Илија-Синиша Тодоровић: У славу завичаја

0
210

ЉЕПОТА

Љепота је уживати
са благодетима родног краја
љепота је надахнуће
пурпурнога дивног сјаја,
те ливаде крајолици
Шњеготине моје благо
још је љепше
кад мом срцу
у сновима и на јави драго.

А тек ноћу гледат’ мјесец
у пратњи данице
дивити се и гледати
звијезде падавице,
слушат зричка занесеног
у музици својој
питати се куд кренути
Шњеготини којој ?

Све су лијепе све су исте
све четири су моје
дали разлике и требају
за њих да постоје,
заједничко нам једно
нас из Шњеготине
радо се сјећат
младости , прошлости и таштине.

И памтимо љепоту
из нашега краја
у срцу нам живи
понос родног завичаја,
јер зашто се каже
завичај је један
за памћење
био и остао вриједан.

 

НЕМА ТОГА КО ЖЕЛИО НЕ БИ

Нема тога ко желио неби
завичају да се врати теби.
Твојим путем поново да крене
и оживи старе успомене.

Многи кажу кад си сретан био
што завичај свој си напустио.
Ал млад човјек то све и не свата
док му старост не куцне на врата.

Сад ја видим све што нисам тада
носталгија сваком тешко пада.
Кад ти прођу неке педесете
тад си стварно опет као дијете.

Ја бих сада пастир радо био
што с’ фрулицом враћа своја стада.
А ливаде цвијетне и зелене
да ми краси пастирица млада.

Али живе снови и сјећања
и с’ временом долази нам често.
Па у машти и мислима нашим
одведе нас на жељено мјесто.

У сваком’ се човјеку пробуди
нешто јаче што му снагу даје.
Са временом мораш и да сватиш
ништа вјечно не може да траје.

Нема тога ко желио неби
да сјећања задржи у себи.
Да надвлада чежњу у грудима,
ја вјерујем да нас доста има!
ЗАВРЗЛАМА

Често мислим би то златно доба
па се сјетим ја сокака свога
и Сокола и Доруше наше
та ти није дала да се јаше.

Оба мали а брат мало већи
нигђе неби краја нашој срећи
Сокола би често њему дали
мени Брњу зато што сам мали.

Оре Соко до подне сву њиву
плуг кад’ вуче тресе своју гриву
брат поносан ал се смије мени
вели , сад ће моћи да се жени.

Пролазило , тако текло врјеме
у јесен ће брата да ожене
ето мени сокола да оре
од потока видио сам море.

Поста срећа , срећа превелика
њега жене сад’ мени прилика
сад ће мени да дају Сокола
с’ њим да орем нетреба ми школа.

Ал отац био лисац стари
те сокола за продају стави
а ја плачем , несуши се лице
оде Соко нема оранице.

Пролазило убрзано врјеме
радовах се и мене ће да жене
но гле чуда све се преокрене
у школу су моји дали мене.

Једно јутро рече стара мати-
сутра Душан у школу те прати
заборави Сокола и цуку
возом идеш ти за Бањалуку.

Оста жеља остадоше снови
ја започе сасвим живот нови
и сад често видим ја то доба
када човјек мора све да проба.

Сад сам овђе ал су снови моји
на пољани гђе мој Соко стоји
и честа ми слика у очима
њиву орем само у сновима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here