Словословље”.

Превођен на неколико свјетских језика, доживио је крајње необичну судбину да због својих политичких просрпских ставова на њега неколико пута буде изведен атентат у Бечу. Чудом је остао жив јер је тако желио Господ и његов угодник, Свети Василије Острошки; да га `бечке але велике и мале не убише или отроваше` тако да му судбина није била истовјетна са тајанственим смртима бројних српских црквених великодостојника који пострадаше у царскоме граду Вијени, попут “патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1706. године, митрополита крушедолског Исаија (Ђаковића) 1708. године, митрополита карловачког Мојсија (Путника) 1790, епископа бачког Германа (Опачића) 1899. године; као и знатно раније: епископа Гаврила (Предојевића) 1644. године те његовог насљедника Василија Предојевића, отрованог 1648. године; епископа марчанског Гаврила (Мијакића) окованог и послатог у затвор у Грац гдје је умро 1671; епископа костајничког Арсенија (Теофановића), отрованог 1753. године, патријарха Лукијана (Богдановића ) који је нестао 1. септембра 1913. да би његови остаци били пронађени у ријеци код Бад Гаштајна.”

Сви они пострадаше због вјере своје православне која ће да остане, ако Бог да, иста до Христовог Другог доласка.

Утолико, нека су ти на спасење ране којих допаде неколико пута, драги брате у Христу, Петре Милатовићу, у неуспјелим атентатима, борећи се дјелом и пером са бечким домаћим алама.

Вама, господо српска, хвала на указаној слушалачкој пажњи!

 


(1) Тајну Вукове реформе отпечатио је новосрбиста Предраг Драгић Кијук објелоданивши у својој постхумној књизи “Хришћанство без Христа” повјерљиви Копитарев документ упућен бечкој администрацији, који је толико дуго био доступан само тајним изабраницима империје.
“Београд: нису га вољели ни окупатори ни ослободиоци”, истакао је велики српски родољуб Милан Кашанин.

(2) “Београд: нису га вољели ни окупатори ни ослободиоци”, истакао је велики српски родољуб Милан Кашанин.

2 КОМЕНТАРА

  1. Изванредна реч „о животу и делу“ Петра Милатовића Острошког прф. др Хаџи Мирјане Стојисављевић!

  2. Допринос животопису великог патриоте и изванредног књижевног ствараоца Петра Милатовића Острошког од познаваоца, стручњака и пријатеља проф. др Хаџи Мирјане Стојисављевић. Дивно је прочитати како велики говоре о великим. Док је тако има наде.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here