Пантелија Милосављевић: Рађаш људе, а не овај накот

0
114

Востани

Будим је мислима
Да се не пробуди нова
Тада ни ја нећу бити ја.
Да чујем како је она стара
И топлину тог мајчинског
Наручја осетим.
Ако се не пробуди
Шта ћу на пустом
Острву без ње.
Окружен жбирима вичем
Њихове глупости су
Гласније од мене.
Будим те учећи прва слова
Да сричеш,
Много си старија од мене,
Да ми душа не згњије
У дубини труле душе.
Да се осмехнеш и кад
Нико више не верује
Да ћеш то учинити.
И рађаш људе а не
О не овај накот
Због којег болујем
Од самоће.
Будим те да ме целујеш
Јутрима твојим а не
Неким туђим
Поново прекрсти се.

 
Побеђено време

Присутни звуци Византије
Док ходам беспућем ове
Данас славе,мостовима грађеним
Да раздвоје људе,и обале
Буду све даље и даље.
Неимари дуго руше моје царство,
Мудрошћу без знања
Своју славу славе,
Опет оговарају Престо
Не могу да науде а стално се баве.
Знање без мудрости
Своју жетву жање,уместо
Да певају о слави,иду истом
Стазом све даље и даље.
Земљо зашто не задржиш
Оковане мраком чељусти
Што ждеру лепоту ти с леђа,
Без икаквог смисла,
Светлом јадног знака,
Мале мрве великих предака.
Граје неким немуштим словима
Ко зна који пут глупост хоће
Да надмаши знање,
Тихо се осмехнем
Почасно трубе Византије трубе.

 
Променити

Са ветром низ улицу
Одлази лишће са
Успоменама.
Из њених очију пахуље
Са лишћем разговарају.
Уморан осмех лепоте
Напушта данашњицу.
На кишом испраним
Рекламама
Трепери улична
Светиљка.

 
Јутро и јутра

Негде су у пласту
Нашли тајну
О мом постојању.
Разбарушене косе
И румена лица
Полетела је са
Песмом птица.

 
Постоји

Птица пева џелату
О неоствареним надама
И срећи која недостаје.
Није видела очи
Стварности,
Како покушава да
Јој рашири крила.
Проломи се тишина
Дрхтајем гране,
А зло у његовој души
Поста веће.

 
Јуче и данас

Испуњени дечачки снови
Детињство хвалоспевом
Маршира мислима.
Улична светиљка обасјава
Позорницу пахуљама.
Примећене на кратко
Са описаним добом.
Са жељом да га обрадујем
Трчи плавокоси дечак
Не може да стигне
Нагет према зими
Пружам му руку
Није је ухватио никад.

 
Дневна доза

Бљесак раскоши укусом
Ништавила,светло сободе
Слепило буди,велике мисли
Препуне празнине,
И јутро ништа не нуди.
То сулудо доба док негира
Себе,ко зна колико истим
Путем јаше,мисли да је
На врху врхова,а стварност
Је негде на дну чаше.
Мирише безнађе,
Уста пуна наде,
Пробисвети граде
Кровове да тону,
Стара слика потонулог лика.
Празне приче
Умишљеног знања,
Овде стварно цветови миришу,
Гледам људе мисле да говоре,
Ускоро ће мислити да дишу.

 
Светли пут

Капут јој звезде
Лужичких Срба,
Кроз Дрезну
Стаза стара,
Осмехују се Беле воде
И Српска Каменица
Насмејана.
Пут према југу
Прати њен ток,
Изнад колона
Облака од јада;
Кроз време исте
Мисли носимо.
Говори стидљиво:
Ја стара и уморна
Елба кад дотакнем
Чешка брда
Постајем прелепи Лаб.

 
Чукунђедове преслице

Од повратка из рата,данима
Није говорио ништа,ко зна
Тачно колико,проводио је
Сате поред огњишта,остатак
Дана гледао у небо.Причали
Су о његовим уздасима ноћу,
Презнојавао се много.Онако
Скоро да није ту,држао је
Дрво и урезивао шаре,кад
Га облије зној,тежак уздах,
Затим дуван и шљивовица.
Проџара жарачем ватру,дода
Дрво неко,застане и све из
Почетка.Понекад замишљен
Унуке погледа,па настави да
Урезује то што је хтео да каже.
Још ко зна колико пута,ради
И ћути.Често је ишао код
Попа,није имао брата,са
Другим беседио није,поп
Никада ништа није рекао.
За одлазак код оца спремао
Се дуго,прслук,шајкача,
Појас и шиљкани.Ех били
Су то дани.Често у Руској
Цркви запалим свећу,она

Ми најближа.Да ли је могао
Да замисли.Ни близу,увек
Далеко,али поред иконе
Његове две преслице
Сабље им не могу ништа.

 
Распеће између две боје

Нешто сам почео црвеном
Да пишем, па запиње, па шкрипи

И тако у шетњи нађем црну
Што плива као по молитви,

Излива сама слова из своје
Нити, биће то каже и моју

Руку милује својим соком
Црним док папир кити.

 
Негде из једног села

Код мене се увек брало
И ткало, киселило, комужало,

Сушило, пекло, исто што у
Потоку увек је текло, низ воду

Орало, сејало,цветало,тресло
Позније се све то сливало.

У зиму и опет цветало.
Само су ветрови времена

Овог, покушали на другу страну
Да ме крену. Ја сам

Најлепша пожегача
Која не може да цвета.

 

* * *
Слушам вас
Мишљење не мењам

Време призивам
Да се врати

Док трају ови
ветрови и суноврати.

 
Јулија Бајкалска

Сваком уздаху си најлепше једро
И свакој сузи биваш мирођија

Предугим ћутањем си право надахнуће
Скоро да нема мисли из које
Не климаш, нема врха изнад кога
Ниси, ни ветра од кога ниси јача
Али тако не може да буде слатка
Ни шљива из мојих шљивака
И прво пролећно сунце кад се
Распе, ту милину не буди као
Што ти умеш, јача си од
Мириса свих поља у доба највеће
Жеге, можеш да ме напојиш усред
Сахаре, увереног да воду нећу наћи

Да ми певаш да ће доћи време
Мојих соколова, да слободни небом лете
И да ми причаш неке приче
Како сам велики, а ти си дете
А било би боље да смо деца.

 
Путовање временом

На плавом небу останите
Беле птице, нигде вам

Сигурно лепше неће бити
И то мало црвеног између,

Изнад или испод, или…
Што протече, хоће да рече

Птицо бела птицо, лавови
Су своје наоштрили канџе

Високо на небу заблистај
Бљеском својим, обасјана

Сунцем и док знаке носиш
Изнад своје главе

Земаљском не примичи
Иди до рађања.

 

 БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Пантелија Милосављевић је рођен 1965. године у Рађевском селу Костајнику, општина Крупањ, из којег се одселио у шестој години.

Основну школу завршио у Тршићу. Младост и прва ликовна и књижевна остварења доживљава у Сплиту где је стицајем околности завршио морнаричку војну школу.

После једногодишњег рада у ратној морнарици дефинитивно се отискује у свет уметнности.

Пар година после тога,1988. године Књижевна омладина Ваљева објављује његову прву књигу “Небеска ограда”.

Биће да су из године у годину поезија и ликовна уметност постајали његов начин говора са људима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here