Вјера Гаровић: Да сам те знала…

0
118

ДВАДЕСЕТ ДВЕ

Да сам те знала
Кад сам имала двадесет две
Водила бих те на село код бабе
Брали би шумске јагоде
И боровнице кад буду зреле.

Купали би се у вировима Лима
Бранио би ме од обада
Испијала бих сјајне капљице воде
Када изрониш, са твојих трепавица.

Е, да сам те имала
Када ми је било двадесет две
Све би било другачије
Неби имали оволико празних почетака
И тек се на крају срели.

Сада имамо три пута толико
И тешку торбу живота
А руке ослабиле.

Само срце једнако куца
И воли… Као са двадесет две.

ДИШЕМО

Отварам прозор
Да његова светлост испуни долину
Травке и пчеле осете топлину
А голе гране лахора додир.

Ваздух се топи од осећања
Меко ћебе узмиче од врелине
Завеса пада. Сунца зраци играју
Плешу уз музику у нама.

Бројимо искре у очима
Пијемо дамаре кратким гуљајима
Пливамо у нежностима
Дишемо љубав.

СЛИКАМ

Какви смо то ти и ја
Када не скупимо
Сузе да се умијемо
Већ пустимо да их суши кошава.

Ударамо у бубњеве
Слушамо клепетања
Заборављамо обећања
Дата планинама и обалама.

Ушушкани једно у друго
Умотани у златне мреже
Заборависмо се
Цепамо се на жбуњу
Које никада неће
Постати дрво.

Такви смо да
Сада свако вече
Из два пехара пораза
Пијемо тугу…
Низ грло нам тече.

Сликала сам данас твоје очи
Недостајала ми је кестењаста сенка
Да им вратим сјај.

СЛУТИМ

Tињало je у души
Време га не гаси
Године су измислили људи
Да реч огласи
Он који суди.

Искра недостаје
Да поново гори!
Ти свилени шушкави снови
У мрак гурнути живи
Утамничени у бори.

Можда ће нека субота
Бити колевка живота
И да ће Дунав да поплави
Од незаборавка у трави
Слутим….

ТРАЖИМ ИМЕ

Испод небеске простирке,
Падају ситне капи нежности
Греју стопала.

Ћуте ме речи којима бих
Хавјску огрлицу исплела
Пре него започне прича.

О животном вртлогу
Које је некад хладно клатно
А некад рингишпил осмеха.

Жалузине на прозорима
Мере празно време
Остављене немилости ветрова.

Hепресушни слогови речи
Које добациш преко плота
Радују жељу додирима.

Тражим име за прошло
И будуће, жмиркаво
Сунцем расуто.

ВЕРА

У осами ноћи пребира и снује
Од љубави верује, зависи сав свет
Из широке душа мириса на цвет
К’о што се и данaк за ноћ’цу везује.

Понекад уздахом, заголица наду
Да ће се везати спокоји у снопље
У суђеној луци наћи благослове
Чувати ко шкољка бисер за награду.

Покајном добротом осветлати душу
Тврђаву љубави чисте сачувати
У животној бури, чути гласоношу.

Откуцајем срца отварати врата
Да је љубав дар од Бога, веровати
За чистоту душе, неизмерна плата.

НЕКА МИ ТВОЈ ЛИК….

Обучена у небо плаво
Верујем у снове
Срце ти је скупоцени плиш.
Пишем му томове најлепших сања

Птице ка небу слободно лете
Ни стара ни сама а нисам ни дете
Садим невене својих жеља
Иза зидова, камених, белих
У којима су нагомилане године.

Срцолики лист на грани липе
Мирише пролећном дану
И ништа не може да промени на моме лицу
Чежња ми храни несаницу
У потиљак потискује жеље.

Да сам негде на морској хриди
Жељoм бих те дозвала, испод столетног бора
На топлом песку између пољупца два
Све бих ти небеске тајне рекла
Путем сусрета прострла мреже сећања.

Овако на клупи давних жеља
Још једну имам. Седим и чекам…
Да ми твој лик склопи очи

ХАЈДЕМО

Сву ноћ сам скупљала, од бисера речи
Јантарну огрлицу носим око врата
Прављену нежном љубављу од злата
И уснама врелим, што ми је окачи.

Тада сам пред тобом огрнула жељу
Шапат кишних капи говораше песму
Доспеле на крилима, благодарећ’ сну
Стихови су твоји, песмочинитељу.

Заједничка жеља, ницала је риме
Расле нове наде да ширимо крила
Топло ми у срцу, не плашим се зиме

Хајдемо ми душо у гнездашце наше
Нађимо минђушу што сам изгубила
Чувај плаве птице, да се не уплаше.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here