Иван Гаћина: Пет сонета

0
210

КАДА БУДИШ ЗОРО

Када будиш зоро изгубљене дане
разбуди из коме раштимане ноте,
злаћаним сонетом видај болне ране,
потисни у бескрај пакао Голготе.

Пијане боеме у сновима кудиш,
обасјаваш лица јадних бескућника,
тугаљивом сјетом за животом жудиш
док љепотом бриде лица пролазника.

Сунцосјајем топиш преваре и лажи
мјесечину сребром кад откупи јава
и краљица ноћи преноћиште тражи.

У бунилу снова тмина ишчезава,
сјајем васионе плови златна лађа
док сванућем живот поново се рађа.

ЛАБИРИНТИ СНОВА

Лабиринте снова озорује зора
док валова шапат буди пјев делфина,
хармонија броди преко сненог мора
на тајноме гробљу бродских олупина.

Низ зрцалне стубе злаћанога двора
мјесец уљуљкава облаке од вина
док стазама славе крочи Леонора,
а долином страсти тече медовина.

Звјездану прашину повјетарац меље
док крилато биће води заљубљене
на путу живота гдје претаче жеље.

Слапови тишине распршују сјене
да пропланком наде процвате весеље
и љубав преброди лунарне мијене.

 

ХАРМОНИЈА СРЦА

У одаји срца мину тешке боли
кад тајанства неба очарају душу,
запјене се вали када морнар воли,
а вјетрови судбе бродовље отпушу.

Праскозорне наде сунце осоколи
хармонија срца кад разблажи сушу,
клонула се љубав уз његу преболи
кад уздарје жари хладнодајну тмушу.

Вртоглаву младост док заводи зима
у предворју снова провиђење спава,
а барку од страсти луна преузима.

Озвјездану раскош разгрнут ће лава
и кроз мноштво тајни заблистати рима
кад у срцу сване оцвјетана јава.

У СЕДЕФНОМ ВРТУ

У седефном врту гдје се душа блажи
миленијску кулу заједништво гради,
док сјеме тајанства у козмосу тражи
поленастом зором битак се ослади.

Када сунце усне на бисерној плажи
раскриљену машту повјетарац хлади,
сновидну кријепост оцеан оснажи
док за освит рода доброта се сади.

У уздарју муза уткана је снага
што сновиљем чари уз љепоту кружи
гдје мистика крије заумљена блага.

У љубавном врењу заноси су дужи
док отајство цвате на дну саркофага
да звјездане сање у чистоти здружи.

У СМИРАЈ ДАНА

Тугаљиве ноте смирај дана стапа,
на обзору сунце уснуло се гаси,
рухо васионе кроз одсјаје слапа
у оцту судбине црнодушје кваси.

Непромашна мора цијанид растапа
док кроз огањ гуше аветни уздаси,
сивокружне риме срцоболник склапа
да црнилом ума тек сјећања спаси.

Огољену сјенку јагуари гоне,
у замкама ватре тоне задња нада
гдје уморне очи кишостихе роне.

Погрешке живота сумрачница свлада
у слабашном торзу што због боли клоне
док кроз бездан душа у самоћи пада.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here