Славка Божовић: Што једном прође . . .

0
86

Под копреном ноћи свици своје фењере пале,
простиру свјетлост, још увијек ме муче
из младости сјене изостале,
мисао ми се одметне ка њему крене и лута.

Убрзо га пронађе на нашем старом мјесту,
гдје смо се сваке вечери загрљени шетали,
не могу залутати добро познајем ту цесту
и раскрсницу ту смо се уз пољупце сретали…

Вјетрови ме однесу и тамо чврсто зашанче,
док лавиринтом мозга сјећања се преплићу
кроз хладна вретена наша имена провлаче
с’ искром у оку тражим моју изгубљену срећу..

Ходам трагом љубави у причи живота о нама,
неки други људи себично крај јој исписаше,
из кофера душе зацвили чежња кад сам сама
и ожиљци јако запеку ту на мом срцу што осташе…

Не бих да га се сјећам, али ме нека сила вуче,
лелујам сокацима младости и прохујале среће,
пред очима пролијећу слике као да је било јуче,
а знам што једном прође никад се вратити неће…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here