Миле Лисица: Понекад прогутам космос

0
115

ОНА ПОТАЈНО МРЗИ ЛЕПТИРЕ

Она потајно мрзи лептире
Не воли облаке од мандарина
Не воли глинено цвеће

Она често даје бомбоне бескућницима
И још чешће им прича о нама

Она потајно мрзи лептире
Не воли кишобране
Као ни ново вино
Не воли када нешто мора

Она често храни тишине успоменама
И још чешће мале птице учи да лете

Она потајно мрзи лептире
Нацртане на њеној хаљини
На њеном телу
Нацртане
Мојом руком

 

ТАКО МИ НЕДОСТАЈЕШ

Понекад прогутам космос
Овај пут
Ћутим ти тишину
Удишем те
Онако пролећно
Дечије
Лековито
То парче откинутих снова
Волим ћутањем
Да разгаламим
Да распаметим
И да натерам
Сваку твоју жељу
Да поскакује
Да полуди
Када ти недостајем испод коже
Испод неба
Испод лишћа
Понекад само прогутам космос

И помислим
Тако ми недостајеш
Тако ми недостајеш

КРИЛА ЛЕПТИРА

Одложио сам крила
Не замери
Опет бих да волим људе
Да верујем у магију
Једног пољупца
Несуђени песник у мени
Моје је оружје на земљи
Не замери му
Он никада није желео да буде вољен
Само је умео да слуша кишу
Само му је требала музика
Необјашњива потреба да слуша Рамштајн испод коже
Одложио сам своја крила
Али негде у мени спава један лептир
Од слова састављен
Из тишина рођен
Лептир за плес
За љубав
За лет
За музику
За песму
А ти
Реци ми
Умеш ли да слушаш кишу
Да миришеш шаренило пољског цвећа
Да летиш бескрилна
Ако умеш
Умећеш и да пробудиш лептира
Ако не
Заувек од њега направићеш само песника
Само песника

НЕ ЧИТАЈ ЈЕСЕЊИНА

Не читај Јесењина ако си сама
Он је био песник љубави и смрти
Мало је таквих љубави
Мало је таквих смрти данас
Мало је таквих песника
Мало таквих живота

Не читај Јесењина ако си тужна
Превари тугу
Изађи на улицу
Не мари ако пада киша
Плеши
Смеј се иако би радије плакала
Маши рукама
Хватај капи
Буди сунце
Обрадуј некога
Буди сретна
Пробуди тренутак

Само никада не читај Јесењина
Никада
Сама

 

НЕ ЗОВИ МЕ НИКАД ИМЕНОМ

Не зови ме никад именом
Још само мирис човека имам
Смрт је добила моје кораке
Под мојом кожом умрло је изнајмљено дрвеће
Дружим се само са чекањем
И питам се
Кога си то мојим очима љубила
Ни очи више немам
Не зови ме никад именом
И опрости што те другачије од свих сањам
Када би могли поново да будемо странци
Довољно странци
Да се поново оживимо под кожом
Да поверујем да су све песме моје
Само цветови које си волела
Цветови које сам теби убрао
Цветови љубави
Када би само могли поново да будемо странци
Да поново имамо очи за љубав
Да оздравимо када се погледамо
Али нисмо странци
И немамо више очи за љубав
Венчали смо се са осмехом
Заувек осуђеним на тугу
Не зови ме никад именом
Да не чујем колико је мене у твом гласу остало

 

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Миле Лисица рођен 5.августа 1986. године у Кључу. Детињство провео у селу Медна поред Мркоњић Града. У Бању Луку се доселио 1995. године, где и данас живи. Основну школу завршио у Трну, а средњу грађевинску школу завршио у Бањој Луци. Апсолвент на Пољопривредном факултету Универзитета у Бањој Луци.

Поезију пише од основне школе. Објавио је књиге поезије Два метра тишине (2015) ,Када те буду вриштале руке (2016) и Округла јутра (2017). У сарадњи са Специјалном библиотеком за слијепа и слабовидна лица Републике Српске (2017) објавио изабране песме у звучном издању.

Његове песме заступљене су у више од четрдесет регионалних зборника поезије, у више од петнаест књижевних часописа и две антологије. Своју поезију објављује и на три интернет портала.

Добитник је Чучкове књиге.
Био у ужем избору за награде Бранко Марчета, Милорад Цумбо.
На 27. Међународном песничком фестивалу Суботица-Палић освојио прву награду фестивала за песме из иностранства.

На 16.Међународном песничком фестивалу љубавне Песме над песмама у Мркоњић Граду његова песма Ако ме једном потражиш проглашена за најлепшу љубавну песму на тему конкурса. Тренутно пише роман и припрема нову књигу поезије.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here