Давид КЕЦМАН ДАКО: СВЕТИТЕЉ И СЕНА

0
197
Давид Кецман Дако

/Светосавка, тишином кроз свевремје/
/Растку Немањићу/

Који пре пет векова од тешкоболног, оног удесним проклетством кажњеног одсецањем руке, јер је, суочен са Истином о светлости, предуго писао све саме заслепљујуће лажи, тачно у трен онај кад шапатом од прве слутње и би најављен, коначно стиже.

Незнаног и без икаквих назнака необичности, без јасновидних обележја снаге ил’ моћи од које се и на даљину стрепи и на време му се из видела склања, исувише тихог и скрушеног, тако лаганог хода као да стопалом тло и не додирује, ликом, одеждом, са свим на себи, само наизглед толико и небитан да би му се ико у страху с пута склонио, или га осмехнут, погнуте главе, било каквим знаком озарења при мелемном сусрету немуштан да га поздрави, како се, иначе, кроз вечност чекани и недостајући у таквом трену, можда и судбинском, достојно дочекује, никог, баш никог у мноштву том тад не би да га с благошћу из ока бар дотакне, а тек у дом свој на окреп душе да га позове, ил’ топли конак да му понуди.

И прво што учини тај који давно од тешкоболног би најављен кад коначно стиже, а да га нико и не препозна по нечем што такво у других никад није, кад при мимоходу нико нити да посумња како то није само још један више међу иним што овде без престанка стижу ли стижу, а чим, морни, на прво слободно место сами заседну, првом до себе и без питања намах казују, (или се то на први поглед одмах и види) ко су и одакле стижу, зашто долазе, какви су им науми, да ли ће и колико дуго ту остати…) прво што се пред њим зби, а ни крушне мрве, нити капљице воде студене од неког ћутке да заиска, што по доласку, углавном, сви најпре чине, тек придошли, смеран и лагашног хода, прође кроз широм отворене двери, приклони се само себи видљивој сени која са њим, само из неке друге дâљи, у храм, међу лелујаве пламичке, у простор исте тишине истовремено стиже и к њему покорно бешумна приступи.

Чим погледом за себе одабрано, ил’ од неког пре пет векова за њега одређено место ступи, осмехну се и шапну, за сваког, без обзира на даљину, нешто неразговетно, једвачујно, себи у недра. Судећи по загонетном осмеху, би то засигурно и шапат Неком који га и те како добро чује. Јер, и тад то бистром оку очито би: Онај је који без знања Њега виделом нигде и није, нити без Њега игде ишта чини.

Из супротног угла царског храма, ал’ само пред његове ноге и само његовим оком што би видна, тад стиже и она сена, ко зна чија, и крајем таме од које и сама треном његовог доласка би избављена и на помол дозвана, означи и ону тачку, њоме и будућу линију којом ће, а да то ни сâм још дуго не знаде, бити раздељене доб пре и доб после себе од оног што ће и Он, тек Придошли, занавек бити кад по оствареном науму, ил’ са знањем Оног коме се без сумње и без остатка у вери ћутке приклања, све у њему светлосно кад мине.

Од часка шапатом у нади пре пет векова наговештеног доласка, а ни тад, сем имена му, које без потврђене посебности ником ништа битније и не значи, о њему у речи не би ништа више. Ни ко је, ни одакле ће, ни кад ће, где и како да стигне, а тек слова о знацима за распознавање у мноштву ликом му блиских, до трена овог првог угледа и првог осмејка при дослуху са сеном под лелујавим пламичцима, осмејка сени само њему приступној у истом храму, до првог гласа у молитви Свевидећем, да овог трена само пет векова у вечност мину.

И ником ни тад, кад се Придошли мирним застојем пред наступајућом и све јаснијом сеном блажено насмеши и видни му знаци умора с лица, из дубине очију ишчезнуше и подмлади се, као да дугог пута кроз векове иза њега није ни било, по нечем знан, бар по нечем необичан, мноштву које одавде никад надалеко и не избива, ником ни тад по нечем близак не поста. Сем утиска који их, на све и свашта свиклих, једино зачуди: да Придошли ничег ни гладан ни жедан није. Ничега сем тишине жељан.

И ником ни после тога не би бар однекуд познат, а тек драг, по нечем бар мало сличан, на себи видном мање чудноват, све док већ тог првог, а потом и другог дана по доласку у храм, у молитви, трен пред освит, увек при гласном уздаху, ко зна за чим, док штап му онај нешто виши и од њега из руке не измаче. Ал’ ни то не би као што у мирских бива. Не паде треском, већ као да се од њега отргну. Лагашан, попут пера, штап најпре увис полети, потом се нагну, тлу се пригну и стопи се са том сени што и сâма, али из оног слепог угла, где су похрањени најтежи навиљци таме, до њега у исти трен стиже. И тек тад, или тиме, приступом, коначно потпуна и без Оног од кога је, и сена пред свима видна би.

И би Истина! Њоме и осмех блажени од оног Безгласног којом се од тада Истина о светлости кроз свевремје и пред нама, у молитви, у тишини, без зебње у целости оглашава! Истина коју при сродној нам мисли о глади ил’ о жеђи, без грешне сумње и без поговора, ваља, без страха од казне, послушати и без двоума утолити.

Тек по утољењу жеђи за њом, би течна, светла, потпуно разговетна Истина што попут молитве изнутра просветљава. И бистри око сваком ко је шапатом, ал’ само шапатом, једнако за себе као и за оног коме је у том тиховном изговорном трену молитва и намењена. Ко је и сâм својој малешној сени приклоњен у тишини неком за неког збори.

Њоме пристиже и бива она светлост што је временом задуго и простором надалеко доступна сваком ко је у свом срцу, с нежношћу и сеном наспрам себе, осмехнут, тишином ушушкан, од заборава, од грешног еха, од згаснућа штити. Попут мајке која уснама уз образ детета с благошћу припијеним, тик уз ухо, шапатом из нечуја избавља само њој и њему знаног, а за све(т) тајног му имена.

Светитељ и сена.
Долазак и сусрет давно од тешкоболног најављен.
И би исцелитељска молитва за шапат још нерођеном.
Зачето на Савиндан, 2017.У Суботици
Довршено у Сомбору, 7. априла 2017.

У ТИШИНИ ХРАМ
/Сам са својим Ништа/

И да јест све како бих да верујем походећи храм у самом средишту града, у коме непрестано промашујем све што се испрва осмехом наметне као нада да није губитак ни ово што се и до сад могло именовати животом, шта би ми још недостајало при ишчезнућу оног ослонца на коме све(т) бива у вертикали?

Сам, обрушавањем у себе толико осамљен да ниоткога више, ни погледом, ни додиром, а тек речима у гомили која ме и не примећује, не тражим да разуме моју отсутност.
Самоћом мелемна даљ од свега чиме бих се, при таквом спасењу, бестрагним ходом у гомили, додиром упрљао, толико у нечист потонуо да ме после свега ни једна вода од талога сенки потајних злочинитеља, несносном светлошћу ослепљен, никад и ничим више спрала не би.

Походећи храм у време када тишина у њему претеже, наспрам гомиле која мимо њега, у грамзивости и без видела, без мисли о првом извору, у журби пролази, уверен да тако и сам живот, у њему све небитно претиче, радујем се трену у коме ни тежину свог тела, дисање, дамаре на врховима прстију не осећам као нешто што ми је без воље да на све пристанем дато као казна за све избегнуте недоумице.

При мисли где ћу и како ћу, докле сам са својим Ништа. или, гомилом сатран, са свима који погнутих глава, с погледом у врхове ципела у мноштву одлазе тамо где им се даје све, али уз кажипрстом оверен пристанак да не мисле шта ће с њима ил’ без њих бити после, кад све добијено безличјем и безречјем, свеједно да ли криком ил’ нечујно, под сводом плавим недохватним све неповратом кроз прсте исцури.

Наспрам плама, тишином испод Недохвата – сам са својим Ништа! И би Прочишћење!

НЕЧУЈУ ПРИКЛОЊЕН
/Док збирам ожиљке/
Ћутим, дуго. Толико дуго ћутим да, осамљен колико и острво на које никад нико крочио није, не смем залудно да проговорим.

Бојим се: Проговорим ли, или се ништа неће чути, или то више неће бити мој глас којим сам се, рекоше, бојом, ритмом, благошћу што и друге осмехом топли и смирује, из мноштва издвајао, све чинећи да их, у вреви, у неразуму затечене, словом утишам и вратим у реч верујућих.

И још већа бојазан: да оно што би се после дуге ћутње, гласом мојим изговорено могло чути, не би била мисао којом се и сам избављам из понора у коме се не нађох својом вољом.

Нечују сад приклоњен више но икад иједној речи, све даљи свему до сад незнаном, у чему нема ничег од оног чиме се отвара простор од титраја у брују од некад топлог многогласја, бдим над оним тек дугом ћутњом у себи препознатог.

Без речи које би свима недостојним поверљивог шапата, без стрепљивог у страху обзира, учиниле оправдањем више за поход с повезом преко очију, при коме је мноштву/гомили једино битно: немило/темељно ништење свега оног што и само собом о њиховој ништавности, безречно сведочи.

Ћутим, дуго ћутим.
Нечују, без остатка, приклоњен,
збирам ожиљке.

Ходим брисаним простором, земљом ничијом.

Ходим и током ћутње скупљам злом давно обеснажене речи без којих ми нема излаза до бистрика који изнова буди жељу за предјутарњи излазак на сред воде мирне и широке.

Њоме, у тишини, сретање са Сунцем у трену кад и само из понора на видело израња.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here