Видоје Марјановић: „ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ“ СА ТЗВ. КОСОВОМ ЈЕ ПРАВНО НЕОСНОВАН

0
164

Курјачки инструментализује функцију председника државе за извршавање туђих циљева и интереса

Публициста Слободан Иконић је обликовао на изнаредно јасан и популаран начин ову наизглед сложену и неразрешиву правну ситуацију решавања тзв. „косовског питања“ (оно је дошло до те језичке нелогичности током времена, јер није у питању ршавање питања под тим именом, него решавање аутономије арнаута на Косову и Метохији у оквиру Србије), која је у ствари, правно посматрано, до краја решена и решива.

Међутим, од доношења Резолуције УН 1244 ова правна материја се намерно компликује и усмерава на погрешан пут како би се створио лажни утисак да она није решена Р 1244 и у складу са Повељом УН до краја и да због тога треба тражити други пут њеног решавања изван Р 1244. Наравно, по процедури коју нам наметне и натури империја зла и ЕУ.

Прецедник Србијице земље да преврне (и да друга постане судија…) курјачки већ дуже време декламује у јавности да је:
1) Србија на европском путу и
2) да без закључивања „правно обавезујућег споразума“ са тзв. косовом не можемо ући у ЕУ?!

Курјачки је тако дошао до дна компрадорства и концепта геополитике Србије која је у нескладу са Уставом Србије! То се очитује и у његовом умешатељству у спољну политику Србије (а спољну политику не води председник државе, него влада и Министарство спољних послова!) на начин који производи ефекат по оној латинској „контрадикцио ин адјекто“: у Београду тврди једно, у Бриселу друго, у Москви треће…

Задржимо се само мало на основним мантрама курјачког које су у несагласности са здравим разумом, да не говоримо о непостојећим циљевима и интересима Србије и Србства у његовој политици и у његовим изјавама:
– Србија суштински и уставно није на „путу у Европу“, јер се никада до сада ни један надлежни орган, да не помињено народни референдум, није изјаснио о основаности концепта „стабилизације и придруживања“ ЕУ;
– својевремене изјаве курјачког да Србија не може да опстане без укључивања у ЕУ сасвим су произвољне, јер никада није сачињена тзв. студија изводљивости тог прикључивања (којом би се на експертски начин утврдило шта је циљ и интерес тог прикључивања и да ли је оно уопште изводљиво);
– изјава о „правно обазујућем споразуму“ са тзв. косовом, у складу са наведеним, суштински је повезана са претходним констатацијама, па је у оној мери у којој су те констатције релативне – неоснована и релативна и ова последња констатација;
– логички закључак на основу претходних констатција јесте да Србију и Србство њен тзв. прецедник лаже, замлаћује и накриво насађује, а све са циљем да Србија донесе одлуку у интересу њених непријатеља и окупатора, а против отаџбине и Србства…

Наш прецедник курјачки је, дакле, основни узрочник државно-политичке, уставно-правне и геополитичке конфузије о друштвено-економској и геополитичкој ситуацији у којој се налази отаџбина Србија и Србство цело, у Србији и на свим окупираним етничким просторима изван Србије.

Кратка историја фабриковања тзв. „косовског питања“

Због тога се треба подсетити шта су најважније међунордноправне чињенице у вези са србском светом и средишном земљом Старом Србијом (чији је део Косово и Метохија):
1) да је империја зла, НАТО пакт и већина чланица ЕУ извршила злочин против мира рушењем СФРЈ као чланице УН, и то искључиво на штету Србије и Срба;
2) да је западна алијанса усмеравала у тај рат све бивше републике СФРЈ и њене народе и квази-народе против Србства и Србије, и то на геноцидан начин;
3) да је тзв. међународна заједница правно, војно и политички стала на страну свих противника Србства и Србије и помагала их нарочито војно у том нечувеном рату који је организован рушењем једне суверене чланице УН;
4) да је на све могуће начине конструисана непостојећа кривица Србије за рат и измишљене страхоте и ратне злочине које су починили наводно Срби;
5) да је планираном логиком измишљене србске кривице за изазивање рата, маркетиншком медијацијом ратних ситуација на терет непостојећих србских злочина, створена до тада у свету непозната сатанизација једног народа и његове државе;
6) да је коначно НАТО ушао у рат као умешатељ на страни свих србских противника и извршио нуклеарно бомбардовање Србије;
7) да се рат целог Запада и контролисаних непријатеља Србства и Србије у региону завршио Кумановским споразумом и Р 1244 УН, по којем Србија није бил била поражена снага која је потписала капитулацију, него је то био мировни међународни уговор који није задирао у територијални интегритет и суверенитет Србије и није давао никакав основ за кажњавање Србије, као некакве пораженесилр, напр., ратним репарацијама;
8) да је империја зла била незадовољна завршетком рата и да је ради даљег извршавања својих геополитичких циљева на тзв. западном Балкану изазвала тзв. обојену револуцију у Србији 2000. г. и поставила своју окупациону власт у Србији;
9) да су последице дугогодишњег рата и нуклеарног бомбардовања у Србији биле катастрофалне и да је на подлози страховитих последица рата на друштвеној скали бесперспективности нације изазван снажан пораст компрадорства у стању духа нације, који је представљао најпогодније тло за раст самодеструкције у националном бићу и идентитету Србтсва и велеиздајничке концепције рада и дејства свих влада од 2000. г. па све до данас;
10) да је под одлучујућим дејством те саморазарајуће концепције компрадорства и велеиздајничке послушности влада окупаторским снагама дошло и до релативизације уставних обавеза свих власти према државном интегритету и суверенитету и до скретања са обавезног међународног пута у решавању питања арнаута на Косову и Метохији на неуставан начин и искључиво у смеру задовољавања циљева и интереса неформалних окупатора Србије: империје зла и ЕУ.

Заокрет компрадорких власти у Србији ка антисрбском начину решавања „косовског питања“
У том контексту компрадорске власти Србије после 2000. г. начиниле су страшан антисрбски заокрет и геополитичком концепту државе и отаџбине Србије и Србства, а у решавању арнаутског питања на Косову и Метохији и следеће велеиздајничке уступке империји зла и ЕУ:
1) нису се активно оперативно укључиле у реализацију Р 1244 и сачиниле, нпр., концепт Србије за решавање облика и високог нивоа аутономије арнаута на КиМ и доставиле га УН и тако покренуле њено укључивање операционализацију Р 1244 изван диктата империје зла и НАТО-пакта, а касније и ЕУ;
2) застој у нерешавању суштинског питања аутономије КиМ у Србији био је циљна стратегија империје зла, како би се наставила ратна психоза у арнаутским масама и у светским размерама о свеукупној кривици Србије и после завршетка рата;
3) тиме је власт у Србији дала лажно основан повод контролисаној међународној јавности да се увери да се арнаутско питање аутономије у Србији не може решавати по Р 1244 нити под било каквим умешатељством Србије као матичне државе те аутономије;
4) арнаути су усмеравани на вршење злочиначког насиља над заосталим Србима на КиМ и повећавали утисак нерешивости „косовског питања“ по Р 1244;
5) србске компрадорске власти начиниле су прву највећу грешку што су под притиском окупатора западних пренеле решавање „косовског питања“ са УН на ЕУ (оснивање тзв. еулекса);
6) створена је намерно лажна слика и уверење у међународној јавности, па и у великом делу јавног мнења у Србији, да је преносом решавања мучног „косовског питања“ на ЕУ у правном смислу Р 1244 стављена ван снаге и да ће процес тог решавања кренути брже и боље под еулексом;
7) последица тог кобног заокрета у србској политици била је и прихватање директног преговарања са арнаутима као лажним представницима лажне државе „косове“ под контролом ЕУ (тзв. бриселски споразуми);
8) брзо се показало да је ЕУ и њен еулекс настављач идеје из Рамбујеа за растурања Србије и Србства и да је целокупна концепција ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању) стављена у функцију коначног отимања свете србске земље Старе Србије (Косово и Метохија), али тако да се Србија добровољно одрекне јурисдикције над овим делом своје територије;
9) компрадорска власт на челу СНС потписала је низ бриселских споразума којима је чињенично тзв. косови дата државна надлежност на КиМ, поставњена је гранична линија између Србије и КиМ и укинуте све србске институције и на северу КиМ;
10) тиме је битно и кажњиво по Кривичном законику повређен државни интегритет и суверенитет (што се може сматрати удруженим злочиначким подухватом против уставне неповредивости и целовитосати државне територије Србије);
11) извршен је политички притисак и неуставан утицај владе на Уставни суд да „застане“ са одлучивањем о (не)уставности бриселских споразума;
12) у процесу преговарања о придруживању ЕУ отворено је поглавље 30 које се односи на спољну политику, из којег извире обавеза Србије да усклади своју спољну политику са спољном политиком ЕУ (што подразумева и коначно удаљавање Србије од Русије), али и решевање добросуседских односа са тзв. косовом, ради одржавања мира и стабилности у региону;
13) због тога је Србија добила коначни захтев и империје зла и ЕУ да најкасније до краја наредне године (има тврдњи да тај рок истиче крајем ове године!) закључи „правно обавезујући споразум“ са тзв. косовом – као услов свих услова за евенетуално прикључивање ЕУ…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here