Вукосав Делибашић: Укус камена

0
244

Дјетињство је предворје живота, поглавље једне велике књиге која се касније исписује и једна је од најважнијих фаза развоја, са веома високим захтјевима за прилагођавање, па зато постоји велика повезаност између наших искустава у раном дјечјем узрасту и срећног живота у одраслом добу. Као и у свакој другој породици, ни у мојој није било све савршено, али је била здрава и нормална породица, која ми је пружала срећно дјетињство у којој је моја будућност, грађена на лијепим сјећањима.

Мајци је то био први порођај. Родила ме је у двадесетдругој години живота, не у породилишту и уз помоћ љекара и бабица, него уз помоћ већ искусне мајке, стрине Миле, у оној старој кући коју је подигао прађед 1884. године и освјештавао је са три попа, а народ се дивио величанственој грађевини, говорећи: „Вуко Лазарев је саградио палац,“ мислили су дворац, а то је била обична кућа, на изби, са двије просторије, собом и оџаклијом. „Стара кућа,“ тако смо говорили, а ја сам увијек мислио да је та њена старост недокучива, па сад израчунах да је када сам се родио била млађа шест година него ја сада. Ох, па и није била стара, мислим. У тој кући су се родили: мој ђед и његов брат, мој отац, стриц и тетка, моја сестра и три брата. Дочекан сам као веома жељено дијете. „Прво, па мушко.“ Казивали су ми да се веселило три дана. Вјероватно да ми није фалило пажње и љубави, колико год су ми родитељи били у могућности приуштити. Временом је та љубав морала бити подијељена на браћу и сестру, који су убрзо долазоли једно за другим. Но и поред свега ја се не сјећам да сам икада осјећао љубомору, само се сјећам да сам рано почео добијати задужења да их пазим.

***

Моје лијепо дјетињство је остало сакривено испод сламног крова наше старе куће, посебно обиљежено са два велика празника-свеца. Иако отац није био претјерано религиозан посебну радост нам је приређивао Бадњацима које је на Бадњи дан у свануће доносио из оближње храстове шуме и прислањао уз њен зид, па је увече на Бадње вече, а смо могли прекорачити праг и за нас, правио по један мали, који смо ми ђечаци приносили на огњиште, уз обавезно: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!“ које смо говорили, док су нас мала сестра и мајка дочекивале у кући: „Добра вам срећа и све вам срећно и честито било!“ посипајући нас житом, што је стварало посебни ефекат незаборавног задовољства, остало је и у жару ватре са огњишта, у којој су се разгоријевали, а тек на Божић ујутро, какав ватромет је стварао полазник, који је распиривао варнице. Остало је и у мирису тамјана и свјетлости пламена свијеће, коју нам је приређивао Свети Никола, наша крсна слава, када су се под тај сламни кров у јединој великој соби искупљали гости, свечано обучени, стари у црногорској народној ношњи, па уз вино по цио дан распредали о догодовштинама које су памтили, причали и препричавали, нама ђеци досадне приче, а било је и оних који су лијепо приповиједали, тако да сам их радо слушао, па кад би ми досадило једва бих чекао да оду да се и ја са сестром и браћом раскомотим и заузмем важно мјесто за трпезом.

Нијесам много чега имао, али имао сам се много чему радаовати више него ђеца данас, зато што ме свака ситница могла обрадовати, па је ђетињство у свему остало, као лијепа успомена; у пуцкетању распламсалих дрва у шпорету „босанцу“, у хуку вјетра и диму мећаве која је у хладним зимским данима, снијегом лијепила невелика окна старих прозора испред којих су са стреха висили клипови леда, које је отац рушио из страха да кога, док падају не повриједе и тако предухитри моју жељу да их некако дохватим прије него се поломе. Остало је у зрацима сунца с Приљубака, у прољећном лету ласта и цвркуту птица, у игри младих јагањаца, у трчању по покошеним ливадама, у мирису покошеног сијена, у откривеним чудима задовољста, у пажњи и топлини мајчине трпељивости и доброте, без икад повишеног тона и у понекој очевој шиби. Био сам срећан у своме свијету, истражујући унутрашњу и спољашњу стварност кроз игру коју сам сам осмишљао, без бљештавог сјаја индустриски осмишљених и дизајнираних играчака. Ја сам их проналазио у сваком каменчићу, у сваком дрвцету, у свакој травци, у цвијећу свих боја, у води, у леду и снијегу, у свему живом и мртвом, све је могло послужити као играчка у природи пронађена. Мој екран је било небо, увече звјездано, а дању исцртано прво бијелим, па сивим до црним облацима, који су се, рано сам примијетио, мијешали и мијењали небеске цртеже, све док се потпуно споје и стопе, а посебно уживање и уједно непојмљиви страх у мени су изазивале муње које би почеле уздуж и попријеко небо шарати, прије него би ме из њих засула љетња киша, када се затечем негђе у природи.

У испитивању живота, знатижељи није било краја, па није било довољно све што се може у руке узети и опипати, морао се пробати мирис и укус камена, дрвета, пепела, траве и ко зна чега још и све је било много укусније од пластике и гуме коју данас ђеца стављају у уста, а маме им не дају да руком додирну земљу или камен, али зато у то вријеме никада нијесам окусио ниједан лијек, ни вакцину нијесам примио прије одласка у школу, а не сјећам се да сам боловао ни од природних ђечјих болести. Рано сам се почео пети уз стабла и верати по гранама трешања, шљива и другог интересантног дрвећа или скакати са стијена високих по неколико метара у меку црмницу узоране долине. Било је то ризично, али тада нијесам знао за страх и то је био изазов, који је упућивао на побједу страха, јер то је била само прилика да се обогати живот сам по себи и постане јак и отпоран на болести и да не познаје физичке ни психичке тешкоће.

Поред свих слобода и наизглед без икаквих обавеза од најранијег ђетињства, ипак није било тако, веома рано сам почео трагати и тражити рјешење како ускладити потребу за срећом и безбрижношћу, са свијешћу о ограничењима и немогућностима условљених животним околностима. У једном сегменту живота постајао сам зрелији и саосјећајнији, него што је уобичајено за тај узраст, а са друге тачке гледишта данас сам свјестан да се повремено јављао и извјесни отпор кроз изналажење пута у бјекство од реалности. Знам да сам био срећан и безбрижан у својој безазлености, заокупљен својим истинама постојања. Иако родитељи нијесу показивали да су понекад у невољама ја сам то осјећао, јес да нијесам показивао забринутост, али то не значи да сам био потпуно безбрижан и да нијесам осјећао њихове бриге, иако сам та непријатна осјећања кроз игру лако потискивао, па чим би у игру кренуо све би нестајало, као да ми није, ама баш, ништа фалило. Тако ме је та природна невидљива сила подржавала у живљењу пуним животом и обезбјеђивала ми наизглед безбрижно ђетињство, вјероватно сам зато понекад чуо мајку, док смо се играли, како као за себе каже:

„Благо вама док сте мали.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here