Анђелко АНУШИЋ: КОЛОНА (монодрама)

1
326
Геноцид над Србима је хрватски образ

Крајишким Србима пострадалим у хрватско-натовској злочиначкој операцији Олуја августа 1995.

Колона је сила! Бог спаситељ! Кад сам помислила да је све готово, занавијек – небо нијемо, зажарено, а са земље протјерују; немаш времена ни завежљај заканурати – излаз се нашао.

Држ’ се Колоне, вели ми муж. Куда она, туда и ти. И не бој се! Она ти чува леђа. И крчи пут. Назад непрегледна. Напријед недогледна. Кад она клоне, малакши и ти. Кад се јопет устоножи, мигољај и ти.
А, куда? Куда и сви! И куда се увијек ишло. Некуда.

Сила је Колона!, поновим у себи. Шта би’ да је нема? Да је не створи Онај који је све створио. И ствара. А никад у Њега нијесам превише вјеровала. А види сад!

И – возим трактор. А никад дотад нијесам. Ни за волан сјела, а камоли да га покренем. Није то женски посао. Смијало би се цијело село, и сва наоколо. Кад би то био. Рекли би: ено је, мужа истис’ла, над кућом загосподарила!

Жено, мораш! Нема ти друге! Види, и дјеца возе. Ја немам руку за два волана.

И – смјести ме у сједиште к’о џак кромпира! Зацврљуга кључем, убаци у другу брзину. Ту ти је квачило, ту кочнице, ово гас. А ја – леденица усред коловоза! Августа, да. У глави бунило. Гледа моја старија кћерка, па ће рећи:
„Мама, неко од нас двије мора“!
Ђе ћу дјетету дати да вози ону скаламерију!?

Колона је Бог! Рекнем скоро наглас, и кренем. Дрхтуре ноге, трепере руке. Сва цептим. Али – возим! Тресем се к’о… к’о бреза на главици Тисе Крајчиновића. Ма какви: к’о…к’о… к’о јасика у нашим туковима! Срећа, па нема вјетра! А да га је барем дашак, колико рупцем, или капом да зама’неш! Само небеска лучка упрла у тјеме. Нијесам упамтила да је икад жешће, досад, пржила. Зној цури, слијева се и суши. А тијело као да је туђе. Неђе у Колони иза мене, муж у униформи, вози војни камиончић згомиланих наших и комшијских кућних стварчица које смо на брзину набацали. Јадне нам ствари! И с њим су и дјеца. А моја приколица пуна-пунцата баба и стараца. Првих суседа. Сусједа, да. Међу њима су и моји родитељи. А има и нашег другог рода. Што ближег, што даљег. Мужеви, синови и унуци заглавили се неђе на ратишу, нико не зна о њима ништа. Она моја старчадија скаменила се. Поскидали са себе што су могли, оно мало руха што су понијели, па главе застрли. Хлада мало накостријешили. А небо – гори ли гори. К’о да га неко подлаже суварцима! Сузе им се измијешале са знојем. Плач и нарицање заглушила Колона, свима, па и њима. Па сад није лако распознати који су то, тај силан свијет, што гмиже и мигољи. Ако нијеси у Колони. Са стране би неки злобник рек’о: иду људи на сточни сајам! А чула сам, послије, да су баш тако неки и говорили.

Али Колона је спас! Само ми та мисао у глави. Некад станемо, па дуго стојимо. Кувамо се и печемо у ономе што нас је снашло. Нико не зна зашто смо застали. А мало ко и пита. И ко ће? То су сад грудве нијемог меса које се котрљају асфалтом. Ма, то… то…то више и нијесу живи људи. Колона је то, сад. Све. Глава јој неђе далеко, напријед. Репина отпозади, перја по прашини. И не да ти стати и све и да ‘оћеш. Да се предомислиш и вратиш, па и погинуо на своме прагу – а јок! Нема тога више! Само напријед – како си и досад! Откад си се родио. У нове побједе! ‘Ем ти ј….. побједе! И оног који нас је осудио на њ!

Уверчила сам, што би моја баба Милка рекла, мало вожњу. Закочим кад треба. Теже кренем, машина се трза, поскочи, к’о да ће закрилатити. А деси се и да се заборавим, изгубим, па не знам шта требам да чиним. Или нога промаши, не потреви кочницу, па ђерман (тако мој муж тепа трактору) дерне у онога испред мене. У приколицу. Једанпут сам и у аутомобил, мајко моја!! У кршину од „заставе“, напучену кај шипурак, Колонашима. А она крнтија на „фићу“ насрну. На крову му голема гајба са кокошкама, ошамућених, можда и покрепалих од оне пржалине, застрта најлонским џаком од вјештака, на коме пише Кутина. Отуда ми је супруг. Из тог града. Из мијешаног брака. Али, сав је наш. На нашој страни. Шта ће, види на чијој је страни правда. Јадна нам правда. До гроба нас је, живе, дотјерала. Само да скочимо, и сами се затрпамо. Тако ће нам и бити!
А вичу они људи којима сам вјетра „дала у леђа“, како и неће, ја би’ још гора била. Галаме, псују, пријетећи машу прстом. Изашли би напоље, и ко зна шта би са мном било, али не могу! Укљештила их Колона!
Стоножна и руката, одвлачи их даље.

Еј, али мене Колона не да! Не да своју Ко-ло-на-ши-цу! Чува ме од свега! Чујете ли ви то? Можете ли то појмити, уопће!? Да, уопште. На то сам и мислила. Извините. Ми смо тамо у нашем селу, а свуда је тако бивало, тако говорили. Сви, осим млађарије, понеког од њих, која се школовала у Београду. И често нас је знала исправљати, па и каштигати, што смо заборавили своје. Свој језик. И ћирилицу. Па неког Вука, и да ли рекоше Мркаља, Саву неког, нијесам ти сигурна. Мозак су нам пробили с тим Вуком и Савом! Ево, и умријећу, а нећу сазнати ко су ти били. А како ћемо и знати ћирилицу, велим ја њима, кад се она није ни учила. Само у другом разреду основне школе – и готово. Капак! Фертик, што би рекли! Послије само латиница. Свуда, и на свему она. И на поштару, и на порезнику, и на геометру, и на милицајцу, и на доктору, и на гробљанском крсту, и на лугару, и на ветеринару, и на пекару и мљекару, и на говечету и крмчету, и на гого…да не кажем ђе још! Свуда она, па она…

Немој ме силити да окрндашим! Чули ти, мене?! Па, немој! Мораш ме разуми’ти! К’о ће ако нећеш ти? Ем си ми неки род, ем си велике школе завршио. И извини, извини молим те, што ја теби на „ти“.
Ма, знааам. Своји смо. Али, култура је култура. Јел тако? Знам шта је култура! Немој мислити да не знам, иако сам у Колони била! Тамо сам ја њу и савладала!

Како?
Е, сад ћеш чути!
Други је или трећи дан, не знам точно, како колонашимо (тачно, да, да, ма, јој!), вријеме се изгубило, нема га, а и шта ће ми. Али видим да је поподне. Морало би бити. Сунце које нас је тукло с лијеве стране изгуби битку са високим бријегом, планинчином неком, не знам јој име, и паде тамо, а ми, коначно, дочекасмо жуђену хладовину. И ту застадосмо, али овога пута дуже. Ваљда да се одморимо у оном засјенку. Стојимо у неком веееликом, насељеном, кракатом мјесту које је опкорачило цесту. Говорка се да је то надомак Бањалуке. Људи попадоше, к’о снопље жита, по шанцу; једни зађоше у грмље, у кукурузиште, други убјегоше у неки шумарак; чујеш како шушти, крцка, како се ломи. И како се једно велико, вееелико олакшање тамо мешкољи, уздише, отпухује, усекњује, стење. Да простиш. Да простите. Извииините! Тако је било (само се није имало времена за ову олакшицу, ма какви!) првог дана нашег кретања, кад проструја глас да иду њихови авиони, и да ће нас све побити. Још кад неко рече да су с њима и Натовци! Аууу! А, јооој! Пометње и стрке, да ти је виђати… Ма нек побију, требали су и раније! Шта ми више вреди живот, послије свега. Ја нијесам (извини: нисам!) мрдала с трактора. Ни моја старчадија. Само сам страховала за дјецу и мужа. Да, да, наишли су, стварно, авиони. Тамо далеко, далеко, неђе на почетку Колоне, загрмило је. Заштектало. Запраскало. И проломило се и затресло, кај да се комад неба стровалио. Па онда заурликало и зајаукало. Многе су усмртили, и израњавали.

Само Колона и Бог знају колико. Цеста се стресла неколико пута као коњче неуко јахању, к’о да жели да нас се ослободи. Трактор је цупнуо дваред напријед, па једаред одострага. Ја се скаменила. Душка у мени нема. Моји, јесу ли живи, света неђељо?!

Е, да, у оној ‘ладовини смо. К’о у цркви, брате. Нека језовита тишина, мир. К’о да нешто, или некога, очекујемо. Једном сам била у…у… цркви. Њиховој. На вјенчању мужевљеве најмлађе сестре. Појео ме страх и стид, нијесам знала како се треба понашати…Никад ја нијесам (опет ја: нијесам, а кол’ко си ме пута досад опоменуо, али ја не могу друкчије него како сам у дјетињству научила), велим, никад нисам скупила прсте у трицу, а камоли…Разумијеш, на шта мисилим…
А, да. Ово… Ја се здрвенила, не осјећам тијело, к’о да и нисам чељаде. А можда и нијесам. Ко зна ко сам ја, у ствари? То само Колона зна. И нитко други!… Некако се искобељам, једва сам на ноге стала, па одем и ја тамо куда и госпони иду пјешке….Они мјештани нагрнуше. Неко носи воду, неко слаткише и млијеко за дјецу, сок за старушане, неко крух, да, хлеб, јој, неко воће, неко гориво, неко….И нико не остаде а да није нечим дариван. А нама добро дошло… Шта ти је наш народ! Добро је да смо свуда посијани!…Плачу оне жене, а и људима се очи замутиле; старице се крсте и благосиљају; милују и љубе малишане. Позивају да болесни и изнемогли сврате, да остану, да се одморе, поткријепе…Дира у срце, брате. У велику рану нашу. Али, ником се не напушта Колона! Мајка Колона! Ако изађеш, иступиш – ко си и шта си онда? Чији си? И куда ћеш послије?!

И таман кад смо се спремали да кренемо – неко повика, грлато, скоро заповједнички: „Стан’теее! Ево иду новинари!…
Аууу! Куд они сад?! Шта ће нам? К’о их је позвао? Не требају нам! Нек’ иду Туђману и… Клинтону! А могу и светом Петру! Ииии… папи, ако ‘оће! И…ономе Јакушију Сакушију, ако им је мало!!
„Хммм,“бо их мртви Тито! Нек иду ономе Мимиии..Мимии…Мимии…“

Окрндаши један чича у мојој приколици.
А не може, јадан стари, да се сјети презимена Онога, па све губича, њуњори и мимиче. Полудио, начисто!… А знате га? Тога, мислим. Знате ви њега добро, знате! Боље од мене. Само се сад правите фини! Вилице ме већ боле од њега! Тамо, одакле смо кренули, многи су га нападали. Говорили да је комуњара. Диктатор. Да му се ништа не може вјеровати. Да нас је залудио. Гурн’о у рат. Да ће нас на крају издати. А ја – удри брани! Е, јесам била тврдоглава! Али не жалим! Теже је бранити него нападати!
Вичу Колонаши на новинаре. Негодују, (јесам добро ово, а?). Псују свашта! Није за фине уши! Госпоне (господу, извини!) би увриједило! И, стварно, ево их! Сјурише се к’о осови! И зађоше, мјестимице, к’о неки иследници, у Колону. Турају људима оне своје справе под губац; питају, моле, појашњавају; блицају њихови апарати, насовуриле се оне камере, па чељаде се начисто препадне! Али, нико ништа неће да говори! Тјерају их од себе. Обрецују се. Окрећу главе. Само што их не пљују!

Кажу:
„Ви сте нас и заваравали да останемо! Своји на своме! Баш смо сад – своји на – своме!! Утврдо! Увјеравали да нам нико ништа не смије. И не може. И бучали сте на све стране, како имамо своју државу! Аааа, шта је ово сад?“
Галами Колона, не можеш јој жвалава уста зачепити. Сила је Колона, мој синко! Инатна! Нико је не може сломити! Та тјера до краја! Устрчали се они јадничци, не знају шта би. Жао ми их, знам ја шта је црна кора круха (крува, хлеба, како се каже?) на бијелом дану! Дигнем руку, јер знам шта је култура, а они углас, озарени, к’о каква дјечурлија: “ Гоооспођооо….!“

Мало се лецнуше кад ме угледаше за оном воланчином, али се брзо прибраше.
„Дјецо, (а међу њима има и старијих од мене, и највише је таквих – али ја сам у Колони, еј!, а Колона је старија од свих – колико само старчества ја возим у приколици, тисућ…хиљаду година је, најмање, иза мојих леђа!), дјецо, велим, „ми смо притисли црну земљицу. Мислим да јој никад није било теже, него сад под нама. И закрчили путеве. Потопили, боље да речем, к’о Сава, једне године. Или је оно Дрина била, или обадвије воде. Не ради ми лампица у мозгу. Ми се, како видите, лагано крећемо. И сабиремо у један вееелиики рачун, коме се још не зна цифра…Ми…ми не бјежимо. Немамо ни од кога, ако ћемо право. Ђе је та њихова сила? Нека изађе пред Колону. Сучелице! Па да видимо чији ће се рогови посуврнути! Лако је сиктати и пљуцкати, бљувати ватру из зрака, кроз туђа уста! Јесу ми и то јунаци! Насрћу на кућно тјеме. На старо и нејако. Ни јадну живину не остављају на миру…

А, куда ћемо? Идемо, како се увијек ишло. Да би се неђе стигло, како рече један мудар чо“ек. (Хвалим мало свога мужа! Заслужио је! ) Рачунам, дјецо моја мила, да се за путника увијек нашло свратиште. Па ће тако и за нас…Него, сликајте ви Колооону.! Уснимите је добро! То је најважније. Видидер, кол’ка је! Аааа, шта велите?! Змијурина! Љута аждаја!! Ма само што није стала свој реп гристи!“

Гледају у ме, зачуђено, неки од оних новинара. И новинарки. Сигурно мисле: ова је цикнула! Она ће прва наћи своје свратиште!
Думајте ви што вам драго! Али вам је тако. Нема веће силе од Колоне! Ни заклонитијег мјеста! Ни већег крста, како ће послије рећи наш поп, на сахрани једног Колонаша у Старој Пазови. То свако треба да зна. И ономе запишаном и засраном у пеленама, да простиш, то би требало стално говорити! Отповрћем ја, у себи.
Одоше она дјеца, задовољна. Захваљују се.

„Ви сте нас спасили! Нека и вас Бог“, каже један цуретак…
„Ма Колони се ви захвалите! Она вам је помогла,“ браним се ја.
(Послије су ми неки ође, /овде, да/ ови њихови староседеоци, причали да су ме видели на телевизору. /Телевизији? Нијесам знала да се тако каже. Добро. Извини/. Назвали су ме „госпођа са телеви…зо…телевизије“. И тако ме и зову. А знам, осјећам то, да би ме неки од тих истих / а сви су, муко моја, из нашег народа, избјегли давно прије нас, из прошлих ратова/, да би ме, велим, посркали у жлици јухе /супе, каже се, јел’ да?/, да могу. Али не могу. Крупан сам им залогај! Дуго би ме гутали! Предуго! Ја сам – Колона! Не заборави! И добили би глисте! Не! Не! Пантљичару, би добили!)

Не знам јесмо ли одмакли километар-два, кад оно кола хитне помоћи завијају. Једна, па друга, па богме и…трећа. Треште кроз кукурузиште, немају другдје куда, не могу нам прићи. Прâви лом; пуцају, праскају они зеленци. Жао ми их. Сјетим се намах мојих. И они су оволики. Тек младо забрађени. Ви мушки би рекли: бруцали!
Извини! Немој се љутити…

Ко ће их ове јесени брати, света моја Петковачо?!… А Колоном прошушта глас да је једно дијете у несвијести. Нека бака на издисају. А да се једна жена порађа. Пукао водењак, иде шушањ од увета до увета….Сјетим се породилишта у Сиску. Тад сам родила моју Југославу, најмлађе дијете. Муж ме довезао уочи Нове Године. Сат прије. На одјелу свега помало: нервоза, бијес, равнодушност. Видим, ради ко мора. Кога је запало. А трудови кренули. Око мене се мотају сестре. Нарогушене. Гледају ме искоса, к’о да сам ђубреница гдје јој није мјесто. Љекара ни за – крпечак бијелог мантила! Чујем, иза застора, како она једна, старија, полугласно каже другој:
„Ова је, изгледа, трофазна“!
„Како, кад јој се супруг представио као Јосип?“
„Како? Како?! Наше гњиде! Само нек је женско! И нек има ону …“!.

И рече оно што и не треба говорити. И ту стаде разговор. Укопа се у мјесту кај Колона!
Мене све учесталије начињу жестоки болови, али ми никако не излази из главе оно „трофазна“. Какве ја везе имам са струјом? ! Да ме, можда, неће укључити у шалтер, и тако порађати?! Бебе на струју! Хммм! Шта ја знам?…
Немој се смијати! Свашта има у болницама. И зло ти је брже од свега! Оно најприје чо’еку падне напамет. Знало се десити, још онда, а како неће данас, да се жена породи а – дјетета послије нема! Наука напредује! Само чељаде стоји у своме блату.

Била сам се уплашила, и тај страх ме држао све до краја. Добро ми дошао: лакше сам поднијела болове. А породила сам се без ичије помоћи. Сестре отишле прославити дочек Нове. Послије дошла она што се разумије у струју, па кад узе моје дијете, рече, као за себе, ругаљиво:
„Види! Види! Трофазааањка мааала! Плачеш?! Плачи! Плачи! Плакаћеш и јаче! Не знаш ти што је плач!“
А умјесто „ч“ изговара „ћ“.
Плаћи! Плаћи!…Не знаш ти што је плаћ! ‘
И – однесе је. А ја у себи пресабирем: Боже, ‘оће ли ми је вратити? Да је неће укључити у шалтер! И скувати кафу! Свашта ми дошло у главу! Ухватила ме паника…

Ти се јопет смијеш!? Церекаш!! Баш ти хвала! Е….! Не знаш ти, дијете, ништа! Нијеси ти био у ситуацији у којој сам ја! Уствари, ниси ти био у Колооони! Да си тамо само дан један провео, ма шта дан: само један сат да си био – све би ти било јасно! И све би знао! И рјеђе би се смијао, ја ти то тврдим!… Да, да…Све би ја вас, такве, у Колону! Па на ходочашће, кроз српске земље и крајеве, како неки дан рече онај њихов политичар. Заборавила сам му име. А и име му је, брате, заборављиво. Чим га једном изговориш, истом га сметнеш с ума!… Да, да, тако бих ја с вама! И да никад не сазнате кад ћете стати! Ни гдје се зауставити! Кај мени што је било.
Кренусмо даље. Јесте. Гмижемо. Гмилимо. Пузимо. Мигољамо. Бубољимо. Гусјеничаримо. Стоножимо, како рече мој муж. Не знам како бих ти друкчије то описала. Али, мени је, некако, највише прирасло срцу: колонашимо. Чуј ту красоту од ријечи: ко-ло-на-ши-мо. Некако, спорије излази из гласница (јел’ се тако каже?) и дуже се задржава у устима. К’о каква сладост, горкаста мало. Јест. И док је чељаде само изговара, осјећа се боље, топлије, сигурније.

‘Ајде, пробај и ти! ‘Ајде, ајде, да те чујем!… Ма, какви! Није то – то! Немаш ти музике за то! Нијеси ти од нас! Нијеси из Колоне! Нијеси наш, ниси, кужиш, не?…Смијешно сам нешто рекла?! Па, добро, не треба нам пре-во-ди…оц, преводилац, тако се каже?
„Да смо губари, све би лишће успут обрстили?! Угрозили екологију! Равнотежу у природи. Велиш.“

Ма, је ли? Е, јеси нас успоредио?! Ма, да! Ваша генерација то никада неће разумити. Ми и ви? Ми и они! Лијепи њихови! Нема ту више сигурног моста! Ми једни другима никада више нећемо моћи доћи. Путоваћемо, можда, али ‘оћемо ли стићи?…Како рече један наш, из Колоне, кад су га с телевизо…пардон, телевизије (јесам добро?) послије питали шта мисли о томе свему… Не дао ти само Бог да дођеш у ситуацију у којој смо ми били. Само ти то желим… Па добро. Тако је, ваљда, морало бити…

Е, да. Колонашимо. Шта би друго. Не беремо купине! Уједном, колона цупну у мјесту, к’о да се спотаче о нешто. Загрцну. И згури. Шта то би? Ја умало промаших кочницу. Надвирим се да видим шта је. А оно…Жалости наша! Износе двојица стару жену, у црнини је, к’о џак кромпира. Истеглише је поред цесте у ‘лад, под неко дрво, и ту оставише. Она двојица се вратише, а изађе ситан старкељаћ. Мален кај мали прст. Нагео се над ону сироту, и све се удара шакама, час у сљепоочнице, час у груди. Чујем шушоре из Колоне: умрла… Ни јаука! Ни лелека! Ни сузе! Само се понеко од старијих прекрсти, кад наиђосмо покрај оне туге. Тад сам схватила да је Колона и – јака. Чврста, брале мој! Да све може поднијети. Издурати. И оно најгоре. Најтеже, што нико не може. Тврда срца. Шкрта на сузи. Херој, што би рекли…

Шта рече, ти?
Права хе-ро-и-на? Нијесам то никад чула. Добро. Хвала ти. Сад сам богатија за једну ријеч… (Нашта ми и она?!) А послије сам чула да је таквих случајева било доста, у Колони. Капне, чељаде, к’о свијећа. Отргну га некако од Колоне, тешка срца извуку напоље, и брже-боље зачепркају неђе, к’о живинче, Боже ми опрости, поред пута. Или у неко гробље, ако га срећа (чуј мене, будале: срећа!) послужи. Колико је таквих крајпуташа (ову сам ријеч или реч, како ‘оћеш, први пут чула овде, у избеглиштву!) тамо куда смо колонашили? Еееее! То нико не зна.
Само Колона и мили Бого, како би рекла моја баба по оцу.

Увечер, (увече, добро, де!) стигосмо у Бањалуку. Ту Колона мало живну. Подиже шију, што би рекли. Слушала сам доста о тој Бањалуци. Те лијеп град, те на једно мушко, седам или девет жена, нијесам сигурна, намигује (благо мушкићима, увијек су они били повлашћени!), те људи гостопримљиви. Те…А први мрачак се већ у’ватио, али још се види. Рекоше да се ту може одморити мало дуже, ко год ‘оће. И да ће они који су болесни, а има их, дјеце, старијих особа, добити љечничку помоћ. (Лекарску, каже се, добре, де! ). И ко жели, да може ту и остати. Тражити себи ново огњиште. Ма какви остати, мислим се у себи! Ако испустим мјесто у Колони – чија сам онда? Колона оде, а ти, Милице, гледај шта ћеш!… Утом дотрча мој муж са дјецом, па вели:
„Жено, да тркнемо на пошту, сви иду да се јаве некоме своме, и зовнем твоју тетку у Земуну…Само да јој кажем ђе смо и како смо…Ништа више. Па…“
И не изусти до краја што је наумио. А знам точно на што мисли. Како нећу знати?
„’Ајде, ако ти се да, кажем ја. И немојте се дуго задржавати. Колона никога не чека! Нема тог господина и те висости због кога ће она одложити кретање! Јок!“

Већ се увелико било смркло, кад су се вратили. Ја се препала; помислила да су се изгубили међу оним свијетом који је све поплавио. Стопа у стопу стаје. Раме о раме креше, причају моји Колонаши. Неко је послије каза’: освојили Мартићевци (или рече: Рашковићевци?) Бањалуку без метка! Ваљда се тај само шалио… Муж и дјеца донесоше пуне руке свега. Крува, воћа, неколико флаша воде. Како се не сјетих да им кажем да ми донесу бруфен? Е, јесам заборавна! Глава ми пуца, к’о да је неко сапео у обручеве за бурић.
„Добили на улици. Дијели народ и шаком и капом,“ вели муж.
Види ти народа, види! Спас, као Колона! Народ и Колона, сину ми тад у глави, први пут. Је ли то једно? Је ли то исто? Има ли границе? Може ли народ стати у Колону? Или…? Ма ‘ајде Милице не разбијај главу! Не призивај другу Колону кад имаш своју! Чувај то што имаш! Што ти је Бог дао!
Умало не рекох на глас.
А муж – ћути. И све склања очи од мене. Не говори да је био у пошти.
„Јеси ли разговарао с тетком“?, питам.
„Нема, изгледа, никога у стану“, дрхтури му глас к’о да бос у снијегу стоји.
„Како нема, од њих толико? Није могуће!“
„Три пута сам звао заредом, и сва три пута до краја је одзвонило. Можда није прави број“.
И – слегну раменима. А мени то нешто сумњиво. Тетка је стално у кући. Не иде никуда. Осим љечнику. Лекару, да! Доста ми је већ твоје спочитанције! Чим зинем, ти…! Да није….? Ма није могуће! Није она таква. За друге укућане не би’ ставила руку у ватру…Чујемо се телефоном два-три пута годишње. Додуше, ја увијек прва зовем. Њој је то прескупо, вели. Мала пензија… А теби, мама, није скупо, кори ме старија кћерка. Ма ћути, дијете! Свој се мора поштовати!… И треба ја да зовем. Млађа сам. Поштујем старије… А да ипак није…? Не могу да вјерујем!… Чули су они, чули! Знају све! Обавијештени! Чукнули за Колону, па се препали! Притајили се! Е, страшна је Колона! Боје се и они у Београду!
Шта сам рекла: у Београду?! Ма не: у Земуну, брате! Ту тетка живи. Нијеси ти, мико, добро чуо! Ти чујеш само оно што теби одговара!

Змијуљамо даље. А народ виси на капијама, к’о биљке пузавице. Вирка из широм отворених прозора, к’о да иду сватови. А баш на то и личимо, кад ствари веселије погледаш. Само нам барјак фали…. „Аааа ђе вам је млада? Ђе је младожења? Ђе стари сват?“ Може упитати нека будала.

Немамо ништа! Немамо никога. Сааами. Самцијати. К’о…к’о… К’о димњак (оџак, добро, де!) на порушеној кући. Али, нијесмо баш без ичега: имамо нешто мало мираааза! Није да немамо! Свако носи понеку милошту! Јесте да су нам се дарови скесали, сторбанили, запросијачили к’о да смо Цигани.
…Српски цигани.
„Да. Тако су нас тамо звали. Видиш како ти све знаш! Само се правиш финим госпоном, к’о да су ти из Загреба учитељи били!“
Једни, из оног силног народа, стоје уз пут, к’о на каквој стражи, и нуткају, брате, свакојаким ђаконијима. Неки шмрцају, плачу. Бабе се крсте. Дјечурлија маше, к’о да носимо Титину штафету. Има их који питају женским устима, а мушкарине:
„Зар сте баш моооорали?…Своје се не напушта тако лако…Што се нијесте борили до краја?.. И… ђе ћете сад?“
Овима нико не одговара. А и шта би?.. Или им, ипак, неко нешто рече? Е, да, неки мушки глас осорно довикну:
„И ви ћете за нама, ускоро!“
Мени нешто би жао, и криво, што тако рече. Јер, не треба плашити унапријед. И не треба жууурити. Увијек се стигне у Колооону! Само треба имати мало среће у несрећи! И добре воље. Снаге ће већ бити. Једно без другог не иде.
А најважније је, од свега тога, имати добре сусједе!
Али ми је мило, с друге стране, не могу ти описати кол’ко, што су сви изашли да гледају Колону. К’о какву царицу! Одложили жлице. Оставили послове. Ђаци одгурнули у страну домаће задаће. Млади прекинули… радњу. Извини! Извините! Излетило ми! Болесни се придигли из постеља…Ма сви! Сви!!! Толики народ нас дочекује и испраћа! То…то… нијесам очекивала. Томе се нијесам надала. А има га за – још једну Колону! Најмање! Пази! Питање је да ли би сав и стао!…Ма, гријешна Милице, шта то рече? Теби се привиђају туђе Колоне! Мисли о својој! И..и…и.. како би сад стале двије Колоне на ону узану цесту?! Да је то аутопут „Братство и јединство“ – е, друга би се прича могла причати! Тамо би стале и три! И све четири!

Каштигам себе у себи. А у глави – црвуља ли црвуља. Народ! Колона! Колона! Народ!… Шта је веће? Шта је старије? Које се од тога двога више цијени и поштује у свијету? За кога би се, чељаде, опредијелило кад би морало, данас-сутра, да гласа? На референдуму, рецимо, кад би наредиле велике силе?
Би ли ми ти, паметњаковићу, знао одговорити? Ааа, ћутиш, сад! Мудрујеш! Политичиш!
Пролазимо кроз неко мјесто – казаше ли да је Брчко? – а оно многе куће срушене и полусрушене. Само димњаци (оџаци, јоој!) зјакаре у небо, к’о да ће им димњачари сићи одозго. Кркало се и ту, мислим се у себи. А шта би било да није престало? Куда би сад Колона прошла?
Клацкали би се ауто-путем „Братсво-јединство“, из јајца у јајце, и зна се ђе би стигли! Казаће послије мој муж.
А ја сам додала: Добро што би и ту стигли! Барем би неђе дошли!…
Размишљам ја тако, кад оно на бетонском блоку неке грађевине, или је то био надвожњак, не могу ти тврдити, великим, црним словима пише: Грбе на врбе! Е, баш тако пише! Какве грбе? Какве врбе? Па, колико знам, врба има грбу! Погурила се над водом и… чека. Шта чека? Шта ја знам шта чека?! Ваљда што и сваки живи створ. Фајронт! Ето то!
Чуо си за ту ријеч? Ма све си ти чуо, и све знаш, само из мене, необразоване, извлачиш и циједиш!..
Возим ја возим, али ме копкари оно: Грбе на врбе! И све ти, у себи, к’о да сам суманита, понављам: Грбе на врбе! Грбе на врбе! И у томе такту баркам, час по гасу, час по кочници! Како се само слаже са оним: Грбе на врбе!…Тек ћу ја послије сазнати шта то значи.
Али, тад сам већ била избегла! (Јесам ли добро рекла, како ти је потаман?)
Еее, ово ти умало заборавих: мој муж рече (послије, кад смо се овдје сместили, и ја споменула оне грбе и врбе, никако ми то није излазило из главе ) „да су оне врбе чекале своју трећину из прошлог рата. Али је овога пута нијесу дочекале!“
Не знам шта је тиме хтио рећи. Остао ми скроз загонетан!
Ти би рекао: тајанствен! Би ли ми ти ово знао објаснити? Заборавио, а? Избили ти из главе прошлост! Ма, је ли?! Па што си дозволио да се одрекнеш своје традиције?! Колико су ти платили?! Не радиш им, ваљда, џабе?!
Јесам ли добро, а ?Ајде, лани, бекни, мукни, кукурикни, зукни, зуцни префригани мудријашу!
И – добауљасмо до Границе. Рекоше да је Рача. Или Каракај. Не сјећам се. А можда је било и једно и друго… Кад? Шестог или седмог дана? Можда је био и осми? Десети? Не знам ти точно рећи. Све ми се карте у мозгу измијешале. Али, далеко сам још од тог… Карачаја. Рачакаја. Како ли већ? Једни веле да има око два километра. Други, да има и више. Ја се сва здрвенила. Балван – балван! К’о да ме неко котурао, Бог ти јадан. Добро смо и прошли, помислим у себи. Шта би било да нас је она сила што нас је вијала са земље и са неба претворила у – балване! А могла је свашта да нам учини! Па да се котурамо, котурамо, котурамо…Не смијем ти рећи докле! Права балванијада! Е, маштовита Милице, свашта теби падне напамет!
Да. Ђе сам оно стала? А то, да у мени нема више трунка снаге. Чудим се самој себи како сам могла довде возити. Покушам да устанем – не иде. Кичма и ноге се укочиле. О’ладиле. А у глави – олуја. Наоблачило се и смркло. Грми и сијева. Само што не пуца. И само што не пада киша из мене! А добро би дошла! Суша ударила, а системи за наводњавање, видим, не раде! Избауљам некако са сједишта, и тек сад мало боље осмотрим (је ли се тако каже?) моју Колону. Погрбљену. Утуљену. (Тако су нас називали они наши школарци, што су, кажу, познавали онога Вука и Мрк..Мрк..Мркаља). Куд год погледаш – ма се ти окренуо Истоку или Западу – свуд недогледно шаренило од возила. Трактор до трактора. Приколица до приколице. Камиончић до аутомобила. Јад до јадца…А има људи и на коњској запрези. И на моторчићу. И виноградарској фрези, има их доста. А један тјера бицикло. Ударила му падавичарска пјена на уста…
И свуда по навиљак кућних стварчица, које су збубољали у посљедњем моменту. А људи, од умора и жеге, попадали украј пута, к’о некад око ракијског котла. Гледам оне навиљке, а они се некако накостријешили, најежили баш к’о она Јежева кућица…
Како која кућица?! Нису чуо за пјесму „Јежева кућица“?! Не знаш ни ко је написао ?! Ништа не знаш! Ма немој да ме срамотиш! Па Хрвати знају, а да ти не знаш! Спомињу је у читанци „Мали Хрватић“. Или ће бити да је у њиховој школској лектири. Ма једно од тога двога јест’, сигурно. Причао ми један наш који се тамо био вратио, па се брзо цурикнуо назај. Уче Хрватићи ту пјесмицу к’о да ју је справио неки њихов писац. И цртани филм ће, пишу они тамо, „Лијепи њихови“, снимити о тој кућици… Вид’ла сам ја од почетка да си ти мени танак, тањушан у лектири к’о паорска надница…
Доообро! Добро. Не занима те јежуркова кућа. А да сам је ја имала у Колони, па да…Уреееду! Уреду. Не интересује те. Ни лектира? Ништа. Наставићу, ево:
То ли је та моја Колона, говорим у себи, а не отварам уста. К’о да се сад нешто смањила, стањила, или ми се причиња. Нијесам добро рекла, јел’ да? Боље је: к’о да је спласла. (Спласнула – нека ти буде!) Стисла се. Увукла се у се, па више и не дише. Шта јој то би? Кога се препала?…И докле ли ће само стићи? И ђе ће се склупчати то њезино…цријево. Која ће земља на’ранити сва та уста? Који кров заклонити те главурде и главице?…Свашта ми пада напамет. Е, да се сад одаклен појаве они новинари, па да им опричам ново искуство!
И – ево нас, труц по труц, к’о да смо стварно гомила балвана, на оној Граници. Колона се згрчила. Укочила. К’о…к’о… ? Ма кај старац на… на… младици! К’о… к’о… јарац… на… на…Ма не знам чиме би’ ти то успоредила…
„А, и ти си, брате, чудан неки чо’ек. Тражиш од мене, нешколоване, „да китим и везем“! Зар нијеси тако рекао? Ето теби, па ти то ради! Теби треба… кита и накиће, вез и везак!“
„Јесам ли опет…? Еиии!“
„И, извини. Извини, молим те. Немој замјерити. Оно…старац…јарац. Скроз-наскроз сам побенавила од олујштине која ми бјесни у глави, још од Приједора. Сијевају њезини бичеви  сљепоочнице и потиљак пуцају. А, будала! Ђе не рече мојима да ми у Бањалуци купе бруфен! Једна таблетица би отпухала све.“
„Одувала, да. ‘Оћеш: распршила. Потаман ти је, а? Е, јеси националиста! Нијесам те досад таквог познавала….Добро, добро. Нека ти буде! Само, немој после да ми се жалиш! Да те чују Соња Кандић, Наташа Вучо и она трећа, је ли се зове Александра Бисерко – пребирао би ти мени своје црне бисере, к’о Фатима гра’, бона, на Башчаршији! Не зову се тако? Добро, пардонирам. Просим љепо, примите моје извињење, штоване господићне!…Само ти, ипак, припази да ти не буде као што рече мој први сусед Ласло, баш оних дана кад смо избјегли:
„Све бих ја вас на Хашку плааажу!“
Ма је ли?! А ђе би сви тамо стали? Једва смо се и у Колону стисли… И колико би лежаљки и пешкира требало?…А кад би само ноге опрали, цријева растеретили, загадили би води оним финим људима, међу којима су сад и она Кочићева главата господа (чуо си, ваљда, за Кочића?), оне судије! А тек зној и сузе кад би искапали! Еее, не мисли о томе мој сусјед!
Премећем у себи ове ријечи, али ћутим. Нећу да повредим његова мањинска права! (Јесам ли добро рекла?)
А прво што ми је пало напамет да му кажем, било је ово:
„Но, сусед, дајмо се мало контролират’, не!“
Али нисам му ништа рекла. Нека се крчка у своме паприкаш-лонцу, с љутом папричицом и „Алева“ зачином! (Јесам ли добро, ааа?!)
Стојимо још на Граници, да. Чекамо пропусницу. Чекамо да нам карте чекирају!
„Сад ће нас преметати…и…и… ооотети и ооово…“
Вели мушки глас иза мојих леђа. А к’о да чо’ек има говорну ману. Добио је, сигурно, у Колони. Ма Колона ти је – чудо! Причам ти то цијело вријеме, само ти мене не схваташ озбиљно!
„Или ће нас вратити назад, да бранимо своја огњишта!“ Добацује – женско или мушко – заборавила сам.
Шта ће нам сад радити ови Ра…ра…рача…ка…рачакаји, Кара…кара…кара…карачаји? Како ли се већ зове ово мјесто?
Говоркам, опет, сама са собом. А са киме ћу другим? Себи смијем рећи све.
Прилази милицајац, мјерка моју Ко-ло-ни-цу – од предњих и задњих гума до главе.
‘Оће ли рећи да су ми гуме издуване? Ћелаве. Зарезати казну. Искључити ме из саобраћаја, како се то каже. Или ће затражити возачку и саобраћајну? А ја – немам! Заборавила понијети! Замисли, смлате!
„Госпон-друг, чудиш се што видиш жену за мијењачем? Замишљаш како шалтам? Мијешам! Шалтам, шалтам, још како! Само да је мало кривине! Мислим на окуку. Немој ти нешто друго…помислити“.
Кажем ја, а ни самој ми није јасно одакле ми, и како, и зашто, излазе толике ријечи.
Онај под шапком се нешто намршти. К’о да ће и из њега олуја ударити. Доста ми је што своју дурам! Још и његову…Ееее!
Утом прилази мој муж с дјецом. А он у униформи војника Српске Крајине! Мајко моја! Дезертирао! ‘Оће ли га вратити назад, да брани ђедовину?! Опустјели завичај. На многе су оружје потезали, гледала сам то својим очима, и враћали их. Ууу, ухватио ме страх!…Ја их, лијепо представим службеном лицу, к’о што је ред и дужност. А оно се, оно лице, мало смијуцну, к’о кад сунце на тренак просине послије олује која се смирује, па се опет изгуби испод оловне облачине.
„Јесам ли ово добро накитила, а?! Не би ни ти боље!“
Загледује нас и вага она службена особа к’о да смо на сточној пијаци. Озбиљног, устроженог лица. Стријепим шта ће упитати, рећи.
„Сачекајте ме ту. Ваш део колоне иде на Косово“, одбруси преко рамена, и оде низ Колону, да мјерка и престројава.
„Какво Косово!?, умало да дрекнем наглас.
„Отуда идем! Ни мртва више тамо нећу!“
И сјетим се одма’ (мој садашњи комшија би рек’о: умах) нашега јадног сусједа Лазе. Кућа нам до куће била. Војника ЈНА. Сви су му тепали: Лазица, Лазићак. Фалило му је још мјесец и по дана до одслужења, кад је довезен из Приштине, у запломбираном лименом сандуку. Уз пратњу двојице војних милицајаца под оружјем. Не знаш јесу ли ови били закопчанији више у ону њихову униформу, или у тајанствену шутњу и ледену строгоћу.
„Несретан случај“, проциједио је један од оне двојице.
А други је додао: „ Нама так наредили, да лијес бу заприт!“
И то је било све што су казали, током сахране и испраћаја. Отац и мајка, браћа и двије сестре, баба и ђед, попадали по сандуку, наричу да се чо’еку срце кидало на пола, к’о јабука. Моле да им сандук отворе, да сина, брата и унука виде посљедњи пут. Али не дају она двојица. Тако им је наређено. Веле. Сјећам се тога добро. Био је јуни, кишовит и хладњикав. Таман сам била завршила основну школу. Седамдест и прве, је то било. Мој отац и ђед, и стари кум Светозар, звали су га Солунаш, ни данас не знам зашто, шаптали су тих дана кад су нешто причали. Да не чују остали укуђани, ваљда. А ми, дјеца, врагови, ћулимо (чулимо, нисам добро?) уши, иако смо знали да нам је мотка увијек висила изнад главе. Спомињао се неки Маспок у Загребу. Неко хрватско прољеће. Нека Савка и неки Пипало, Трипало, већ сам заборавила. Ни…т…ко…нико (добро, добро!) није знао шта је то, нити је тко питао… Ја помислила да су власти увеле неко ново годишње доба!…Тек ћу ође, у избјеглиштву чути од једнога нашега, отуда, да је онај Маспок, она седамдесет прва – да је то била њихова проба за деведесет прву! И ову, деведесет пету. А да је хиљаду деветсто четрдесет прве, вели тај наш чојкан, била, у ствари, права проба – за деведесет прву! И богами им је успјела, и једна и друга и трећа! Е, док се чељаде пресабере и разабере, и добро протрља очи да види шта се око њега догађа, шта му сусједи припремају – оде живот под ледину!
А ни ја, нити моја дјеца, ништа о томе њиховом прољећу нијесмо учили у школи. Чудно.
А свашта се учило! Боже ти сачувај!
„Шта се кезиш?! Теби је све смијешно? Ништа ти не знаш! А у све сумњаш! И извини што ти морам ово рећи: ти си се, у то вријеме кад се ово издогађало, трескао још у ћаћиним гаћама! Ето! Па се ти љути колико ‘оћеш, иако си ми род!“
Тога дана, кад су Лазара допремили, требала сам ићи по свједоџбу. Али нијесам…нисам отишла због укопа. Цијело село било је на погребу. Незапамћена туга и жалост. Није било лица које суза није оросила. Послије се, такођер, (такође, ма добро, пусти то!) кришом шапутало, ма какви причало, ниси смио то ни у сну да забунцаш, да су Лазара убили шиптари. Нема родитеља који своме дјетету ту тајну није прстом и шибачом припријетио. А ми тад нијесмо знали, и како би, ни ко су ти шиптари, ни одакле су. Као што ни они нијесу знали ништа о нама. Тамо. Исто као што ни моји нови суседи (јел’ се тако каже?) појма нису…нијесу имали да нас има, да нас је много било тамо ђе смо, Бог те пита откад, живјели све до Олује. Живели, ти би рекао! Е, па, живјели, дабогдај, и даље!
„А, кад сте ви дошли тамо? И где сте жиииивели, у којим местима?… Па, све су тамо били…католици. Хрвааати…Како сте ви могли бити то…како се сад нама представљате…? Што сте се завадили са комшијама?…Није вам тамо ништа фалило…Зашто сте слушали Мими..Мими..Мил….?“
И све тако изоколишно и бојажљиво, испитују. И прибадају.
А, ми смо, видиш, за њих, тамо, за вас ту, да речем, добро знали. За те… питаче. (Јесам добро…а?) Али, то је други пар „Батиних“ опанака! То се ниђе не пише, јел’ да?
Е, да – нисам заборавила ђе сам, где сам стала. Тврдо сам још на граничном камену. (Оном камену Ђуре Јакшића. Јеси л’ чуо за Ђуру? Слушала сам ту његову пјесмицу на такмичењу рецитаторских секција у Шиду, у школи „Сава Шумановић“, још док сам ђак била. Ма ниси ти чуо ни за љубу Јакшићеву, а камоли за Ђуру!)? Али – закратко смо на оном камену. Стрпи се, чућеш и виђати све, к’о рођеним очима!
Приђем мужу и шапнем:
„Учини оно што и ја будем! И немој се ни на кога освртати! Само мене прати!“
И – у неколико ријечи му испричам што сам смислила.
А он ће: „за име Исусово, жено, пуцаће на нас…ови! Видиш како су нарогушени.“
„Нека! Нека пуцају! Кад нас нијесу убили они тамо – неко мора! Ми смо, свеједно, како год да гледаш, метку на… мети!“
(Јесам ово, јел’ да, лијепо рекла, а? ‘Ајде, реци ти боље! Да чујем! )
И – ја ти, к’о покојни Тито, са ријечи на дјело! Искобељам се некако из Колоне – а тешка срца, никад ми теже у животу није било. К’о да остављам некога свога најрођенијега, причаћу ти о томе посебно, то је за роман, за романе, само да има ко да напише  и преко Границе, шиш! Ударим по гасу, а к’о да чујем како ме моја Колона (Бог да је поживи, спасила је много свијета!) соколи и бодри:
„Гас! Гас! Само напријед, Милицеее…Мимими…! И не осврћи се, Милицеее! Мимиии…!“
И ево, довде сам довезла.
„И…?“
„Даље?
„Шта даље? Нема даље од овога! Куд’ ћеш даље? Имам и ја своје црвене линије, преко којих не идем! Аааа..! Нећете ви мене више за језик вући, и обећањима кљукати, као оно: остајте овдје, своји на своооме. Нико не сме да вас бије, а камоли мрко погледа! А ми удри пљешћи…Како се одма’ нисмо сетили пиштаљки, шерпи и тепсија, лонаца и крњавих ћаса, кутлача и кувача. Имали смо и ми те модерне, демократске муниције! Тих оруђа. Те фине музике. Да, али ко да ти дошапне. Ми нијесмо имали ниједну страњску амбасаду у близини…Ни…ни конзулат, макар…Ни Борете ни Војете, ни Вучете, ни Мићете, ни Чедете, ни Банета, ни Пајчета, ни Чанета, ни Вељуна ни Милуна, ни Томаша, ни Трајка ни Рајка! А ни бабајка! Ни жена у црвеном и црном. Ни људи у жутом…Никога! Нећете више то од мене чинити. А, не, не! Па да ми послије иза леђа…И да се на крају баладе-балванијаде закитите мојом муком. Мојим ордењем!…
Ма нема више! Нема! Готово! Па, све сам ти испричала. Накит’ла. Навезла. Китом и накићем. Како си и тражио. Ти си паметан дечко…Сви нешто данас паметују! Накнадно им прорадили кликери! Надигла им се кураж! Отворили им се широм прозори! Ђе су били раније?! Ђе сте били раније, кад су се гомилали облаци?! Извуците поучак, госпони, не! Сажваћите огуљену банану! Труне вам пред очима!“
„Још?“
„Шта још? Аааа! Чек! Чек! Да ти мене нећеш…?
„…У новине, мислиш?!
„Да, ту. Ту, ту! Да ме стрпаш, угураш између редова.!?…“
„Ниси тако мислио? Не претварај се! Упознала сам те добро за ово кратко време. Ти не знаш шта то значи?! А мој комшо, мој нови сусед, не, споменула сам га, онај што надгледа хашку плааажу, наплаћује плацарину, лежаљке, сунцобране, дели бесплатно старима кокице, младима семенке и гумице (извини, омакло ми се, неће више), е, он каже да новине чита између редова. А ја, лично и особно, новине не симпатишем. Новинаре, да. Њих ценим и штујем. Причала сам ти већ о томе. Ја волим телевизор. Тај главати господин мени се свиђа! Изузетно ми се допада! Шта сам рекла? Телевизију, је ли требало да кажем? Добро. На то сам и мислила. А оне!! Новине! Јадно ти читање! Не знаш с које стране да им приђеш! Одозго или одоздо. Отпозади, с бока или спреда. Одакле да им скинеш…стидећи веш! Широке к’о плахте. Можеш на њ и сјести. Сести, дабоме. Лећи. Заклонити лице к’о…к’о ону стидећу ствар. Немојте ми замерити! Бранити се од мува и комараца, можеш. Умотати та…та…там…там…пон…пон…Тампон зону, Унпрофорову! Ето то, да ти буде јасније!.. А јесам се их, вала, и начитала у избеглиштву! Ти да живиш, извини: ви да живите два живота, нећеш, пардон, нећете толико штампе прочитати, колико сам ја ишчитала!
„Како?! Како?!“
„Транспарентно, него како друкчије! Колају, тако, у прихватилишту, једне, неотукуда доспеле новине, од руке до руке. И увијек би се неке нашле. А у међувремену буде доручак, ручак. Стигле ужегле конзерве, паштете, црвљиви макарони…Еколошке резерве америчке војске, вели један наш отуда. Не знам одакле оно он би…Па кад те поооново стигне она америчка потјера! Јооој, Србијо, моја мајчице, далека, мила! Да видиш то! Да видите то! Тргај, свако своју страницу оних новина, и трчи на… на… извор светских догађаја! Па удри читај! Свеже, тааазе вести! Удри штампај! Ма ни „Вјесникова“ тискара није нам била равна! Деси се да и неко старо чељаде, или дијете, и не стигне на онај извор! Ђе га стрефи, потјера сколи, оно ту чучне и чита! Тиска! Табори светска дешавања, аналфабетски! Шта ће! Притисла га…демокрација. Мора….“
„Теби је све смијешно! Па да! Другима што је озбиљно, вама је за спрданцију. А ти не знаш да оног финог папира није увек могло да дотекне. Нема више, веле они у Црвеном крсту. А, опет, ко ће знати шта је и како било. Причало се да је баш тај, црвенокрсташки, продаван на пијацама и вашариштима. Само једно знам: новине су нас спасиле. Е, јесам се и’, вала, начитала! Све натенане. С олакшањем једним веееликим, кад те она потера прође! И нагледала, брате, свакакве светске господе. И…голотиње. Знаш ти то боље од мене. Само…Е, паде би напамет, ово да ти испричам, кад смо оно били у прихватном центру, оном другом или трећем по реду, заборавила сам, свакога боговетног дана долазио је један с торбом пуном новина, и овако извикивао:
„Равничарске новине! Равничарске новинееее! Прве новине на нашем тржишту са строго контролисаним географским пореклом! Бесплатни примерци, да се уверите у порекло!“
И богме, грабио је наш народ, мислим наши људи, ту…ту равничарску штампу. Затреба, јер никад не знаш кад ће потера стићи. Стиснути, да. Јер, кад те једном поћерају – док си жив неће престати. Тако је, ваљда, писано. Ја и сад чувам једне у резерви. Оне најдебље! Аааа, мани ти то? Шта приступни преговори, које интеграције?! Која заједница?! Који наши пријатељи?! Која Русија?! Који лидери?! Чији регион?! Какво помирење?! Чији ћаћа, која копилад?!… Никоме ја више ништа не вјерујем! Не верујем, да!…
„ А шта му то значи контролисано порекло, ни сад ми није јасно. Да ли ти знаш, а? Ти си њихова со…со…рта.“
„ Ћутиш, а? А само да знаш, нећеш ти мене…моју Колону у новине?“
…Добро, добро. Пао ми је Мимии…Мимии, овај, ‘оћу рећи, пао ми је са срца и црвени крст, и криж и полумјесец , и онај фини папир и новине…“
„У књигу ћеш ме? Моју Колону смотуљати у књигу?! Шта ти пада на памет! Па знаш ли ти колика би то књига морала бити?! Књи-жу-ри-на! Ко казан у сабирном центру! Четворица би је морали теглити за уши, двојица мијешати слова! Да не загори Колона! Јер, ако се запече, у’вати за дно – крепа котао! Па ти после греб, греб… Греби државну лутрију…!“
„Како у малу књигу, како?! Танку к’о данашња лектира?! Танушну к’о шнита избегличког ‘лепца? Нису у моди дебеле књиге? Откад то? А дугачке Колоне јесу? И онолики сабирни центри?!“
„Лектира? У ту књижуљицу ти ћеш, мене и моју Колону?!“
„Како нећу знати шта је лектира? Како се нећу сјећати? Па, ја сам лектиру вољела одмалена(ма да: волела, љубила, јел’ ти по мери?) К’о бонбоне којих нијесам имала. Ма к’о салату! Ниси ми је мога’ надати! Нанети, тако хоћеш. Добро.“
„Да, да, читала. Шта читала?! Не само читала – него отишла и корак даље! Ишла у сусрет догађајима!“
„Слуга Јернеј и његово право, велиш? ▬ Па што не кажеш одма’, што се измотаваш? То је све код тебе нешто закукуљено, замумуљено, збубоњано, нетранспарентно, к’о…к’о…картон у социјалном, и Црвеном крижу.“
Слушај сад, ово. Слушајте сад ово, ‘оћу рећи. Каже мени наставница Барица, Бара смо јој тепали:
„Хајде, Милице душо, буш нам преприћала, исприповедала, не, как је слуга Јернеј ишел да тражи своју правицу, не?“
И ја ти к’о из самокреса: слугу Јернеја, још док је био мали, ја сам за ручицу водила скроз до Беча, да царској господи најави свој долазак, к’о што је и ред у културноме свијету. Кријући од власти, крува и јабука госпојињача у торбу му натуљала, и тикву ледене воде са Јанковића стублине…
„Фантазирам, а?! Луда једна! Па, јест, за тебе је све, извините, за вас је све измишљотина – и то откуда су нас и откада, и како су нас ћерали, и како сте ме…како сте нас дочекали и примили! Све! Добро је да сви нијесмо завршили у колони докторке Сандре Рашковић Ивић! Све је теби што ја причам – фантазија. И моја Колона, и она ти се причиња! Добро, добро, нека ти буде. А за ову лектиру не можеш ме оптужити да фантазирам.“
„Крава с дрвеном ногом! Ма, шта кажеш? Њу сам, ту краву, напасала у својој поткућници, док сам још мала била! И она је остала тамо, ено је у воћару. Зарастао у траву и жбуње. Пасе и брсти дан и ноћ, јадна крава, а шикара буја ли буја…А она риче ли риче…Ееее…“
„Ко је написао, па ко је написао ? Ја знам. А знаш ли ти? Ћутиш. Никад чуо! Коју си ти, збиља, лектиру читао у школи, да ми је знати! Ако си уопће ишта читао?! Уопште, јесте. Ако сте уоште ишта читали!“
„’Оћеш да ти шапнем име, а? Прво слово. Да ти помогнем: матер му је била родом отуда. Из Лике. И,? Не знаш? Извини: не знате? Срамота! Брука! Вееелико, невиђено незнање! Сједи доље! Колац, колчина у дневник! Дебела к’о Стипе Месић! Нема поправног! Доста сте се ви самопоправљали, и ништа од вас! Кварни били – кварни и остали!“…
„И, стварно не знаш?! Па Бранко Ћопић, брате! Бранчило наш! Чуо са њ? Па да, како не би чуо!? Он је то смозгао. Њега је, причао је мој ђед Саво (добро, добро: деда Саво) који је био с њим у истој партизанској јединици, њега је, вели, и друг Тито волео јако. (Мој сусед Ласло би рекао: вол’о). И грлио чврсто! Коминтерновски. (Чуо си за ову руску жену? Та је, кажу, сломила многа мушка срца. Ниси чуо?! Е, штета!) Пролетерски га Брозушка стиск’о! Ко оног легендарног Саву. Тихо шуми Сутјескаааа, хеееј, хаај, хооој! Е, јест и шумила! Чула сам је и у Колоони, оно кад би зашли у шушњаво ку’рузиште поради својих потребица!…Обожав’о је Тито Бранчила. Још јако. Мастило и папир му слао! И мало глувог барута! Јесил’ ти чит’о Глуви барут? Никад чуо?! Е, јеси и ти Милице нашла са киме ћеш расправљати о нашој књижевности! О српској литератури… Ма ово ја теби још ‘оћу рећи. Кад су се оно, први пут, на радију појавиле оне честитке и жеље, и нагрнуо народ да честита рођендане, женидбе и удадбе, јавна и тајна љубакања, састанке и растанке, одласке и повратке из војске, Тито би њему редовно пожелео успешан лов на одумрле међеде. Медведе, да. Е, јеси напоран и нападан! К’о они београдски студенти, док смо још тамо били, нијеси могао зуба обијелити, јзиком завеслати, а да ти не звизну шамар, час Вук…Вуком, час, оним, како се оно звао…
„…Савом Мркаљем.. .
„Да. Тај. И честитка би њему редовно стизала, преко радија, кад би нешто уловио…“
„…Ма, Бранко брате. Не Тито. Ловио је и он, само се тад ловина није видела. Тек је сад на чистину изашла. Кад је све одумрло. Лешинари. Да. Добро си то…Је л’ ти сад ишта јасније? Јеси л’ скужио? Док ти покопчаш, оде ђачка екскурзија, у глинском ћири, право у…у…Кумровец! Да ти мало вратим што си посудио! Доста си ти мене….А као, своји смо! Род! Јооој! Јооој!“
„А Јазавца пред судом, ако си мислио на њ, не спомињи ми! Не знам да ли знаш…? „
„А, добро, добро. Ниси заборавио писца! Ти си обавештен човек, па да! Извини, ја тебе одавно престала персирати, а ти ми дођеш к’о неко службено лице! Другога немам, шта ћу. Морам чувати оно што имам“.
„Шта? Што велиш? Требало је да кажем: Добро је да нисте заборавили писца! То! А та ме лектира коштала суза. Из сјећања је (сећања, тако, да) не могу избрисати. И сад се, ево, види, погледај, сва растужим. Ма жа’ ми јазавца, јадне животиње. Стрпало га у врећу, па још и пред судије морао. А ку“рузи генетски модифицирани. Модификовани, добро, уреду… Аааа толике лопине, лопушке напољу слободно шајцају, са врећом на леђима…Час је видиш, час је не видиш! Час је видиш, час је не видиш! Час је….“
„…Да, да. Оооо! То посебно! Не окрећи се, сине! Како сам ту лектиру сажвакала! Проучила, да, да; извини. К’о ниједну! Спровела у дело, јест, у дјело, к’о Брозушка, како је један, тамо, наш комшија, у четири ока говорио моме деди Сави. А ја чукнула. Вољела да прислушкујем шта се прича. Баш к’о ти сад! Надам се да ћеш нешто и научити! Едуцирати се! Извини, ја теби опет на ти! Скроз заборавила! Нијесам се контролирала, не! Дозволи, дозволи да ствар поправим, јавно: надам се да нисте дошли да ту седите џабе! А толики вааажни, крууупни послови вам стоје!“
„…Е, да, шта сам оно…А, да. То, то. Кад сам оно шишнула преко границе – ма ни осврнула се нијесам! А тешко ми било! Никад теже дотад у животу! Шишааај, шибаааај Милицееее! Мимиии…! Мимииии…! Виче онај из лектире! И сад ми у ушима одјекује. Звони. Бубња. Ух, сва се стресем…А, да те питам, сад онако рођачки, у повјерењу: тог сина који се не окреће – ко је написао? Да ти мало прозрачим видике: он је отуда. Са нашије’ страна. Родом из Западне Славоније. Кућу у којој се родио срушила му лијепа њихова граната. Чекам одговор. Да чујем! Ајде, ајде! Сети се, бре! Не иде, ааа?! Па лако је попамтити то што је близу! Београд-Гроцка-Смедерево-Краљево-Ваљево-Крагујевац-Мала и Велика Бабушница, и обратно: Мала и Велика Бабушница-Крагујевац-Ваљево-Краљево-Смедрево-Гроцка-Београд…“
„Добро кажеш: поштено је признати кад се нешто не зна. Само да знаш, нећу ти рећи његово име! Крчкај се у своме незнању! Крчкајте се у своме самозабораву! То вам само могу поручити! Јесте ли чули?“
„Начитана, него шта! Шта сте ви мислили?! Има и међу избеглицама људи, а не само… избјеглица. Ја сам љубав према читању наслиједила од ђеда Саве са ћаћине стране. Он је вазда нешто читуцкао, поп му протурао, а и они београдски студенти потурали, вољели да га слушају како прича. Он ти је реченице тесао к’о из камена, па их онда слаже, слаже. Зиђе, кај кулу. А баба Милка виче, ко да је сад чујем:
„ Језичаро једна, и дангубо свјетска, ‘ватај се каквог корисног посла! У шталу! У свињац! У кокошињац! На дрвљаник! На њиву! У шуму! Успут-ниспут! Окрећи некуда!“
„Доообро, де, ђед, баба, не прекидај ме више! Доста већ с стим твојим правописом! Сви га се јако придржавате, видим! Ниђе ћилирице, к’о тамо, у нашој, Лијепој њиховој, домовини! Све се убисте од писмености! Јест! Реку пишете великим словом, Дунав малим?! И свуда, на сваком ћошку, стоји: аутоперионица. Код вас и ауто – има периоду!А у пекари кад кажем: дајте ми један крух, трговкиња се избечи: Моолим! Онда се ја брзо досетим, промијеним плочу: требам крува, рекнем. А она на то: имамо само хлеееба. Добро: дајте ми и један и други! И трговкиња ми ушушка – два хлеба. Ђе су, гдје су, где сад они београдски студенти, а? Што се не јаве? Што не изађу на улице, и питају шта се то десило са ћирилицом, и језиком нашим. Српским. Није, ваљда, да се некога плаше? Кога то, би ли ми ти знао рећи“?
„Да ли бисте ми ви знали одговорити?“
„Ћутиш? Ћутите – по пропису!“
„Не само начитана! Ја сам и памтљива! Рецитаторску секцију ја сам водила, у своје вријеме. И сад многе пјесме знам од ријечи до речи. ‘Оћеш да ти пустим у увце једну киту…китицу? Коју ћеш? Па, да, теби је свеједно, кад не знаш ниједну!
Онда дозволите, просим лепо, молим љепо, да вас за сердашце мало штипнем!

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони,
над цестом круже грабљиве птице –
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу мртва Марија,
мамина кћерка једина,
било јој је седам година.
Три дана снијег је газила
и посрнула стотину пута…
Понекад мала плакала,
а сад се опет смијала
и весела била,
кад би је мати тјешила:
Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и ‘љеба
и кућа – до самога неба….

„Није те нимало дирнуло? Није ти било интересантно? Прошлост, кажеш? Треба је заборавити? Одрећи се је! Камен, камесницу преко ње! Па, да. Тако сам нешто и слутила. Па добро, ако тако мислиш, пардон: ако тако мислите – онда ћете, кад помру, морати и ви заборавити и свога оца, мајку, ђеда и бабу, и….А вас ће ваша деца. И унучићи, ако их будете имали. И, шта ће од вас остати, питам се? Шта ће се о вама знати? Неће вас бити ни за – једну Колону! Ма какви: ни за Кооолоооницу! А нас је, видиш, послије свега што нам се десило у Лијепој њиховој још за онога Свјетског рата, отуда било и за три Колоне! Тако ја видим ствари…“
„Дооообро! Добро. Испричаћу, кад си толико навалио, како су нас сместили. Примили. Како смо прошли. Прошли смо ко ћирилица међу Србима! Доообро! Добро. Не узбуђуј се. Лееепо су нас дочекали! Нема шта! Одвели нас из Црвеног крста у прихватни центар, у једну школу на селу. Школа стара. Подови пропали, земља прогледала, зинула, само што не гризе. Али, хладни подови. Добро нам дошло, Бог ти јадан, на оној жеги. Клозет пољски. Један једини. Стоји се и ту у реду, к’о у Колони. Пита мене, пошто сам ја стала на чело своје обитељске (породичне, ма је ли?!) Колонице, она што пописује придошлице, јер је наших отуда , ту већ било – пита она мене ово:
„Где су вас на граници одредили, да вас прихвате?“
„Па, у Србију,“ ширим ја руке.
„Не. Нису. Нису. Ја на овом списку видим да сте ви уписани за Косово.“
„То је нека забуна. Ја управо са Косова бјежећки долазим, и не мислим се тамо више враћати. Нека сад други мало иду тамо, и одмијене мене и моју обитељ. Па ћемо послије виђати. Договорићемо се“.
„Теби су се, жено, измешале стране света. Све ти се збрчкало у глави. О чему ти причаш?“
„Знам ја добро шта говорим. И сад ми се баш у глави све поредало како и треба, све на своје мјесто. Да се то раније десило, не би ти мене вид“ла ође, а јок! Ја на Косово не идем, па ти о мени мисли шта ‘оћеш!“
„Мораћете. Морати. Нема овде места за све“.
„Ја одавде не мрдам!“
„Мрдаћете, мрдати!“
„Јок вала! Мене су упутили у Србију. Они тамо, из Лијепе њихове“.
„Ви сте за Косово, и нећемо се више расправљати!
„Добро, а ђе је то Косово? Је ли оно у Србији?“
Кад ово рекох, она жена баци оловку, преврну очима к’о падавичарка, устаде, и згроми:
„Шта се правиш луда, бре!? Косово је на Косову! А Србија је у Србији! Види те ње, она би још и бирала! А под ведрим небом, голог дупета!“
„Немо, немој да се вријеђамо. Вређамо. Ја сам културна жена! Из Колоооне. Да те чула шта си малочас рекла, грдно би се увриједила. Морала би јој се извињавати… Пристајем само у Србију!”
Она поцикуша колута очима, стишће и гњечи оловку, па ће рећи, мало мирнијим гласом:
„А хоћеш ли у Војводину?“
„А је ли то у Србији?“
„О, људи, ово још нисам доживела! Јеси л’ ти нормална жено, или се правиш луцпрдаста?“
„Опет се вријеђамо, вређамо, без ик’е потребе. Колона ће ти и овога пута опростити, јер је велика и милостива, али заборавити неће! Буди сигурна! Србија – и готово! Ако је то што ми нудите  ту – онда може!“
„Докле ћу ти, бре, понављати: Србија је у Србији! Војводина је у Војводини! Косово је на Косову! Метохија је… Шумадија је… Мачва је….О Боже, не знам више шта говорим!“
„Србија – и квита“, вичем ја.
„Војводина, жено, и тачка! Или да ме боље разумеш: точка! Хоћеш-нећеш! Или напуштај канцеларију, и тражи, како год знаш и умеш, ту неку твоју Србију! Ако је…“
И не заврши она реченицу! А баш ме и данас копка шта је хтела рећи. Остало ми загонетно и оно њено:
„Србија је у Србији! Косово је на Косову! Метохија је, ваљда и она, у Метохији! Војводина је у Војводини!…“
„Ти си, видим, политички поткован у обе ноге, учио си те школе, њихов си сав, овдашњи, од главе до пете  би ли ми ти могао објаснити шта то значи?“
„Пардон, пардон, пардонирам госпони и господићне, и извињавам се – требало је да питам:
Да ли бисте ми ви умели одговорити, а ?“
„…И шта сам могла да учиним – пристала сам. Сад сам ту, неђе. Између. Мало овамо, мало онамо. Свуда помало. Сад гвирнем оданде, сад одавде. Виде ме и ови и они. На оку сам им, добро је.
А што се не враћам? Шта чекам? Чему се надам? Суживот? Јесам ли одлазила? ‘Оћу ли се враћати.? Та-та-там…тамо. Ништа ти ја не знам о томе. Као што ни онда нијесам знала. Питај Колону.
Питајте Колооону. Она је задужена за одношаје са јавношћу!
Јесам ли добро, а?
Не бисте ни ви боље! Да вас чујееем!

1 КОМЕНТАР

  1. Опет о србској избегличкој трагици

    Фотографија колоне избегица после крватских агресорских акција „бљесак“ и „олуја“, најдужа је и најтрагичнија колона несрећника у изгону са родних огњишта. То је најупечатљивији симбол геноцидности етничког изгона и чишћења народа у историји човека.

    Трагика ове колоне није изазвала саосећање светске јавности, јер је медијска слика о њој била изманипулисана у антисрбском смислу. Најжалосније је да је ова колона мученика, несрећника и жртава оставила равнодушним и власт у тадашњој матици Србији и добар део становника у остатку Србства с обе стране Дрине.

    Остало је забележено да су овим мученицима кад су стигли до Бијељине неки тзв. Срби с обе стране Дрине продавали воду и храну. Поводом те колоне митрополит Амфилохије изјавио је да народ који нема братских, људских и православних саосећања према својој браћи у највећој несрећи нема чему да се нада од Бога.

    Познато је и то да су ови несрећници по преласку Дрине у уласку у Србију скренути правцима и путевима који су остали непознати до дана данашњег. Забрањем им је улазак у Београд и, изгледа, и у градове по њиховом избору. Јавност никада није обавештена о броју мученика који су спас потражили у својој матичној држави, о томе куда су усмерени и где су и како смештени, како се држава Србија побринула за њих и шта је уопште са њима после било! Медији, држава, па и део народа, заборавили су на своју несрећну браћу и њихова несрећна судбина више није била тема од интереса јавности. Остало је непознато колико их је тачно ушло у Србију, где су у Србији завршили, у каквим су условима живели, колико се њих вратило на своје родно тле, колико их је остало у Србији… Као да су били кужни терет у Србији и због тога је истина о њиховој судбини скривана и остала је до данас сакривена.

    Познато је свима да је србска власт веома мало или скоро ништа учинила на обавештавању светске јавности о укидању људских и материјалних права ових Срба. А Србија је тешко оболела од канцера депопулације и стабилног тренда демографског смањења од око 40.000 становника годишње. У овој несрећи етничког чишћења Срба и изгона у матицу Србију могао се и морао наћи србски интерес и циљ прихватањем, социјализацијом илити „инклузијом“ (како се то вели мондијалистички) браће србске из западних србских етничких крајева. Познато је да је то било време пуне државно-политичке, економске, моралне и духовне пропасти Србије изазване санкцијама и општом агресијом и мржњом англосаксонаца, германа и Ватикана са Запада, као и њихових слугу и историјских србских непријатеља у тзв. региону (бивша СФРЈ коју су западњаци, као нарочити стручњаци и за географске прекомпозиције, назвали негеографски некаквим западним Бачканом). Али се тиме не може правдати до тада непозната нетрпељивост према браћи избеглицама у Србији и у делу народа србскога. Тешко је време било и почетком Другог светског рата, али је министар за избеглице Филиповић у Недићевој влади имао потпуно друкчији однос према избеглицама.

    Данашња досманлијско-неодосманлијска и напр`дњачка влада има потпуно друкчији однос према црним исламским мигрантима, међу којима има понајмање избеглица (према дефиницији садржаној у документима УН, избеглица је лице које је због последица рата избегло и нема где да се врати!), и који су жртве или учесници тзв. сеобе народа са политичким и ратним циљевима који немају превише везе са трагичном избегличком судбином. Ових дана читамо на „билбордима“ (како се то мондијалистички каже) у Београду: „Избеглице су ОК! У питању су само људи…“ (или тако некако). Избеглице јесу, наравно, „ОК“ (наравно, ако се изузме да су против своје воље и људске логике и права претворени у избеглице!), али они који се не могу никако сврстати у избеглице нису никако „ОК“! Није „ОК“ ни то да Србија на рачун свог гладног и болесног становништва издваја прко 60.000 динара (што је значајно више од просечне зараде у Србији) за сваког мигранта и није „ОК“ прихват броја избеглица који може битно да промени демографску структуру државне и националне популације. Није „ОК“ нарочито то што онај ко је изазвао ратове и сеобу народа не сноси никакве последице те сеобе, а узима право себи да чланицама ЕУ и онима који су кандидати за прикључивање ЕУ одређује квоте миграната које ће морати да прихвате!

    Ето, не знам зашто сам се поводом ове фотографије колоне србских мученичких избеглица из србских крајина сетио и црних исламских миграната у Србији. Ваљда зато што мислим да држава Србија, која је по сиромаштву међу осам најсиромашнијих земаља на свету, треба прво да реши питање минималног стандарда свог матичног становништва, па онда да се, сразмерно својим могућностима и основним државним интересима, укључи у решавање статуса припадника сеобе народа коју су изазвали моћници својим циљаним ратовима и доктринама прекомпозиције држава и региона…

    Или је и са Србима избеглицама исто као и са свим србским жртвама у наметнутим ратовима: све избеглице су мученици и жртве док се не утврди да су Срби! (Као она парадигма адске суданије: сви оптуженици су невини само дотле док се не утврди да су Срби!)

    Али не знам какве то везе има са властима у Србији земљи да преврне?! Па то су, ваљда, србске власти?! Оне би требало да воде државну политику у складу са србским становиштем, србским културним обрасцем и националним програмом! Збиља, зна ли неко да ли ти модели друштвене свести Србства постоје у данашњој Србији?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here