Василије Шајиновић: Романса с риђокосом

0
21

Њено срце срне што вазда трепери
Такнуто бјеше у ненадну трену:
Вал руја јој слатки образ прену
А мени озари самог раја двери

На пламу невидну и сам горех
И стисках лудо срце да ућути
Страховах она могла би га чути
У трену неславну у коме се обрех

Отад ми дани сивну сучу пређу
И у паучину бајне снове сплићу
О да ли ћу више знати наћи међу

Тријезној јави и бунилу у пићу
Куд се дјенула памет моја вајна:
У прам косе риђе запретана тајна

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here