ПОРТРЕТ ПЕСНИКА ДУШАНА ЋУРЧИЋА (Приредио: Давид КЕЦМАН ДАКО)

0
146
Душан Ћурчић (лево) казује стихове на промоцији књигe "Низбрдица" у сомборском Дому пензионерана трибини "Сусрет у лепој речи" коју једном месечно у овој установи приређује Давид Кецман Дако. Снимио: Петар Замбо

КРОЗ ОЛУЈ КЛЕТ
/Избор из збирке НИЗБРДИЦА/

ПУТНА ТОРБА

У углу тамног трема
стара више од века
спакована и спремна
као да неког чека

Збегова и туге пуна
зебње и брижног ока
у њој даљина мучна
и празнина дубока

Дотакне из освртка
нит дугачка и танка
као мајчина рука
кад милује дечака

С мрвом минулог доба
У куту свом
та драга торба
путује испред мене
а ја за њом

У ГЛУХО ДОБА

Осамарени свет вуче баласте
и омркнуо за светлошћу чезне,
по њему брзо само гробље расте
и људских чуда градње порушене.

Растућим мраком огрезли демони
лучоношама провид замаглише
и бедном добу удељују они
мерицом добра, а лошег превише.

Тоне у глухо, замућено време,
као у маглу, нестајани род,
а стреле, у отров умочене, стреме
на корак клецав за далеки ход.

КАД ТУЂИН ЗЕМЉОМ ХОДИ

Кад туђин земљом ходи
по стегу правосуђа,
туђин је и ко је води
и она постаје туђа

и ћутање се буди,
гуслама пуцају струне;
па онда реците људи
зашто се дижу буне?

А наложила прошлост
да гајиш будуће семе,
јер ту си као гост
и живиш своје време

ВОЉА МОЋНИХ

Измешано време трошим
своје са временом лошим,

а то дошло преумеће
према поноришту креће,

мање дому, више слому
у недушном људолому.

Зар збиља није ужас то
што најмоћнији проносе зло

и како нади замах дати
и таквом свету веровати?

Стреле лекције деле
са неба и пучина;
појмиш ли, ван Куће беле,
колико је изнутра црна?

НИЗБРДИЦА

Незаустављив воз
а товар стихија,
из ноћи шкљоцне ороз,
а новац – убија.

Месија меси кашу,
а кушач искија,
жеђан нагиње чашу,
а отров убија.

Мета за пола света
без права опирања,
одувек разапета
до краја сатирања.

КУД ЋЕШ ИЗ ТЕСКОБЕ ХУДЕ

Куд ћеш из тескобе худе
на планети пуној злоће,
где џелати жртви суде,
а бирају коју хоће.

Зло јачега обуздају
ожртвени прегорима,
а трагови остављају
једним беду, моћ другима.

Од злог би још било горе
у помахниталом чуду,
да их нема што се боре
за слободу и за груду.

РАЗМЕЂИШТЕ

Размеђиште не престаје
и нестаје као пена,
склизнуто у промашаје
лако носи вал времена.

Обмањивана и гурана
низ низбрдице све претеће
осећања су измешана
и размрсити се никад неће.

На тла пространих празнина,
путева и боравишта
врви надирућа тмина
докле не остане ништа.

ИЗНЕНАДНО ХОД У НИШТА

Лажнога света кут
расипа мраковања
на непроходан пут
скрајнутих самовања.

Ломовима распршене
одсањале дивну бајку,
преостале хладне сене
измакнуте у прикрајку.

Прекривене и губљене
у нарастајућој тами,
у тишину удевене
понестају у осами.

Кивне тмине с бурне бине
обликују боравишта,
у нит танку што прекине
изненадно ход у ништа.

ЗА СВАГДА НЕИЗРЕЧЕНО

Као искрице душу крепку
бодри и зари сновље снено
и угаси се у човеку
за свагда неизречено.

Лампа надања лагано трне,
(док помрчина простор боји)
А њени трачак још се брине –
Има ли где свитац који

КАО ФАТУМ У ХАЗАРА

Ужасава грдно стање,
расуло и пропадање.

Празно поље,
само врело,
пусте доље,
празно село.

Место дечијих колица
заређале по улици
даме исцртаних лица
воде псиће на узици.

Клоне уздах вишебола,
знаци тамни од патине,
разбија се крик напола
о кам безбрижне тишине.

Ужасава мŷк немара,
као фатум у Хазара.

НОВО ДОБА

Нестао полет надања и сања,
утихнуле су мелодија струне,
недоумљена самују сећања
у промицању маскараде мутне.

Страњају синци, постају туђинци,
премазивана страња историја,
вештачка слова, вештачки језици,
страња музика, страња поезија.

И надахнуће давнина самује.
Изливи снова једног моћног пера
у душу такне да изрецитује
отужну „Пјесму мртвих поролетера“

што из руина светиљке створише,
склоњени јесу, а има их више

и јефтино се за залогај дају
инодошлима, који не страњају.

Време јагме. Чамотиња ври
и пита се – какви смо то ми?

РАСТ ПРАЗНИНЕ

Прођох кроз олуј клет
пут смртног беса
с четири зиме сапет
испод небеса.

Ко сад верује, збуњен,
у тај крвопиј страшни
што гнусно злима пуњен
просу ад ненадмашни.

Упакива тишина
у безгласје остатак,
само расте празнина
као пчелињи безматак.

КАД ЗАВИЧАЈ ПОСТАНЕ ТУЂИНА

У сећања жртве је увила
убилачка најезда разврата,
изгнаничку патњу оставила
и грабљивост отимачког рата.

Учинила је неразлазна тмина
да чизма смрти уиђе и гази
и да завичај постане туђина
у коју нико његов не улази

до остављени јад у њему
као злослутна црна птица,
чињене патње и несреће му
не силазе са живих лица.

Белешка о писцу:

Песник Душан Ћурчић је рођен 20. априла 1933. године у селу Вребац, код Госпића. Као дванаестогодишњи дечак, 1945. године стиже са својом породицом и многим колонистима у Пригревицу, недалеко од Апатина. Школовао се у Пригревици, Сомбору и Суботици. По образовању је економиста (студије у Суботици). Све до одласка у пензију радио је у привреди, махом у својој струци, као економиста. Био је руководилац у пољопривредно-индустријским комбинатима, ПИК Пригревица и АИК Апатин, запажен као друштвено-политички радник и активиста у области културе.
Један је од оснивача апатинског Књижевног клуба који је својевремено имао пажње вредну издавачку делатност и био је веома запажен као организатор књижевних манифестација.
Добитник је награда и друштвених признања, осим осталих Ордена рада и Октобарске награде општине Апатин.
Објављене књиге песама: Звездане даљине (1977), Корен за успаване (1986), Будни гробови (1992), Гневомора (1997), Чекање ( 2001), Тим кореном ићи и остати (изабране и нове песме, 2004), Проглед (2007) и Низбрдица, (2016).
Живи и ствара у Пригревици и у Новом Саду.

ОКОМ КРИТИКЕ

ОДБЛЕСАК ТРЕПТАЈА ДУШЕ *
О поетском концепту Душана Ћурчића(

И кад умине све Ћути и бог и време
у ноћиште далеко Са небом срсла зла
а време остане па и људи занеме
хоће ли га мерити неко и ћути истина.

Душан Ћурчић: Време“

(…) Песник Душан Ћурчић (1933. у селу Вребац, код Госпића), стваралац је традиционалног књижевног устројства, песник који пева гласом меким, тананим, гласом складне сонорности и ритмичности, чврсте архитектонике звука и дубоког осећања срца. И доиста, током минуле четири деценије би и оста песник за кога се може рећи да му је песма, односно лирски запис такав да се и доживљава као најнепосреднији одраз стварносног а драматичног збивања. Збивања у презенту насушном, дакле, стварном, а неизбежном, неутешном, који је таквог садржаја и таквог немилог дејства да му се никако друкчије, сем тако присно, и не може одазвати, истовремено и саучествовати у неукротивом, постојаном, нестишаном болу, него речима које се и пишу и при читању ослушкују/доживљавају као одраз дамара, као ехо крика и вапаја. Надасве и као одблесак трептаја душе оног који је срцем и умом својим ту јаву, драму/трагедију у њој најпре дубоко (про)живи, а песмом „само“ обелодањује оно најбитније, оно суштинско у властитом садејству са драмом трена који је и изазвао реч за песму. Како при стварању првих књига, тако и данас, у позним песниковим годинама, очита је његова безостатна опредељеност, никако и манир, никако и стеротипни лирски облик коме све друго при стваралачком подухвату подређује, да пише/твори песму која (или каква) настаје као најнепосреднији одбол, односно отпор свему ономе што вечиштем зла вековратно његов народ чини распетим худим живљем, којег, попут Христа, непрестано черече властофили и зле хунте, а све што му се понекад, ал’ само понекад догађа, па к’о у сну да му се збива, тај исти народ српски плаћа оним најскупљим и најдрагоценијим: својом крвљу, животом, будућношћу и неизвесном судбином/коби потомака, животном збиљом која је, уствари, удесност вечно кобног презента, ходом/трајањем кроз време увек пред будним оком озверених, или на нишану црнотворних, у зебњи од моћних, стравобројних, тог зла датог нам за вјек и у вјеков увек тако мраком неизвесног. С таквом мишљу о свом роду у времену и на простору непрестаног збивања зла, с таквим постојаним ставом у односу не само на свој народ, него и на човека, на људске идеале и етичке вредности без којих ником и нигде нити је било, нити ће бити слободе, достојанственог људског хода кроз безвремје и безмерје.
(…) Традиционалан, али у понечему и је, ипак, и самосвојан тај лирски концепт песника Душана Ћурчића. Сав прожет емотивношћу, али, уз примесу оног класичног, у лирици већ архаичног начина творења песме, успева да оствари свој приоритетни наум да мудрим словом, песмом обелодани отпор звероманији, крвилу, избежишту; отпор мраковању, походу озверених, вечно – увек изнова зверолочних, стравобројних… Бескомпромисни отпор обешњеним људоједима, гневоморним, који нам ником и никад не дају миран починак у саништима, у ноћиштима, због којим смо сталну у некаквим избезима, којим нас терају на странпут, у тамништва, у вучишта и поноришта. Творећи опесму класичног концепта, али често и „на своју руку“, на свој начин, без слепог подражавања туђег гласа, без трајнијег ослона на туђи, такође традиционални лирски концепт српских, али и других песника, при потпунијем осветљавању његове поетске самосвојности ваља посебно истаћи управо ту чињеницу, или ту особеност, да Душан Ћурчић многе теснаце ововременог нам оскудног говора савлађује творбом нових, не само лепих, него и веома функционалних, а недостајућих нам речи и тиме даје велики допринос богатству српског језика. Такође, уз све то што је, иначе, својствено поетици овог рефлексивног, бутоновног, родољубивог песника традиционалне, сонетне форме, ваља истаћи и доследност у погледу мотива, трајности тематске опредељености. На првом месту то је људски суноврат, рат и страдања, трауматнична сећања на многа зла доживљена у раном детињству, немогућност, уинат таквом хтењу, да их се и у позној животниој доби ослободи, да их избаци из тегобног и новим невољама све тежег духовног пртљага који је све теретнији на његовом дугом и животном и стваралачком путу од завичајног, личког предела, од речице Јадове у родном селу, од села Вребац, до селишта до ноћишта у новом завичају. До којих му крајем минулог, логорског века стижу и сећањем га у прошлост никад довољно далеку враћају, при постварењу страве од нове нељудбе у новој (или је то новим чином „само“ продужетак старе мрежодраме?) нови странственици, избезима придошли прогнаници с краја минулог века, људи који су имали ту срећу да не остану и постану део лобаништа под вечним небосводом. А тамо одакле стигоше и где им мирног повратка нема, само пустош и само празнина(…)

Давид КЕЦМАН ДАКО

* Фрагменти из поговор књизи „Низбрдица“, АЛФАграф, Нови Сад, 2016.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here