Љиља Павловић Ћирић: Реквијем у Сталаћу

0
411

Брату Гилету…

Oнога пута умро је неко близу. Реквијем беше у парку сивом.
Овога пута умро је неко ближе. Реквијем у снегу живом.
Онога пута надносиле су се жене над полувековном сенком његовом;
Овога пута сенка је побегла под тешки храст и скаменила тугу у камену.
Смрти, опет си беле оплела прсте око врата нечијег,
још једна је мајка остала без погледа плавог, дечијег.
Прескачеш, смрти. Лажљива варалице.
Испикрвнице! Лезинесрећо!Чедоморко!
Братоотимачице! У Лелеј, залелекала!
Лези, не устала!У море, не уморила!
У ватру, врат сломила!
Братоизелице!
Побелела!
Смрти,
залогај си
нам горак оставила!
Погледај колико дуго жваћемо!
И повраћамо. А сутра ћемо опет.
И сутра после сутра. И тако редом.
Омилела ти улица наша. Намирисала си наше трагове.
Проклетнице, крвокусци и сржопије владају земљом,
а чије ти замећеш трагове? Незнабошко, не именила се!
Небо високо. А земља тврда. А мајка лелече.А суза заковала
за земљу. А бол је узноси до небеса. А ти, смрти, гојиш се незазорна,
силазиш све ниже, низа страну, низ моју улицу у моје срце.
И гнездиш се црна по снегу белом. Траг нам остављаш.
Да ти семе не затремо. За белег. За навек.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here