Зоран Антонијевић: Песме посвећене Милораду Петровићу Сељанчици

0
459

ИМЕ МИ ЈЕ МИЛОРАД

Име ми је Милорад,
ходам по местима
која више не препознајем,
нема више старог јаблана
на чијој се крошњи
мешала песма славуја
са вилинским шапатом
док је лаки ветар
миловао препланула
чела сељака
са којих се сливао зној
након рвања са браздом

Тамо је сада нека пуста кућа
и бунар сав у коров зарасто
слика што ме тугом обавије
али ме сета не држи дуго
јер идем за гласом
за звуцима фруле и виолине
који допиру до висине
увек ме натерају
да са своје звезде сиђем
и ослушнем песме
од којих деца завичаја
граде незаборав
за моје риме
за моје име.
СМРТ ПЕСНИКА МИЛОРАДА ПЕТРОВИЋА СЕЉАНЧИЦЕ

Нису тебе прекривали шарени шумадијски ћилими
Нити су ти врело чело
Облогама хладиле
Нежне, беле девојачке руке

Док си копнио у гробној постељи
Није било ни једног делије
Врата црне собе да одшкрине
Да те пита како ти је
Заборавили су те
Заиграле се делије
На сред земље Србије
Док се смрт над душом надвијала
Копајући раку
Тешким кошчатим рукама
испод твојих усахлих ногу

Тмина те прекривала
Хладила те у ноћима
Када те врућица кувала
А грозница савијала

Силазили су сажаљиви анђели
Месечином ти ране превијали
Долазили ратни другови
Излазили из гробова незнаних
Да те обиђу
И само сте ћутали
Чекали су очи да затвориш
Па су те у вечност повели.

 

ШАПНУО МИ СЕЉАНЧИЦА

Моји друзи славуји и вране
доносе ми вести са цветне пољане
где се сва створења потајно сјате
па гледају како Лела плете задушне венце од месечине те онда одјезди на лисици да венчиће на капије окачи по селу опустелом

О светом Илији, Лела ми пред споменик дође и по ко зна који пут ми каже да се туга из села преселила у град и да је свака кишна кап уствари суза за делијама које су своју игру наставиле када су свет живих напустиле.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here