Војкан Миленковић: Три песме

0
253
Петар Караџић, акварел, формат 48X28 см

ДАНИ МИ БРЗИ

Дани ми брзи.
Брзе ми ноћи.
Твоје очи венецијанске лутке.
Једно поред другог.
Једно после другог.
Једно без другог.
Брезо сребрна,свих мојих севера.
Ти ми почињеш,када престаје сан.
Ти ми трајеш и када престаје дан.
Хаљина ти од светлости.
Тело твоје од ноћи. О предивна.
Пече ме ћилибар твога погледа.
Насељаваш ме,болом огња, паљених прстију у плетеницу сплетених.
Давно прошли тренутак твоје блискости.
Док ме љубиш, ја те њушим.
Уздрхтао у јези, имам празнину.
Између светова, пролазим обележен.
Где да се сачекам, ако се пронађем,икада
у неком твом простору, огуљеног осмеха.
Из гроба пружам руку,додирујем ти чело.
Учествујем у разарању себе.
Неречено, од тебе, раздире ме.
То ћутање, чашу ми за руку лепи.
Па те пијем, отровну.

НЕ НУЖНО

Не нужно,додир се препустио апсурду игре,без хаоса, једеш ми прсте.
Ужегла сунчева светлост у стаклу предвојила црвљиву јабуку.
Тумара хоризонтом срце у ритама.

Далеки прасак,спаљени облаци у откосу мирис траве осолио сузом у пупак,
са просејаним брашном, за хлеб мешено тесто нараста, не нужно са квасцем.
Заглављен у причаном,на твојим бедрима,са птицом не нужно полетелом над мостом.
А под мостом,не нужно река тече, не нужно пуна риба,пуна муља.
Песак се обликује у куле, замишлејних зидина,
што бршљан држи под урушеним небом.

Пени ноћ у крошњама не нужно зачешљане ветром,
са псима у сопствености призора кошмара,
лавеж заплетен у илузији тебе, маказама посечена чежња за твојом пљувачком,
јер сам те жедан, закључан не нужно у колажу поседујем твој нос,твоје очи,уши.
Кључ,не нужно за твоје тело,путеност твоја у подсвести огледала,
поново у утроби мајке, не нужно са почетком што провоцира пољубац
и провоцира пијанство.

Не нужно,пројекција сна на леђима,када те састављам,
провоцирајући жељу да одстраним разум,

ја поседујем глас,кретњу неколико твојих поза, испод сасушеног ветра
што није срастао са надом,да бићеш утеха, када скончам у лутању за нама.
Не нужно,када пресвлачиш се,препознајем се,пратим кап зноја,што клизи
од груди,низ трбух твој,а звони пала стаклена боца са стола,јер подигла си ноге
и наопако пут се отвара у крику птица испод мноштва празних гнезда,
па гњечим корак, 
несвесну кретњу, испреплетали смо удове
и знали смо да ови ће гробови прогнати таму.

Не нужно у камену садили смо светлост, већ проживљене и обезглављене љубави.
Без милости остављаш ме да уживам у фарси, послушан, гажен, окован.
Не нужно,трг испред твога кревета, тешким ланцима ограђен,
са необјављеним записима

у којима нестајеш и остављаш ме опепељеног и ако ти ниси и ја нисам случај
стварајући нове појаве, када сукњу задижеш за ожиљак душе који не видиш.

КАРА СЕВДАХ ПО НИШЛИЈСКИ

Несам ћаја,vдве ми очи. К’смет ли је?Фрљи мерак на теб’.
На теј твоје бадем очи. На теј твоје усне пусте, црвене.
Трандафил мајски, од кој’ се мори слатко пра’и. На ту твоју снагу ломну.
Преди бре појешем. С’г слте сузе због теб’ лијем. Пред мен’ пуна синија, ћебабчики за мезе. Ја гладан несам. Све из големо шише вино пијем.
С’г банзам. Не знам куде, по овај мој поубав Ниш. Отуд’, одовуд па на твоја портинца.
Стамбол капија, потесна ми. Нешто се на мен’ навалило отуд’ од Апеловац и Горицу,
отуд’ од Виник и Пантелеј исто, па ме стиска, еве туј под груди ми,
ки камен ме притиска, ки онај за у кацу за кисел купус. Ма ћу исцрцам.
Ћу исцрцам, за твоју убавињу.За ту твоју лепотињу.За теја твоје бадем очи.

Шпацирувам, па све си на Нишаву доодим. Ма нема ги, посекли ми све врбаци,
виле напудили, с’г немам с којега да се разговорим, ни сас кардаши моји.
До овуј, воду мутну што гргори, над овија бели каменчики,
под овој небо нишлијско, модро. Све к’д С’лнце ужеже и усија чандије,
па све од дувар, до дувар ветар сам заврзаја, име твоје за ћутање моје.
Ма да рипам,да се давим нећу. Ма сам’ да се разговорим.

Без резил, под твој фустан море, да пасирам се.
Туј, туј море несрећо,под бело грло твоје.
Туј на те твоје беле, цврсте груди, искам си
овуј моју главу да спустим, да се успијем, да бегам од људи.
Туј да ноћим, с’лте сас моје сузе лице дати мијем.
Туј бре,куде голубови и гугутке, воду дооде да пију,
у твоје косе црне, к’о у повој сас лековите траве,за душу мелем да биднеш.
На шефтелије да ми миришеш. Све са татлије да те раним.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here