КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ЂОРЂА НЕШИЋА

0
224
Ђорђе Нешић

НА СЛОВО, НА СЛОВО
(Приредио: Давид Кецман Дако)

ВИНОГРАД

у винограду кад си, за лекцију се спреми –
да научиш од лозе како се увис стреми

како се издићи чист из панонскога блата
несавијене кичме, непререзаног врата

од чокота до пупа, од окца до ластара
колају тајне силе подземних неимара

тек онај сушти, лишен овоземаљског тега,
винуће се ка сунцу, изнад и мимо свега

а чокот, сав у ћутњи, заборављен на рубу,
рашчеречен на жици, распет ко Христ на стубу,

чуваће свету тајну, док доле раде црви,
тајну метаморфозе воде, вина и крви

САЂЕЊЕ ЛОЗЕ
Рупу си копао, а као да си
у лесу дубио гробну раку.
Смисао даћеш мрклом мраку
кад додаш воду рахлој маси

ставивиши претходно садницу лозе,
нежно ко да спушташ леш, или бебу
полажеш у колевку, а на небу
априлске кочије сунце возе.

На крају потапкај земљу на хуму
и увек једно имај на уму:
да све израсте из исте клице,

ал живот крене на горњу страну.
Најавиће га у мајском дану
воском преливен крст саднице

ПОДРУМ

Старији од куће, од надземног света,
обележен тамом, кораком надоле,
удомитељ тајне, паралелне школе
где не вирка око небног сунцокрета.

Чувар оностраног, којег није такла
ерозија твари, растакање бића.
Трезор еликсира и опојних пића
рај у који слазиш из земаљског пакла.

Силазећи на дно, спушташ се у себе,
од космичке студи душа ти зазебе,
лучећи у трену од небитног битно.

Само се у тами види њеним оком
уистину шта је плитко, шта дубоко.
Само је у тами светло неупитно.

БУРЕ

Може штошта друго, предност дајем вину
у разумевању истинскога склада,
који спаја форму, веже садржину
с даскама скројеним из храстових клада.

Каљење у ватри, искушењa воде,
лежање на земљи, снивање у тами;
искуства корена бивше стаблo плоде,
два су света овде актери у драми.

Способност да држи до последње капи
течност која вечно за протоком вапи
остала је тајна која се гонета.

Уобручено је да би досегнуло норму,
испунило смислом савршену форму
која подобна је суштини сонета.

ЧАША

чуда су се стекла у комаду стакла
бљештавило раја искушење пакла

трен у ком твар мења агрегатно стање
таљење у ватри за ново постање

час у ком безличну масу је дотакла
дахом творца душа мајстора од стакла

мах у ком је игра мутних огледала
досегла прозирност решетки кристала

и облик на којем завиде јој бози
да проживи живот на високој нози

где се у екстази завршнога чина
зрака сунца купа у флуиду вина

БЛАТО

чим из њега смо, тако нам је дато,
закукали смо: где је наше блато

док блата беше, било је и лека,
крилатих крава и птичијег млека

уз мелем телу, налог да се вере
души, из шкрипца у небеске сфере

и у прашину да се из безмерја
спусти ко дете на јастук од перја

у рахлост земље и у корен воде
пралику би се сишло у походе

сад, кад узлети све што окрилати,
где ће да слети, на шта да се врати

слуђено да би се избавило скоком,
за небо ниско, за земљу високо

НА СЛОВО, НА СЛОВО

то што ћу ти рећи, није ништа ново:
несмирени опет кидишу на слово

чекићем и длетом, не да оваплоте –
семе да му затру, уз задушне ноте

повика и стрка, за првенством јагма,
из очију пламен, а из грла магма

кидисање – ко ће први до трофеја,
до почасног звања славног корифеја

на циљу је, ево, вођен древним зовом,
тргом се пролама: на слово, на слово!

чује се крик руље, ко са Oног брега,
кад издахну Један, два тата крај њега

шта је друго слово, него дар од Бога,
а словоубиство дело охолога

ова прича има староставне знаке:
један пере руке, други сребрњаке

НЕМИЛИЦЕ

Нема ријечи, нема броја, нема мјере
с чим ће ово, што је данас, да се сравни.
Не зна мјерник више шта да изабере;
то не памти запис древни, староставни.

Сломљено је, смрвљено је, слупано је
све што год је икад било у комаду.
У безнађу, у властитом, купано је
све што икад имало је какву наду.

И кад год си помислио да не може
горе – може! Илузије још се множе
над пејсажем, над сивилом бесмислице.

Још трепере и играју коло варке,
а хвата се мразно иње на угарке
и свијет овај ишчезава немилице.

ОКОМ КРИТИКЕ
О ДЕЛУ ЂОРЂА НЕШИЋА ОКОМ КРИТИКЕ
/Изводи из рецензија и критичких осврта/

Јован ДЕЛИЋ:
НЕШИЋЕВ СОНЕТ – ИЗУЗЕТАН ПОЈ
Пјесничка књига Ђорђа Нешића Боље је бити у мањини (СКЗ, 2015) имала је изванредан одјек и лијеп успјех. Овдје ћемо скренути пажњу на свега два Нешићева сонета да назначимо једну снажну линију његовог пјесништва и високу вриједност циклуса „Чокот, чаша“.
Сонет „Орезивање воћака“ мајсторски је вођен на два плана: опјева се осјетљив и важан воћарски посао који захтијева сигурну руку, пажњу и прецизност, али се већ у другој строфи пјесма о резидби воћака преображава у пјесму о пјесми. Успоставља се паралализам између пјесничког и резидбеног посла… Обрт у сонету започео је не с атерцетима, већ на половини другога катрена, а кроз терцете је поређење резача и пјесника досљедно доведено до краја пјесме, с тим што је опис резидбе сада у другом плану и у функцији је описа пјесничког посла…У овом сонету је у средишту пажње завршни пјесников рад на пјесми – сажимање, стезање, „орезивање“ пјесме. И то не било које пјесме, већ оне из реда најстрожих – сонета – чијој изради је сажимање и згшуњавање иманентно… Сродан поступак двопланског вођења пјесме наћи ћемо у сонету „Буре“ у циклусу „Чокот, чаша“: пјесма о бурету преображава се у аутопоетичку пјесму о сонету… Поетски циклус прати циклус вина: од сађења лозе, преко стасавања винограда, подрума и бурета до чаше. Отуда у наслову Чокот и чаша, почетак и крај винског циклуса назначен метонимијом… “Буре“ пјева о пјесми, о уобрачавању сонета којим се достиже идеал норме, и испуњењу идеалне форме смислом, што је све иманентно сонету…Тајна бурета је у његовој способности да кроти проток и проточност који су вјечно иманентни течности. Буре и течност су у вјечној драматичној међусобној напетости, али и у вјечном складу. Течност увијек тежи да исцури, проточи и потече; буре је вјечно кроти дајући јој свој облик, склад и димензије (…). Чокот, чаша је руковет не малих лирских чуда, изведених, да би Нешићу могли позавидјети највећи и најбољи пјесници. Овим циклусом је српска лирика обогаћена за оригиналан и изузетан пој новог искусног подрумара, из прве четврти двадесет првога вијека, који има су чим изићи пред Орфелина. Можда је овај циклус најава једног моћног тематског тока Нешићевог пјесништва.
(Из текста Орезивање и уобручавање сонета, Српски књижевни лист, бр. 14/15, јануар, фебруар и март 2016)

Саша РАДОЈЧИЋ:
ТРАЖЕЋИ МИР И СПАСЕЊЕ
Своју најлепшу песму, „Прозор кроз који Дунав тече“, Нешић је остварио тако што је, не заборављајући да говори из заједничког искуства, упориште свог говора потражио у класичном лирском односу, у изразу појединачног постојања: „Једном, ако се размрсе нити / и пораз престане да пече, / кад мине све, да ми је бити / прозор кроз који Дунав тече“. Задржимо се за тренутак на природи ове метаморфозе. Не постати створ, животиња или биљка, већ ствар – и то не било каква, већ творевина, ствар коју је сачинио човек, и која је способна да се одреди (погледом) према елементу старијем и трајнијем од човековог света. Тражећи мир и спасење, иде се ка свесном поништењу себе, ка једном виду жртвовања које би, можда, могло да искупи све скривљено и нескривљено. Као у сваком миту о новом почетку, потребна је жртва из које се рађа нови живот.
Искуство историје је артикулисано као искуство апокалиптичког збивања, у којем бивају уништени, или тешко оштећени сви услови индивидуалног, а самим тим и колективног живота – материјална добра, амбијент који је некада био присан човеку, уништава се и сам човек, у свом телесном, али и свом идеалном облику. Врхунац деструкције је уништење могућности говора, а тиме, у крајњој консеквенци, и могућности артикулисања искуства оног збивања које је до тога довело. У судару са деструкцијом, долази се до границе изрецивог, и даље, до ћутања само издалека сличног оном које прати тајну стварања. Ћутање пре свега и ћутање после свега се у ствари потпуно разликују: између њих је све, читав један свет.
„С врха ердутске куле / цичи панонска зима / и гута моје речи“ – гласе завршни стихови сонета „Писмо“, који већ припада кругу оних песама које осликавају поратно стање. Време смрти и разарања је прошло, али још није наступило време живота. „Долази ледено доба“, поручује једна Нешићева песма. Ратну вреву и ужас смениле су друге чињенице и друга осећања: бол и стид, пораз и изгнанство. У песму поново продире историјска стварност, песма поново изражава заједничка искуства
(Из текста Потоњи дани и после њих; о књизи Боље је бити у мањини;
Српска књижевна задруга; Београд, 2015)

Ђорђо СЛАДОЈЕ:
НА ГРАНИЦИ МЕЂУ СВЈЕТОВИМА
Родно и радно мјесто поезије садржане у трокњижју Чекајући створитеља, Харонов чамац и Граница јесте пјесников завичај – Бијело Брдо, Осијек, Вуковар, Даљ, Ердут… У том питомом пејзажу који је Бог даривао свакојаким дивотама, дјечија душа очудила, сјећање позлатило, младост одболовала, а додатно сакрализовали монаси и патријарси одвија се – лична и колективна драма застрашујућих размјера – као у Содоми трају оргије Мефиста, јахача апокалипсе и других чудовишних, ништитељских сила. И све се збива по провјереном готово библијском драматуршком обрасцу – изгон, страдање, пад у ропство гдје „боље је бити у мањини“ како се пјесник накнадно и самоиронично тјеши. Бришу се трагови бившег живота, руши се, као и увијек, један град, прогони један народ, његова култура, вјера и језик. О томе свједочи низ одличних, антологијских пјесама, а најпотресније оне из циклуса Створења.
Нешић је носилац оне неизљечиве панонске меланхолије, али и љековитог хумора, суптилне ироније и самоироније, ненападног артизма и изоштрене поетичке свијести која калемарски пажљиво бира и упошљава цитате, парацитате, алузије и дискретне призиве других ауторa. Требало би много више времена, а богме и знања, да тек побројимо шта је све упјевано у ове стихове – од молитава и обраћања, здравица, поскочица, ругалица, пасторала, дјечијх разбрајалица, елегија и георгика… па Орфелин и Венцловић, Игњатовић, Змај, Бранко, Лаза, Дучић и Црњански, Цесарић и Раичковић, Ного и Тешић… Па ипак, Нешићева пјесма успијева да све те разнородне утицаје упије и сублимише у препознатљиве звучне и благотворне дистихе и катрене. Истини за вољу, треба рећи да се и овдје нађе понеки лирски калем који се није примио или је накриво срастао.
У Нешићевом „котлићу од сонета“ крчка се и пуши „лук и вода“ завичајног рјечника – локализми и архаизми, одломци паорског, аласког и воћарског говора и други лексички остаци у којима пулсира народни живот у тегобном, прехрамбеном напору, у рвању са земљом и водом и ћудљивим небеским приликама, али и дечије игре, празници, славе и кирбаји и други ритуали. Славјанизми памте и призивају литургију, а у германизмима и хунгаризмима још се назиру трагови црно-жуте монархије. Ту се преплићу и претапају лично и колективно искуство – призори из дјетињства и натуралистичке ратне сцене, сјећања и слутње, оловна стварност и перје поезије. (…) О томе како се опстаје и духовно траје, да не кажем пјеснички станује «уз нужну дозу мазохизма» ту у запећку националне културе, на несигурној, лелујавој граници међу свјетовима; на том «педљу копна» изложеном нечастивим силама историје – о томе, поред осталог пјева незаштићени лирски свједок Ђорђе Нешић који по свему достојан јест овог мјеста и овог тренутка.
(Из бесједе Незаштићени лирски сведок,
изговорене на уручењу Жичке хрисовуље, 2015)

Михајло ПАНТИЋ:
ИМЕЊАК ОНОГ КОЈИ ЈЕ УБИО АЖДАХУ
Нешићева везаност за природу, његова блискост са светом воде, биља, риба и звериња, његова прасловенска, управо паганска сливеност са мочваром, са рибама, врбама и трском, у истом оном равничарском ареалу по којем су се, својевремено, кретали и настањивали, селили се и враћали наши преци, рађа и посебну врсту егзистенцијалне блискости која има снажног уплива и на сам начин мишљења, и на буђење чулних сензација из којих свако, а напосе песничко писање проистиче. Живети у једном простору, под истим звездама, у истом климату и уклетом међуречју, и, посебно, у истом, за Нешића родном пејсажу, и гледати кроз прозор Дунав који тече, то не само да не може преосетљивог лиричара оставити равнодушним, него га, сасвим супротно од тога, коренски условљава и одређује…
Као и све друге суште лиричаре, и Ђорђа Нешића осим сликовности песме, привлачи и њена звучна, слободно би било рећи – музичка димензија. Другим речима, одређени садржај и одређени тип осећајности тражи и, када се песнику песма „отвори“, проналази и своју аудитивну форму, добија ритам и звук помоћу којих оно што се говори постаје сугестивније, изазивајући у читаоцу не само менталну него и чулну реакцију, посебну врсту узбуђења и живог самоприсуства које осећамо само када читамо поезију или слушамо врхунско извођење неке музичке партитуре. Звучност Нешићеве поезије, сродно његовим поменутим сапутницима, до посебног изражаја, наравно, долази у сонету, као форми свих форми лирске поезије… Ђорђе Нешић је ваљан, сугестиван пример песника који показује како с до сопственога гласа у поезији било које врсте, па и неотрадиционалне какву он у свом зрелом добу пише, не може никако стићи оглушивањем о друге. Нипошти не, већ у сагласју и у дослуху са њима, јер, када се све сабере, сваки појединачни песнички подухват, има ли у њему вредности, улази у трезор једнога језика и једне културе, потврђујући његову посебност и непоновљивпост у вавилонском шуму, оглашеном по постању, а до апсурда доведеном у временима у којима, упркос свему…настављамо да пишемо песме. И да их, подразумева се, читамо, јер без читања оно написано не вреди колико ни на „голим тезгама голо ништа“, што би рекао наш песник, Нешић, имењак оног који је убио аждаху.
(Из говора на додели Змајеве награде у Матици српској, 16. 2. 2016)

Славица ГАРОЊА РАДОВАНАЦ:
ДУАЛИТЕТ ПЕСНИКА И БОЖАНСКОГ У ЊЕМУ
Песникови дијалози са Богом, започети још у збирци Чекајући Створитеља, продубљују се у овој фази и проширују питањима (без одговора) о езгодусу Срба у заграничним просторима, не само из Славоније и Хрватске, нарочито у две песме: „Осврни се Спаситељу“ (из циклуса „Михољско лето“), а кроз апсолвирање осећања свеопштег пораза (колективног, личног, цивилизацијског) након искуства рата деведесетих. Као да наставља дијалог из споменуте песме о „Олуји“ 1995, песник се преображава у колективно, прво лице множине, у молитвеном обраћању Богу. Молитвени тон поезије Ђорђа Нешића, тај дуалитет песника и божанског у њему, у најбољим примерима, прибежиште проналази још једино у језику и поезији као таквој: „Не гаси светлост у мојој руци, / Не гаси светлост, Господе. / Нек светосавски дођу вуци, / нека ме ноћас походе. …// Ко искушеник у келији, / Ја чекам Твоје тајне знаке, / Твој животворни дах; / чекам стих од ватре врелији / Да ме вазнесе у облаке / Ил’ да ме саспе у прах.“ У том смислу, надубљи степен стапања бића и језика, где се укида његова персоналност и песник постаје нека врста језичког трансмедија, кроз који ће – у наглашеној хераклитовској паралели велике реке (Дунава) и речи-језика (песника) – протицати време и задато постојање, очитују се у антологијској песми „Прозор кроз који Дунав тече“.
Све више усмерен на завичајни микро-простор у укрштају времена, задубљен у прошло, сада већ са приличне временске одмакнутости од (најновијег) рата – усмеривши се финим и понешто хуморним (депатетизованим) промишљањем, на „поетику ситница“ које живот значе, или поетику свакодневнице, обојене сетном хуморношћу, често и пародијом на свим нивоима текста, као својеврсног отклона од повременог очаја, Ђорђе Нешић своје песничко говорење усмерио је, колико на лично промишљање и „сумирање“ песничке и националне судбине, толико и на васпостављање једног, сада већ бившег живота и света завичајног миљеа, све више посежући за завичајном лексиком, са досезањем чак открићем усуда битисања национа којем и сам припада, а оличеним у топосу – Границе.
Граница је стога, може се рећи, одговор на сва питања, сума свих сетних сумирања до којих је песник дошао, како кроз песничко трагање у историји и традицији српског национа у Славонији, тако и кроз властито (животно) искуство. Граница, или Крајина, она некадашња (Војна, Славонска, која је означавала гранични простор, заправо вечиту несигурност и претњу рата), историјски сталну ратну опасност („закрајинило“ каже на једном месту и Андрић), али и скуп плодоносних укрштаја и духовних вредности које су расле упркос никада нормалним условима живота – као таква, заувек се утиснула у менталитет српског народа вековима насељеним на овим просторима.
(Из поговор књизи Полог, Задужбинско друштво Први српски устанак, Аранђеловац, 2016)

Драган ХАМОВИЋ:
БЕЛЕЗИ СРПСКОГ ТРАЈАЊА
… Нешићева песма делује као да је намењена упису у какав материјал тврђи од папира. Скрупулозни лексички одабир, у обавезујућим облицима, даје речима у песму пропуштеним изразиту семантичку носивост и асоцијативно – симболичко зрачење. Од раних и позних сонета Стевана Раичковића, као и Ногових радова у истом оквиру, готово да нисмо имали такав спој густе, али уједно и конкретне слике. Лирика је, као што је познато, у основи евокација, призвање, сећање. Нешићева поезија уводи у свој видокруг и оближње призоре пустоши и разарања, с маркираним топонимима из негдашњих ратних извештаја с почетка деведесетих година.
Лирика је овде уверљив документ, траг тешких наноса епохе – али није само то. Име циганског Кебиног сокака остало је уместо његових бројних житеља, чије су кости дуже од пола века под травом Јасеновца. Поред медијски опсервираних места, у Нешићевим насловима обитавају и микротопоними од значаја за једну интимну историју, као присни одзвук и базични слој у том обухватном лирском призиву. Нема аласке куће, вели у једној песми – нема уточишта. Пређа сећања што се „одмота с чекрка“ одводи „у црне пустолине“, у којима светле слике детињства, годинама гушене, у којима се заметнуше и будуће ратне игре. Нешићева слика бившег града, тачна је и лична, у њеном концентрату проговарају митски односи, дејства и судари. Загледан је у вуковарска створења, с којима се сржно поистовећује: миша, шишмиша, пацова, у псето, мачка, кокош, у роду – на оџаку једино осталом од целе куће. Загледан је утешно у Дунав, у његов лековит лик и ток. Разговара се с постојаним, неуништеним белезима српског трајања на источном ободу границе светова коју су преци столећима бранили. Ословљава у лирском дијалогу, између билог и несталог, Стефана Раваничанина и Захарију Орфелина, Јашу Игњатовића и Милутина Миланковића. Призива и храмовна здања из давних времена као неме и речите сведоке, да буду потпора лирском сведочењу. Зев ништавила је унутрашњи колико и колективни, једначе се разорни учинак историје и сопственог времена. Али, с друге стране, у песмама виталнијих тонова, ритмова и слика, Нешић активира и занемарену завичајну баштину живахне грађанске поезије из превуковских песмарица, на трагу и поменутог давног песника из Вуковара, аутора „Плача Сербије“ – али и писца „Искусног подрумара“.
Ђорђе Нешић је у небројном низу збирки и језички крајње економичних песама изрекао више него толики исписанији и познатији савременици и уздамо се да ће то и даље чинити, присутнији и оглашенији у нашој укупној савременој књижевној свести, без граница.
(Из текста Лирски граничар подунавског пука, Печат, 28.8.2015)

Ранко ПОПОВИЋ:
БОШОВА АПКОКАЛИПСА И ДАЛИЈЕВА ЈЕЗА
Стара естетичка теза о локалном које је залог универзалног, углавном обесмишљена многобројним (зло)употребама, у случају поезије Ђорђа Нешића поново осваја пуни смисао. Све је ту стварно, географијом и временом одређено, и све има своје име – и „Предели“ и „Град“ и „Створења“ и „Људи“ и „Светилишта“, али снагом пјесничког израза тако сублимисано да у „Старој Драви“ препознајемо дах свих завичаја овог свијета; у „Вуковару“ – неминовни судар племенитог људског напора с адским послом Кнеза Таме; у „Мишу“ – језиво грчевиту људску потребу за дашком живота пред страхом и безнађем; у Бранету Наранчићу и Драгоји Марићу све ратне страдалнике, а у вуковарском храму Светог Николе небројене оскрнављене богомоље. Збирке пјесама Чекајући Створитеља и Харонов чамац временом, које су тако моћно посвједочиле, добијају профетску снагу сличних књига из српске духовне традиције, међу чије су корице пресељавани расијани народ и изгубљене постојбине, а Границу исписује болно отрежњујућа и повремено горкоиронијска свијест која је спознала лице и наличје рата и мира, пораза и побједе, свијест која се стално ломи између жабље и птичије перспективе. Нешићеве славонске ратне слике носе сирову снагу апокалиптичних Бошових визија и метафизичку језу Далијевих испражњених облика, као што његови мирнодопски пејзажи и портрети заре утјешном и болном меланхолијом сјећања на једно друго вријеме, кад се свијет око себе гледао без пукотине у срцу. Префињен осјећај за мјеру у активирању старијих слојева српског пјесничког насљеђа, савршено пригушивање патетичног тона, лакоћа владања строгим и захтјевним формама, тачан и сведен израз, те освојен, самосвојан ритам – све су то особине које Ђорђа Нешића потврђују као ствараоца који припада самом врху савременог српског пјесништва…
Одмјерен у мисли, са обликотворним умијећем које свједочи највишу мјеру умјетничке самосвијести, лирски ломан, али крајње прецизан у слици и исказу, Ђорђе Нешић је данас један од најистакнутијих српских пјесника на оној поетској линији која је дијалог са свеукупним духовним насљеђем свог народа сматрала и сматра првим условом самоостваривања.
(Из поговора књизи Боље је бити у мањини;
СКЗ Београд, и СКД „Просвјета“, Загреб, 2015)

Из биобиблиографске белешке Ђорђа Нешића:

Песник Ђорђе Нешић рођен је 1957. године у Бијелом Брду код Осијека. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду (група југословенске књижевности и српскохрватски језик).
Објављена дјела:
• Црв сумње у јабуци раздора, песме, Рад, Београд, 1985.
• Сурогати, песме, Рад, Београд, 1990.
• Чекајући Створитеља, песме, Слово, Врбас, 1995.
• Харонов чамац, песме, Рад, Београд, 1998.
• Прозор кроз који Дунав тече, изабране и нове песме, СКД Просвјета, Загреб, 2000.
• Лук и вода, завичајни рјечник, СКД Просвјета, Загреб, 2004., 2. измењено и допуњено издање 2012. год.
• Граница, песме, СКД Просвјета, Загреб, 2006.
• Боље је бити у мањини, Српска књижевна задруга, Београд и СКД Просвјета, Загреб, 2015.
• Полог, Задужбинско друштво „Први српски устанак“, Аранђеловац, 2016.
Добитник је Бранкове награде, награда «Лаза Костић» и «Милан Лалић», Плакете Сарајевских вечери поезије, награде „Сава Мркаљ“ , Жичке хрисовуље, Венца слободе, награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ и Змајеве награде.
Управник је Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу.
Живи у у Бијелом Брду (Хрватска) и у Сомбору (Србија).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here