ПОРТРЕТ ПЕСНИКА БОЈАНА ЈОВАНОВИЋА

0
163
Бојан Јовановић

(Приредио: Давид Кецман Дако)

TAJНА БАЧЕНИХ ЧИНИ

ИЗВОР

Отвара се књига
једним исписана словом.

Откинута кап,
па трећа, па осма.

Пресахнуће ли
тмасто извориште
погрешних уверења?

Исцурела врата
односе са собом горњи бездан.

Млазеви изгребаног филма
опомињу да се тим не враћамо путем.

Линијама напуклог призора
успиње се вода.

Иза прозора једва се чуло
„Кишо, кишице, не падај више“.

Свемоћна древна формула
коју дете ни од кога није чуло.

Тајно знање простодушних речи
из којих је брзо исклијала претња.

Не престанеш ли,
бацићу на тебе највећу пошаст.
ПОДМЛАЂЕНА НЕМАН
На овлаженом плафону
излежава се стара неман.

Ђаво ће га знати због чега,
Бог те пита зашто.

И један и други
из њеног ме ока
нетремице гледају.

Застају
трептаји сенки.

Њиховом сам тамом
и оном када бих зажмурио
описивао долазећу воду
у којој се давила смрт.

На ову ме је донела страну
где се испетљавам из
умршених сила што
сваку разлажу грађу.

Рушење мостова и пуцање печата
привукли су правог мајстора
да их тачно прикаже.

У соби пред његовом
урамљеном стојим сликом.

У стаклу где видео сам своје лице
огледала се и подмлађена неман.
СВЕТА АЖДАЈА
Усковитлано лишће
најављује велико невреме.

Јунак кога смо величали
није нам лане спасао усеве.

На коња смо га подигли,
ал копљем је само опрезно
аждају по трбуху голицао.

Када је и друге исукала главе,
брзо нам је под кожу утекао.

Од наших срца потиче
тај убилачки врх заглављен у њена
нацртана уста.

Зацрњеним небом
долази градоносни облак
у виду знане напасти.

Загледана је у уперену ракету
као у некадашњег коњаника
који је требало да је гађа.

Кратко нам је била у очима
када се поколебала
и на другу кренула страну.

Иза ње јављали су се зраци,
а тамо где јој је била глава
засијао је велики круг.
САВЕЗ
Летњи дани
усред зиме.

Криви се
славска свећа.

Од оног горе
показује на оног доле.

У дубокој пукотини
у коју је пао део живота
што ми је исклизнуо из руке
и повукао да кренем до бездна.

Дођем до њега,
зацрњеног мојом тамом
и замолим за помоћ.

Хвалоспевом му
прилепљујем крила
и не помињем реп.

Скривам што искрено
мислим о њему
да бисмо склопили савез.

Кроз моја уста
говори што не желим.

Између речи
затеже сумњиве струне
извучене из смесе
што лепи се за стопала
и тешко са прстију скида.

Мојим рукама придржава свећњак
и поносно показује воштани путоказ.

НИТИ

Манастирске зидине
иза којих смо сигурно
налазили прибежиште
чувају и телефонски релеј.

У куполи храма, тамо где поглед
једва допире, испред фреске
великог свеца искри се паучина.

Танке заиграју нити
када их Божји додирне зрак.

Сада и неверници
приступају његовој кући
да одрже везу са ближњима.

Позову удаљене рођаке,
некадашње суседе и пријатеље.

Привирујемо
преко рамена наших чувара.

На њиховим мишицама
истетовирана бодљикава жица
сваку нам пробуши илузију.
ВЕЛИКИ ПРАЗНИК

Покаже ли се јасно
скривено нечије лице
брзо га други прекрије облак
тамни доносећи празник.

Дочекујемо га разговорним
и распеваним вином
славећи њиме и зрна
поткупљена сенком
која су хватала плесан
и побегла у трулеж.

Обрана са другим гроздовима
без вриска су прошла кроз жрвањ
и у један се претворила сок.

Здравом је било неопходно кварно
да би преврило и преображено
дошло до себе и до нас.

Да смртна овлажи уста
и трајне измами речи
за упис свечаног дана
у талогу ноћи.

Тамо горе на самом врху
сачињеном од дна
о који се сви разбијају облаци.
ОПИС СПАСА

Не отискујем се сувише у стварност,
држим се обале најчвршћег сна.

За столњаком блиског једра
избељене сенке прве су нагризле
умереним пороцима ојачану врлину.

На славној свадби вино је у води
сачекало свој трен, после смо
пијанством његову порекли истину.

Тачан опис спаса
добио је укус неисказиве смрти.

Жути откуцаји зарђалог сата
дали су ми право да поновим грешку
на обећавајућем путовању
кроз ничију ноћ.

На деоници покварених обичаја
спајају се мале невоље
у многоруко зло.

Окићено утешном сплетком
гледа са прага
како се вино опијено собом
опет враћа води.

Најнижу да угаси жеђ
и замућену избистри крв.

ПРОПУШТЕНИ ПОЗИВИ СМРТИ

Без радовања очекиваним
и туговања за изгубљеним,
пребирам по остацима
празничног дана.

Жалост проистиче
из погрешног рачуна
који увећаним губитком
пред пут одузима наду.

Због туге према умрлима
они мењају ћуд
и траже да се другачије
опходимо према њима.

Неми одговори
на њихова питања
порушили су границу
између наших светова.

Разумеју нас
и пре него изустимо реч
коју смо једва нашли.

Навикнути на екрански
заборав слободе
и збивања увијена у снове
наша узимају лица.

Остављају нам имена
на која се не одазивамо
и не окрећемо за собом
кад хитне чујемо позиве.

Непослате
и непрочитане поруке
скривају прећутни одговор
који упорно понавља трава.
ТЕМЕЉНИК

Из говеђе избачен утробе
под одабраном звездом чекам
да промене ми име и назову ме
њеним треперавим сјајем.

Подељен на режњеве
и обдарен вијугама,
наликујем садржају
сваке лобање.

Слушам расправе
о томе да ли сам из ове
или из оне главе.

Ћутим јер знам
да припадајући само себи
служим нечему вишем.

Спеченог на сунцу
излажу ме у галерији.

Нови уметнички
успостављам поредак
озвучен жубором
бистрих потока.

Када дубље размислим
центар сам већег плана
у којем одбачени камен
постаје темељник.

И црно сунце
засветли као спас.
ОДЛАЗАК У ТАЈНУ

Испрекиданом светлошћу
свитац је споро обележавао пут
и уморан слетео на сто.

Утишавао је пулсирајући млаз
и покушавао опет да полети.

После сваког неуспеха
затетурао би се и пао.

Изнемогао
немоћно је лежао
и слабим светлуцањем
разбијао и стварао мрак.

Дужим и кратким зрацима
обраћао ми се.

Говорио је својим језиком
да се полако гаси
и одлази у исијавајућу тајну
непрекидног плавичастог светла.

Сродну овој коју оставља
поред опраног посуђа
сложеног после вечере.
САКУПЉАЊЕ БАЧЕНИХ ЧИНИ

Она која ме зна
увек ме другим именом зове.

Скрива ме од непоменице
која ме тражи.

Куца на моје
замрзнуто срце.

Одолевам
да јој се јавим.

Пружим руку, потурим чело
и вратим се у број.

Завејан
самообмањујућим сећањем
на наопаки трољубац.

Печат тамнији
од црне материје.

Убрзани кораци
прикривају да се очекивано
већ догодило.

Из супротног дошла је смера
и у своја ме увлачила сечива.

Раздирала екран
који ми окива тело.
СВЕТЛО НА КРАЈУ СВЕТЛА

Стигла је неочекивано,
вишом надахнута силом.

Пребире по деловима
заузетим распадањем.

Неку би да склопи направу
која ће када глава клоне
и поглед згасне
наставити да шаље трзаје.

Допустити трептајима
да се смањују до питања
која себи нисам постављао.

На окно сам закуцао
последњим труном маште.

Приђеш ли прозору
и препознаш ли ме у мразом
ишараном стаклу.

Бићу на крају
невидљивог светла.

Тамо где негујеш прозорљивост
и где сањам да те остављам
у истом лежају да ме сањаш.
ПРЕ КРАЈА

Већ у ону
гледам страну

Све је више
окупљених око мене.

Најближи су
најзнатижељнији.

Шапатом ме питају
да ли тамо нечега има.

Било шта да им кажем
повероваће али неће сазнати
док на моје не дођу место.

Видеће да се путовање
не завршава последњом станицом
названом њеним именом.

Припремом да дође
окончава се
шкрипа клацкалице
што одзвања парком.

На једном крају седи Он
на супротном смо засели ми.

Од земље кад полети
из облака спушта га
наше снажно
одбацивање од тла.

Када ненадано напусти седиште
падамо на земљу која нас
мајчински прекрије собом.

КРИТИКА О ПОЕЗИЈИ БОЈАНА ЈОВАНОВИЋА
/Фрагменти/

Селимир РАДУЛОВИЋ
КАД ПЕСМА ПРЕВАЗИЛАЗИ МИСАО

Драма савременог човека и савременог света самерљива је у теми видљивог и невидљивог. Све оно што је, данас, видљиво мери се и вреднује, а оно што је невидљиво превиђа се и занемарује. А од тог невидљивог, скривено-склоњеног, зависи судбина савременог човека и савременог света… Један од ретких савремених српских песника који је, на свој начин, окренут, свецелим својим бићем, том невидљивом свету, у времену у којем машине и гвожђа управљају човеком, па су и људска срца налик машинама и гвожђу, који на један тихи и посредовани начин говори о узбурканости душе земаљске, јесте Бојан Јовановић. Не губећ’ време у смеху и шали, јер се оно, време, не враћа, овај аутор, сваком целином Поновних рођења, изабраних и нових песама, у девет поетско-поетички уједначених циклуса, са знаковитом уводном целином, оверава да није искусан онај који није искушан, навешћујући шта нам ваља чинити – да се не ослањамо на туђе ноге, да не гледамо туђим очима и чујемо туђим ушима, да нам душа не би туђовала, седећи гладна за туђим столом.
(…) Бојан Јовановић је уметник богате вишесмерне имагинације – песник, антрополог-етнолог, филмски радник. Следећи утиске стишаног, а не запањеног, мозга, хватајући се зрелих, а не зелених, плодова, сведочећи о мноштву историјских слојева, овај аутор, у Поновним рођењима, кристализованим и сведеним песничким говором, оверава први закон песничког искуства – кад песма превазилази мисао. И све је, у овом избору, сложено по мери – песник је онај који надахњује, његова имагинација је јединствено путовање, уз чију се помоћ наслућује прелаз од једне ка другој обали. Песничка имагинација се, надаље, природно узглобљује у језик, обликујући веродостојно ткиво духовности, ослобађајући се стварности… Његов душекорисни песнички говор плени лепом мером разоружавајуће простодушности, указујући на то колико је оскудно трајање стварности у односу на трајање у песми. Његова поезија чини могућим синтезу мисли и имагинације, јер, на примерен начин, спречава јалови поход мисли ка широм отвореној продавници слика. Ако, као што сведочи песник, самовољни ветар савремености надима истањену душу и брише свако исписано слово, између њега и света, запитамо шта нам преостаје, одговор налазимо, такође, код песника – у оном неопходном једру душе (Со), да би избегли узнемирено лице, с очима на роговима (Пев), варљивих и помућених кнезова таме, што нас веју у ситу земаљском, у претешком Божанском дару, којега песник именује у песми Хелдерлин, симболички издвајајући песника песника, односно, песника над песницима, али и у повратку песми Божјег закона, која обеснажује нове стране света, у којој се пита да ли је душа његово или он њено скровиште. Нарешен од Господа свим лепотама духовним, Бојан Јовановић је прегнуо да реши велики задатак. А коме је много дато, исходи из речи јеванђеоске, од њега се и много тражи.
Као зрак сунца, рађајућег, што, кроз прозор, улази у кућу, па све осветли, дижућ’ и најмањи трун прашине, тако нас и овај песник, отменим и језгровитим песничким говором, уверава да је, када обневиде очи душевне, мало дара у праху свакодневног живота.

Јана АЛЕКСИЋ

ИДЕНТИТЕТ ПРОЗОРЉИВОГ БИЋА

(…) У његовој поезији се са предмета подражавања тежиште песничког интересовања сели ка поступку, механизму формирања поетске слике чиме би се постулирао другачији, могући облик стварности. Њу заговара снажна мада нестабилна субјективност која је прошла кроз различите фазе духовноисторијског и личносног самопреиспитивања. Неименовано и неоспољено лирско сопство налази се у позадини премда је његов обрис евидентан. Постулирана стварност, као жуђени, а потом и извесни исход песничког подражавања, легитимише песништво као аутономни вид духовности, а песничку као прворазредну духовно-чулну активност. У специфично Јовановићем случају, у тој духовности су комплементарни предумишљај самосвесног песничког субјекта-аутора и мистичко искуство. Субјективност инсистира на вишој димензији, оној чија је ова стварност негатив. Отуда активност више свести и призивање мотива путовања душе, поновних рођења њених расутих фрагмената, које бисмо могли дефинисати као „препорађања“, низ истоветних егзистенција у времену, чија поновљивост означава механизам историјског трајања, дугог трајања, антрополошки непроменљивог. Али, у Јовановићевом песништву, насупрот будистичком учењу, овај принцип је, у духу српске језичке традиције, и позитивно конотиран јер алудира на преображај, на очишћену, духовно оздрављену егзистенцију homo viatora, путника-луталице кроз обличја и време: „Одбацио сам неподеране ципеле, / чисту кошуљу и мисли / којима сам кратио путовања. // Заварао траг и / околним путем кренуо / до поновног рођења“ („Следећи живот“).
…Јовановић је склон да свој поетски исказ гради употребом основних природних и духовних елемената којима даје метафоричну вредност не би ли истакао да се метафизички потенцијал људске егзистенције крије у темељним, фундаменталним појавама и облицима, који су у духовној историји човечанства задобили значај стабилних, канонизованих реторичких тропа. За Јовановића стилско-језички топоси представљају суште елементарне ознаке, кључне речи промишљања и живљења: киша, капи, камен, облак, лахор, ветар, звезде, месец, итд. То су ознаке идентитета прозорљивог бића.

Снежана БОЖИЋ

ПРИВЛЕГИЈА ПОНОВНИХ РОЂЕЊА

(…) Реч универзум важна је кад говоримо о поезији Бојана Јовановића: универзум – универзално, општа и трајно важећа питања и истине као одговори. Такве су, углавном теме и мотиви ове поезије. Она је сва у откривању и испитивању суштина – сопственог бића, света, живота самог…
Веза са универзалним, апстрактним категоријама у поезији Бојана Јовановића увек своје полазиште има у чулима запаженом – у догађају, детаљу, слици, чињеници из живота – правог, оног од крви и меса, у његовим лепотама и ругобама. Међутим, суптилно и изразито спиритуално (рефлексији наклоњено) биће лирског субјекта те садржаје трансформише, преобликује у складу са сопственим сензибилитетом и личном сазнајном методологијом. Та реч (методологија) добро описује начин на који се лирски субјекат односи према утицајима и утисцима који долазе из спољашњег света и њихов стваралачки „третман”. Зато нам мора бити дозвољено да је преузмемо из оних других, бројних, области ауторових професионалних и животних интересовања и интелектуалног трагалаштва (антропологија, филм, есејистика и друго) у којима се присуство одређене методологије подразумева. Управо је то реч која може да обједини готово све песме Јовановићеве збирке; то је оно што их, у основи, чини деловима једног препознатљивог мисаоно-емоционалног система, а саму збирку кохерентном и јединственом у свим њеним деловима, без обзира на то што су ти делови настајали у дугом низу песничких (односно уметничких и научноистраживачких) година. Тако је склопљена ова особена лирска биографија која на читаоца оставља особен утисак…

Иванка КОСАНОВИЋ

ПЕСМЕ „ПРОЗОРЉИВЕ“ ЛЕПОТЕ

(…) Jовановићеве песме су заправо најчешће естетизоване слике дубоких филозофских и рефлексивних значења и слојева углавном двоструке „стварности“…То су слике често документарне, реалне; слике покрета, буђења па мира, светлости и сенки, устајалог живота. Слике града, уреда, мачки на крову гараже, белих голубова који се отимају о бајат хлеб, приградских паркиралишта, трговачког центра, кафића, порте цркве…
У ликовном доживљају, као да су ухваћене оком камере или фото-апарата, па прерастају у „кадар“ који осваја уметничком лепотом. А „иза видљивог“ у другом плану, „као једна у другу прерушене визије“ настају стихови у којима постаје видљиво и песничко Ја, у емоционалном или филозофском промишљању смисла света и живота и њихових могућих привида. Тада, најчешће, из такве слике, бљесне антипод! (Песма „Бутик за враџбине“ о потрошачком менталитету): „Пред излогом / застала је светлост:/ пропуштала кроз стакло колону/ упућену ка отвореној кутији./ Из њене празнине/ моћна је долазила тама“.
Јовановић исписује стихове зачудне мудрости и лепоте. То су, заправо, „слике“ филозофских и емоционалних значења (и могућих поистовећења са песником!) о „испрекиданим постојањима“, звуку нестајања, али и „објави“ Њега (песма „Он“): „Изнад земље/ објављује се њен син… Удаљавао се од тла/ док се одоздо није видела/ само сјајна тачка/ на крају неба./ Објава почетка у који је тек требало/ да поверујемо.“ На тој основи, вишеслојног удвајања песничке стварности па и песничке субјективности, настају и најлепши стихови у овој књизи. Они потврђују не само сву сложеност света и живота, егистенцијалног смисла и опстанка, вере (религије) већ и човекову потребу да пита, тражи излаз, тумачи „говор прозорљивог“.

Слађана ИЛИЋ

ЧОВЕК (ПЕВА) ПОСЛЕ КАТАКЛИЗМЕ

(…) Пробијајући се кроз ту поезију, истражујући пажљиво њене слојеве, осим што сазнајемо претежно о наличју свакодневља и онога што доноси „модерност“, а што се огледа у различитим видовима расплинутости, измрвљености, нестајања, обезбожености и преосталости, можемо нека своја знања обновити и још много тога научити о значају лепоте, митова, снова, сенке, вере, историје, културе, љубави… У појединим песмама призвана су сећања на прошлост. Њихову атмосферу карактеришу тихост и језовитост. У њима је све што је кроз време опстало означено као преостало, па се стиче утисак да се о свему што је било пева после катаклизме коју је лирски субјект неким чудом преживео. Један од начина да настави егзистенцију и да је, наводно, осмисли, јесте његов покушај да обнови љубав: Вапај прерано завољених / увећава дубину снега. // Прелазим преко њега / не остављајући траг. // Изненадну прилику / за обновом љубави.
…У појединим песмама Бојана Јовановића пажња је посвећена и судбинама људи маргине. Они су, као и други, жртве свакодневице, динамичних и сурових промена у друштву, па и у свету. У антологијској Недовршеној песми читалац ће уочити елементе драмског и изузетан осећај песника за детаљ. Кратким и ефектним песничким исказима трајно остају забележени гест, покрет и психичко стање друмске крстарице, а осећање туге постаје универзално: Не хлади се лепезом, / не облизује полуотворене усне / и картама не скраћује време. // Покретом којим би / чарапу да подигне / помолила се на свој начин. // Тим сверазумљивим језиком / показује своју уметност / непреводиву на северњачку тугу / и јужњачку чежњу… Читајући песме Бојана Јовановића, не можемо а да се не запитамо да ли су и сви остали људи, и богомоље, данас или пак у ближој прошлости, гурнути на маргину. Одговор је, наравно, потврдан, иако било који разлог за то не би смео да буде довољан.
Песник кроз манифестације стварности презентује виша знања о лепоти, миту, сновима, сенки, историји итд., али размишља и о пролазности и свеприсуству смрти. Есенција смрти налази се у свему, па и у зачетом плоду, зато се стиче утисак да је и сам живот специфичан вид мрења: У зачетом плоду од себе скривена, / смрт одржава смер давне нагодбе. // Протичу дани који за други / не знају ток, ни кад се убрзају / и завртложе пред датумом / до којег се непримећене / избледеле враћају сени.

Добривоје ЈЕВТИЋ

ЧАРОЛИЈА ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА

(…)Бојаново видно поље је урбано окружење и урбано врење. Сликотворно кретање сенки у непосредном окружењу и кретање митингујућих људских маса, где би друго него на трговима. Актуелно и архетипско, реално и имагинарно, изречени у тачно нијансираној урбаној атмосфери, наводе читаоца да, док је над Бојановим текстом, призове Елиота, -Пусту земљу, Празне људе… Нарочито зато што је време свеповезујуће заталасано платно Бојану као и Елиоту. Друкчијом сликом прдстављено: Време често испало из својих зглобова.
*
Исповедност Бојанове поезије очитује се као свуда присутна личност, препознатљив глас и видан став, чак и телесно присуство тзв. лирског наратора. Очитује се као тон тј. тоналитет, као изричитост његових, песникових, исказа. Колико нешто било стварно или имагинарно, оно у поезији своју коначну уверљивост црпе из личности, из аутентично личне мисаоности, осећајности, имагинативности. Отуд утисак да се излаже лични доживљај и кад се дешава испис таме,
*
Језик Бојан користи до рубних могућности нормативног, али, зато што му је навика да иза сваке запреке назре или претпостави отварање нове перспективе, он, кад до тога дође, песмотворни замах проведе новом речи, неологизмом. Што ће рећи да од језика не САМО узима, него узвраћа, и то са каматом.
*
Прозодију уопште, средства песничког изражавања, Бојан је усвојио и уподобио тако да пева као први и последњи песник на свету. Без бижутерије на бићу песме. Без позајмљених вештина. Сувереним мајсторством.
*
Ако се из речи идеологија искључи секташко, навијачко поларизовање, допуштено је рећи да је ова Бојанова поезија свестрано, луцидно, далекосежно и у просторним и у временским релацијама идеолошки опредељена, ангажована.
*
Све у свему, ова поезија не скрива своју поетику, етику, смер свог продорног погледа на све/т. Лако се цитира, јер цитати сами хрле у читаочеву пажњу. Скоро свака би строфа да буде цитирана. Избор цитата би омогућио брз, продоран и целовит увид у њено биће и њено било.
*
. И за нека подробнија разматрања требало би да се проговори о блиским везама Бојановог научног опуса и његове поезије. Претпостављам да би се неизбежно потврдила претпоставка да су Бојанова наука и Бојанова поезија два лика једног у истину личног стваралачког домета.
*
Урањајући у ову проблематику, требало би , да би се проникло у целовитост сабраног Бојана, посебно размотрити везе његове поезији и његових филмова, зато што он многе своје песме у видно поље читаоца уводи вербално примењујући личну филмску технологију, која искључује глумљену глуму.

Лука ПРОШИЋ

ЗРАК И ИСОН БОЈАНА ЈОВАНОВИЋА

(…) У крајњем, стављајући у заграду сва та размишљања о поезији, такорећи насумице су се издвојиле две песме у овој књизи (Поновна рођења) – Зрак (песма је стављена на почетак овог избора, и може се узети као увод у његову поезију) и Исон (која стоји на почетку збирке Одломци божанства)…У песми Зрак, одмах у првим строфама, искрсава питање о нама: шта је то што смо ми сами, наиме, шта смо од свега тога што се дешава с нама? Најбоље је то оставити читаоцу. И није нимало чудно то што аутор говори у првој строфи, да у хладу проналази место да „помоћу глади и жеђи преноси већи део свог тела у већи хлад“. Он читаоца тим стиховима, рекло би се, упућује на та питања о нама, шта смо ми сви, и они пре, и они после нас садашњих, и зашто се све то радило што се радило? Одговор на то питање Јовановић наговештава у другој строфи/двостиху, да из ципеле вади „неугодни каменчић“, а у трећој строфи, опет, каже да је већ много прошло и скоро све од живота, али је остало то „зрнце трајања“ које га жуља. И сад је имплицитно питање у целој песми шта је то што преостаје у том нашем пролажењу у то прошло? Шта је или ко је то? Итд. То смо ми сами, оно што је преостало у нашем пролажењу. То што смо ми, међутим, не пролази, то нестане, и не покаже се никоме, ни себи, ни другима. То је тај нестанак, или смрт! Загонетка, и највећа тајна, па је у том контексту, све то што радимо, сви ти отворени фронтови на којима бијемо свакојаке битке, заправо жеља да се докучимо. Поезија због тога постоји. А, да ли се то може?
У другој Јовановићевој песми Исон (реч исон је грчког порекла и означава религиозни бруј, то је основни тон у византијској музичкој скали, то је бруј који се непрекидно понавља у различитим тонским висинама) све је недовршено, испретурано и реално. Због тога се она и наметнула као избор. Што год да се уради с овом песмом, ништа се у њој не би променило, могла би да се преведе на десет језика, исто би било, променио би се једино глас или графема. Шта би онда био тај њен основни бруј или тон? Постојање је њен основни бруј, то се не мења, све ствари у тој песми постоје, без обзира како се постављају, то је тај конкретни свет, са сваким је кораком и трептајем другачити, али је и исти – с њим је постојање, то је то онтолошко и то исто, насупрот разноликостима и разликама. А, на онтолошком је једино и могућа разноликост света и све те промене. Постојање (онтолошко) је, на неки свој начин, и код Кејџа – реч је о тишини која је тај његов исон или бруј.
Кејџ је изводио своју Сонату тишине, тако што би носећи виолину и гудало изашао на позорницу и тамо би оћутао неколико минута, чиме је успостављао тај бруј код својих слушалаца, и на том брују могућ је тај његов свет музике. Далеко смо од тога да Јовановићеву песму Исон одбацимо као нешто што је само атракција, или Кејџову Сонату тишине. Пре су то знаци о неизрецивости постојања, мада га изричемо и, у том смислу и настојимо да их разумем.

Саша РАДОЈЧИЋ
ЕПОХАЛНИ ПАЛИМПСЕСТ

(…) Шта је заједничко међу песмама које се налазе на вредносном врху Поновних рођења? У њима је изграђена слика која активним глаголом повезује своје чиниоце, и то у првом случају конкретан и апстрактни, у другом апстрактни и конкретан, а у трећем два апстрактна. Уз већ поменут карактер исказа, обимно коришћење епитета (често несвакидашњих, али на свој начин прецизних: просута сечива, откинута суза, умешне птице и слично) и конструкција са генитивом (обично не метафоризованих), наглашено присуство апстрактних израза спада међу главне особености Јовановићевог индивидуалног песничког стила.
…У сваком случају, овај архетипски начин говора у Јовановићевој поезији је често повезан са митским представама, чији је оквир измештен из изворно ванвременог амбијента у простор и време свакодневице лирске субјективности. Тиме су измештена значења митских представа, а свакодневица заузврат постављена у један обухватни временски контекст. Међу ефектима таквог поступања је и то да Јовановићева песма не постаје веристичка чак ни када се обраћа наизглед најнепосреднијој стварности – у њој увек постоји одмак, додатно стилизовање, универзализација…
У ствари – и у томе је једна од особености ове поезије – у песмама Поновних рођења може да се пронађе и трећи одговор на лебдећи положај субјективности која је она која није, одговор који активира и песникову склоност ка архетипским сликама, и његову умешност да повезује и амалгамише различите равни стварности. Тај одговор ћу, у недостатку бољег израза, назвати епохалним палимпсестом: таквим одговором за захтев упознај себе самог, који рачуна са слојевитошћу субјективности у којој је, свакако не увек, нити лако, кроз ближе, скорије, горње слојеве, могуће сагледати оне даље, древније и дубље, стално имајући на уму да то нису почетни и најдаљи слојеви, већ да прозирање може да иде све дубље и дубље…
…Читава поезија Бојана Јовановића је, у ствари, низ таквих прозирања кроз слојеве стварности, у нади да ће се једном обасјати и коначни циљ тог трагања: оно право Ја. Које јесте.
Белешка о аутору:

Бојан ЈОВАНОВИЋ је рођен 1950. године у Нишу. Дипломирао је и докторирао етнологију на Филозофском факултету у Београду и стекао звање научног саветника.
Књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006), Говор прозорљивог (2009), Састојци времена (2012), Поновна рођења – изабране и нове песме.
Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Песме су му превођене на енглески, француски, немачки, италијански, мађарски и словенске језике. Заступљен је у више антологија.
Снимио је преко четрдесет алтернативних филмова, од којих су најважнији: ТВ је биоскоп у који одлазим седећу у дворишту, Телетека, Ексодус, Размишљање ока, Превирање, Празник, Призори који су појели себе, Откуцаји темпираног времена.
Приредио је дванаест књига и више часописних зборника посвећених различитим културолошким и књижевним темама.
Аутор је Антологије снова, објављене 2012.
Књига његових изабраних интервјуа Мехури запенушаних година (прир. А. Цвијић), објављена је 2013.
Осим бројних научних и стручних радова, аутор је и следећих антрополошких дела: Српска књига мртвих (1992), Магија српских обреда (1993), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа (2000), Клопка за душу (2002), Карактер као судбина (2002), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Љубав и опраштање (2011), Читање пророчанства (са М. Демићем) (2011), Играње с ништавилом (2011), Околни пут (2013), Памћење и самозаборав (2014), Светови антрополошке имагинације (2014), Антропологија зла (2016).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here