Душан Јевтић: Вештица Адалберта

2
276

IV
Ветерих је знатижељно посматрао Адалберту седећи за њеним кухињским столом. Магритеру херманаришког реда се чинило да се вештица знатно пролепшала за ових двеста двадесет година. И после толико времена често је мислио на њу.

Заправо, све што је радио у животу, радио је како би једног дана могао да јој пружи доказ да је донела погрешну одлуку оног пролећног дана у шуми код Клуж-Напоке.
Али сада није дошао да је поново проси. Наиме, он не може да запроси ниједну жену на свету, јер припада херманаришком реду.

А други члан статута овог ритерског реда гласи: „Припадник нашег реда се обавезује на доживотни целибат.” У казненим одредбама магритера Гелимера из 823. године јасно стоји да за прекршај из овог члана следи смртна казна каменовањем. Нико не жели да га каменује на стотине магова-витезова који својим чаролијама убрзавају брзину каменица и до двеста километара на час.

„Зашто си дошао?”, упита га сањива Адалберта. Иако је знала да је Ветерих у суштини слабић, та одећа ју је натерала на извесну опрезност. Није била никаква тајна да је већина тих витезова носила тешко бреме из младости, када су заузимали трећеразредне позиције у друштву, али управо су те пренатрпане фрустрације од херманариховаца учиниле да постану страх и трепет у целом окултном свету.
Ветерих није одговорио на њено питање, већ је из појаса извадио смотани лист пергамента и ставио га на сто. Адалберта махнито зграби недостајућу страницу из дела Краковјака де Полонеза.

„Како си успео да разбијеш моје заштитничке чини?”, чудила се развијавши лист.
„Дечја играрија. Такве враџбинице можеш да потураш овдашњим сецикесама, али за нас херманариховце, нема препрека”, одговори смиреним тоном магритер.
Адалберта прогута пљувачку. Била је то једна од њених најјачих враџбина. Провалник је под њеним јаким психоделичним утицајем стварао илузију да га прождире крволочни зелени змај са троструким редом оштрих зуба. Чак би и вештац после ње морао да прође вишенедељни психички опоравак, а овај Ветерих је пркосно продефиловао пред пројекцијом џиновског рептила.

„Баш си надмен”, рече она бацивши лист на сто.
„Гориш од жеље да сазнаш како се завршавају Скитска крволиптања. Без овог листа никада нећеш написати научни чланак за Вичкрафт еџукејшн, а то је јако битно за твој поновни успон…”

Адалберту у тренутку обли хладни зној. Узалуд се надала да је свакодневна присмотра ружна прошлост. Само што сада надзор не врше домаћи жбирови, већ припадници страних организација.

„Надаш се да ћеш после истека казне јавног деловања наново повратити своје позиције међу србијанским окултистима. Али прво хоћеш да се докажеш у научним водама. Искористићеш позив Њуорлеанског универзитета да пишеш за њихов научни часопис. Заиста велика част, јер је мало странаца писало за Вичкрафт еџукејшн.”
„Ја сам једина из Србије која је икада писала за тај часопис… пре скоро деведесет година”, исправи га Адалберта.

„Да, чак су ти понудили да пред крај Чевтртог мондијалистичког рата емигрираш у Окултамеричку унију, али ти си одбила, вођена љубављу према овој земљи и њеном окултном савезу…”
Адалберта сетно климну главом потврђујући истинитост Ветерихових речи. Много ју је болела та истина. И тај бол траје скоро осамдесет година. Она, која је деценијама председавала Врховним саветом ове земље, и коју је ценила читава Европа, начинила је тај самоубилачки потез. Беше то једног априлског дана пре осам деценија, на једној планини у срцу Србије, када је одбила да уђе у спасилачки авион који је послала Окултамеричка унија.

„Али ниси могла да пређеш преко свог поноса. Окултисти са супротне стране океана су те изневерили због компликоване ситуације у међународним односима, јер нису желели да због тебе ризикују избијање Петог мондијалног рата. Зато су решили да те детронизују, али и да ти спасу живот.”

Налет истине Ветерихових говорења Адалбертин желудац није могао да свари одједном. Зато му је било потребно додатно гориво. Обамрлим ходом приђе фрижидеру и извади флашу на чијој су етикети били насликани крупни плавичасти плодови шљиве. Зубима истрже пампур из грлића, па га испљуну на под. Гутала је махнито тај опојни алкохол, као да је у питању обична вода са чесме. Љута течност је парала њено нежно грло, али топлина у стомаку је постајала све већа. Само тако угрејана је могла да поднесе хладну дозу истине.

„Хеј, ти си почела да се наливаш као нека балканска испичутура?!”, беше изненађен Ветерих.

„Шта да се ради, с ким си такав си. Пијем у славу мојих мученичких следбеника пострадалих у рату. Ти балкански варвари су много већи хероји од уштогљених херманариховаца”, одбруси му Адалберта отпустивши боцу, али одмах потом је врати у уста. Њене ненашминкане избледеле усне халапљиво прихваташе стаклени грлић, као гладно одојче мајчине груди.

„Да… Сећам се добро Четвртог мондијалистичког рата, иако је мој ред заузео неутралну позицију. Злогласни Зоненрадски рајх је окупирао ове просторе, као у осталом и читаву Европу. Имали су много јаче борбене реликвије, амулете и талисмане. Последња реч мануфактурне вештине… Ти си се са својим људима тактички повукла брда. Међутим дошло је до расцепа. Бабајаге из твојих редова заметнуле унутарокултни сукоб. Прилично компликована ситуација. Зоненрад чврсто држи највеће градове, а два покрета отпора, адалбертински и бабајашки, се међусобно макљају по шумама. Заиста патриотски нема шта…”

„Само се ти ругај туђој несрећи”, рече Адалберта па поново наврну флашу.
„Твој легалистички покрет отпора се позивао на континуитет са пређашњим поретком и на савезништво са прекоокеанским Окултамерима. Али велики део овдашњих окултиста је прешао у табор другог покрета отпора, који се позивао на савезништво и идеолошку сродност са СССБ-ом, односно Сибирском сојузом силних бабајага. Некако би изашла на крај са домаћим отпадницима да није дошло до…”

„Куш!”, викну Адалберта, па тресну празну флашу о сто. Поново се примаче фрижидеру, па извади још две флаше шљивовице. Упита свог госта да ли је за једну, али он само заврте главом дајући негативан одговор. Адалберта се врати за сто, па допуни Ветериха: „Али и поред тога моји тобожњи пријатељи Окултамери су у братоубилачком рату подржали овдашње бабајаге, под глупим изговором да су активније у борби против зоненрадских окупатора. Није него! Не знам ко ме је више прогањао по шумама у време рата, да ли зоненрадисти или домаћи бабајагинци. А онда када су зоненрадисти почели да попуштају на свим светским фронтовима, моји савезници су испоручили огромне количине реликвија и магијског материјала домаћим бабајагинцима, а не мени…”

Још једна флаша се празнила. Нова тура је ишла много лакше и брже низ грло. Колико вештица није одустајала од алкохола, толико ни Ветерих није посустајао са подсећањем на непријатну стварност.
„Оставили су те јер нису желели да заметну Пети мондијални рат због једне мале Србијице: Свима је било јасно да ће се Окултамери и сибирске бабајаге спорити око првенства у свету после пораза Зоненрадског рајха, а Србија захваћена таласом унутрашњих сукоба би била најкритичнија тачка на планети. Као да си заборавила да је Трећи мондијални рат почео управо због спорења великих сила око овдашњег окултног савеза… Зато ти је понуђен егзил како се балканско буре барута не би опет…”

„Доста бре више!”, крикну рашчупана Адалберта. Њене беле власи су јој прекривале лице, тако да Ветерих није видео сав бес који је фацијалну мускулатуру сложио у демонски израз.

„Гадиш ми се, као што си ми се увек и гадио, ти знојави бубуљичави створе! Јеси ли дошао само зато да ме подсећаш на моју клету судбину¬? Дошао си да ми покажеш како си успео у животу, а ја бедница да се постидим пред тобом и паднем на колена!”
„Смири се Адалберта!”, поче Ветерих строгим тоном.

„Нећу бре да се смирим! Хоћу да вичем и да ме чују чак до Врховног савета! Па нека ме онда опет осуде, али овога пута на смрт! Боље да су ме жртвовали оном њиховом ћопавом идолу, него што су ме оставили да чамим овде…”

Адалберта се потпуно погубила. Није била свесна ни својих речи ни поступака. Начела је и трећу флашу шљивовице. Ветерих виде да је враг однео шалу. Дотрча до вештице, па јој истрже флашу из устију. Узеде је у наручје и однесе у спаваћу собу. Испрва Адалберта није била свесна шта јој се догодило, али када осети његове металне руке на свом телу поче да вришти и да се батрга. Гребала га је по лицу, али он је мушки издржао до спаваће собе. Тамо ју је треснуо о меки душек тако јако да је њено лагано тело неколико пута поскочило у вис.

Валтазар се коначно охрабрио свестан да је његова газдарица упала у невољу. Искочио је из своје бусије коју је заузео под сточићем у дневној соби и устремио се право на силеџију, који је већ опкорачио његову уплакану газдарицу. Мачак се муњевитим скоком закачи за напасникова леђа и махнито загреба по његовом оклопу уз љуто фрктање. Пожртвовани кућни љубимац би узалуд поломио своје драгоцене канџе да смерни Ветерих једном кратком реченицом на латинском није активирао чаролију слеђивања. Наизглед препарирани мачак је отпао са оклопа, после чега је уследио тупи ударац о под.

Вештица се и даље беспомоћно батргала испод магритеровог тела. Он је фиксирао руком њено презнојено чело почевши да изговара неке неразговетне речи. Одавно није користио ову једноставну чаролију, која је служила за трежњење пијаница. Желео је само да га Адалберта саслуша до краја. Носио је важне вести, али никако није могао да дође до речи, поготово када је алкохол у Адалбертиној крви премашио све дозвољене границе. Ни у једном тренутку није ни покушао да је напаствује.
Опоравак од течних плодова балканске алхемије је трајао петнаест минута. Отприлике толико је требало и Валтазару да се одледи. Животиња као да је заборавила шта се догодило пре парализе, те се радосно увијала око Ветерихових ногу. Мада морамо рећи да Адалберта није била претерано одушевљена магритеровом великодушношћу. Током свих ових година сећање на тог смотанка је изазивало гађење у њеном желуцу. Није ни помишљала да се икада нађе на овако малом растојању од њега. Седела је на кревету поред свог несуђеног вереника. Шакама је прекривала лице покушавајући да избегне његове погледе.

„Мораш чути истину”, рече Ветерих на кратко скренувши поглед на кровни прозор.
„Хоћу, али не од тебе. Ништа ми не треба од тебе, зар ниси то схватио оног дана у Клуж-Напоки. Сама ћу се снаћи, моја звезда ће опет бити у успону, поново ћу повратити доминантан положај у тајној сфери Србије…”

„Само се ти надај. То што си поново добила право окултног деловања не значи да ћеш поново заузети руководећу позицију. Мораш да схватиш да је повратак основних права проскрибованим персонама само један корак у сложеном процесу дебабајагизације Србије. Свеевропска окултна асоцијација је приморала српске бабајаге на укидање институција тоталитарног система и драконских закона, али се даље неће мешати у унутрашње послове. Њима је битна само демократска форма одлучивања, са тобоже слободним избором делегата, а то што ће у обновљеном Врховном савету седети сви они који су раније седели у Бабајашком ковену или га подржавали, њима није важно.”

„Доста. Не могу више да те слушам. Уходиш ме данима, упадаш ми у кућу…”
„Ово није кућа, ово је твој затвор”, прекиде је Ветерих.

Адалберта устаде са кревета сва изнервирана, па поче да виче:
„Губи се одавде манијаче! Одмах!”
„Смири се, саслушај ме… Уз нашу помоћ можеш да постанеш много моћнија него што си икада била. Ти си одабрана за велика дела, која превазилазе ову безначајну Србију. Све ћеш хватити када прочиташ Краковјакову књигу, конкретно одељак Скитска крволиптања…”, Ветерих је наставио причу са дамом како налаже строги џентлменски кодекс херманариховаца.

„Каква твоја крволиптања, опет ћу ти преорати лице ноктима…”, започе строго Адалберта загребавши прстима пред Ветериховим лицем. Њене очи киптеше од беса. Од пренатрпане количине негативне енергије потпуно је заборавила на спис Краковјака де Полонеза. Њен мозак није могао да поднесе налете алкохола и медикаментозне чаролије. Нервне ћелије су се преоптеретиле, тако да је њен нервни систем почео да функционише по дементном режиму. Поставши свесна своје менталне слабости, поново покри лице шакама и горко зарида. Узалуд је Валтазар радосно прео око њених ногу.

Ветерих је убеди да легне у постељу. Био је свестан да његова стара љубав није у стању да поднесе велику количину важних информација, које би јој промениле остатак живота. Зато је решио да коначно откривање истине препусти калфи Степанији. Када млада студенткиња прочита последњи лист Скитског крволиптања Адалберта ће схватити разлог његовог доласка.

Бацио је чини за спавање, док је смештао вештицу у кревет. Она заклопи своје дуге трепавице и утону у добок сан. Ветерих се изненадио када је чуо хркање налик тестерисању дрвета. Изгледа да је ова лепотица имала још пуно мана које није открио за све ове године. Питао се како гласи формула за чаролију против хркања. Пребирао је по свом преобимном знању, али никако није могао да се сети. Када је мало боље размислио присетио се да таква формула заправо и не постоји. Али ако нека формула није састављена, херманариховци су ту да је осмисле и подаре свету. Само треба мало времена док се формула ментално осмисли, прилагоди на све климатске услове и пробно се испита на одговарајућим људским заморцима.

Док је сетно посматрао своју уснулу вештицу, зачу тихо хучање изнад своје главе. Није могао да верује да је време протекло тако брзо. На кровном прозору се појавио хеликоптер обасјан месечином. Остало му је само толико времена да покупи шлем из ходника и навуче рукавице. Прозор се отворио и кроз њега упаде сајла за извлачење.
„Поручи својој господарици да пажљиво проучи онај лист са стола. И кажи јој да ћу се ускоро вратити”, рече Ветерих Валтазару хватајући се за сајлу.
V

Мајски испитни рок се полако приближавао. Уместо да предивне пролећне дане проводе напољу, студенти окултних вештина се изолују од света, како би на миру спремали своје испите. Будући волшебници и вештице последње априлске дане проводе у својим собама задубљени у књиге, али како је окултна литература ретка, многи морају да начас тркну до Адалбертине библиотеке. Заједно са њима појави се и понеки вампир са капуљачом преко главе, пошто се Средња вампирска школа „Арнаутин Павле” не може похвалити богатом библиотеком. Адалберти се није свидело решење Врховног савета, који је дозволио да вампири-средњошколци користе универзитетски књижни фонд.

Од почетка света и века вампирима није била потребна школа, јер њихова делатност не захтева образовање, већ сирови инстинкт предатора. И ту нема шта обрађивати, дотеривати и усавршавати. Да ли сте икада видели да нека грабљивица попут лава или вука иде у школу? Наравно да нисте. Међутим, у складу са правилима која су пре неколико година усвојена од стране Врховног савета и вампири имају право на образовање, додуше само до средњошколског нивоа. Можете ли да замислите тај апсурд? Код вампира никада није било никакве науке, већина њих су били неписмени сељаци, осим неколико припадника нижих властеоских слојева. Само у машти глупих смртника вампир може да носи високу племићку титулу, као на пример гроф Дракула или грофица Батори. Шта је следеће на реду? Да се обратници еманципују и крену у школу? Глупост нема границе. Појаснићемо. Родите се са даром да по сопственој вољи преузмете облик неког створа, а окултне власти вам уводе курс за преображај. Ту нема никакве логике! Или сте рођени са даром или нисте.
„Губи се напоље да те моје очи више не виде!”, крештала је Адалберта на младог вампира ошишаног на нуларицу.
„Ш’а ‘е бре маторка, мојне се ложиш о’ма’”, безобразно јој одговори вампир ваљајући жваку у устима.
Тај безобразник је фрау Адалберту потпуно избацио из такта. Претходно позајмљену књигу није вратио, а сада је дошао по другу. Била је уверена да ће ојадити књижни фонд за још један примерак. Иако није било у питању неки редак уџбеник, већ обична новотарска сликовница, Адалбертина дужност је била да се са мајчинском љубављу стара о свакој књизи из библиотеке.
„Брже, гњидо једна хулиганска, видиш ли да друга деца чекају у колони”, заводила је Адалберта ред у својој канцеларији за издавање књига.
„Значи добро, ево испаравам и више нечу да доџем у ову твоју шугаву књижару…”, гунђао је вампир стављајући капуљачу на сјајну ћелу. Одлазећи трже раменом испред једног мршавог дугајлије са друге године волшебништва. Изненађени волшебник, ненавикнут на трикове гилиптера са улице уплашено се изви колико је дуг. Али док се опоравио од шока вампира више није било у уреду за издавање књига. У свакодневном животу, проблематични вампир је био један од многобројних хулигана који под фантомкама сваког викенда праве нереде на трибинама фудбалских стадиона.
„Дабогда: жандармерија ти избила оба вампирска зуба!!!”, добаци му Адалберта када је већ изашао. Јадни хулиган. На следећем фудбалском дербију, када се буде рекреативно тукао са органима реда и закона вештичија клетва ће га неминовно стићи. Када вас вештица прокуне постоји велика вероватноћа да се њене речи испуне, а поготово ако се у магичној формули спомене име поднебесног Дабога, који се увек постара да изречена клетва стигне праву особу, у право време и на правом месту.
„Следећи!”, рече строго формално Адалберта намичући своје дебеле цвикере на очи.
Следећа на реду беше млада вештичија калфа са прве године по имену Спасенија. Адалберта је слабо памтила имена студената, али дебељушкасту плавушу у мајици са цирконима није лако заборавити међу гомилом црнокосих девојака у тамној одећи.
„Нисам ја на реду, он је”, Спасенија показа својим дугим ноктом на под.
Зачуђена библитекарка се изви преко пулта, тражећи новог студента.

И имала је шта и да види. Дрекавац! Прави правцати дрекавац одевен у дводелну памучну тренерку плаве боје. У последње време овде се довлачио свакојаки средњошколски вампирски шљам, али дрекавци никада нису залазили у окултно-образовне институције. Прво на шта је помислила беше још једна од глупавих одлука овдашњих скривених власти, које сваког часа усвајају предлоге Свеевропске окултне асоцијације, како би ускладиле своје норме са општеприхваћеним европским стандардима. Изгледа да су Европљани одлучили да маленим сподобама дају право на школовање, што сигурно неће имати никаквог стварног ефекта, јер се у стварном животу дрекавци упокојавају пре него што дочекају школски узраст.

„Добар дан, љубим руке госпођо”, обрати се буљооки демон библиотекарки.
Ако ништа друго овај мали је имао трунке кућног васпитања за разлику од оног хулигана коме ће жандари очитати буквицу.

„Шта хоћеш, дрекавче?”, висила је зачуђено Адалберта са пулта и придржавала своје наочаре како не би спале на под.

„Моја газдарица Есмералда Говедарчић ме је послала по књиге”, наставио је учтиво посетилац пружајући папирић са исписаним насловима и ауторима уџбеника.
Аха! Малишан је у ствари био нечији измећар, односно батлер, казано пристојним речником. Адалберта је набирала чело преврћући по сећањима. Презимена је слабо памтила као и имена, али ово јој беше однекуд познато. „Говедаркина унука”, процеди тихо вештица кроз зубе. Иако су супериорна бића, вештице попут обичних смртника често потискују непријатна сећања. Хрпу лоших искустава остављају негде у скривеним дубинама душе где их покрива паучина заборава. Како би се вратила у колотечину уобичајеног живота, Адалберта је морала да одложи многа мучна сећања, поготово она из рата. Тако је потпуно заборавила једну утицајну чланицу Бабајашког ковена.

Мали је живео у Говедаркиној кући и опслуживао њену унуку. Још један апсурд. Некада је та Говедарка нападала Адалбертин режим због израбљивања нижих демона и окултиста најнижих ступњева, а сада се у њеној кући шетка послуга сачињена од припадника тих истих сталежа за чије се ослобођење залагала. Говедарка засигурно није држала само овог једног батлера, већ их је имала на десетине, јер је живела у прилично пространој кући у елитном београдском насељу Бабиње. А колико се Адалберта сећа та кућа је раније припадала њеном верном сараднику Блавор-капетану.

Адалберта зграби за рамена маленог демона и посади га на пулт. Премишљала се да сможди то малено створење док је било у ваздуху. Ипак се суздржала, будући да малишан није одговоран за грехе својих господара. Поштено је зарађивао своју корицу хлеба за разлику од бабајага које су одвајкада биле познате по својој патолошкој клептоманији.

Бабајаге беху опасна створења. У основи оне су вештице, али се међу њима пре скоро сто осамдесет година појавила некаква идеја о изузетности. Родоначелник те идеје беше неки немачки волшебник најнижег степена Карстен фон Мак, који је написао прегршт књига на ту тему. И све би се завршило на интересантом штиву за разбијање досаде, да бабајаге из Сибира нису озбиљно схватиле Фон Макова трабуњања настала под дејством опијума.

„Пренеси моје поздраве старој Говедарки. Кажи јој да Адалберта фон Кронштат цени своје ривале. Јеси ли добро упамтио моје речи?”
„Јесам госпођо. Пренећу поруку. А овај списак?”, пружи цедуљицу дрекавац.
„Ах, да… Па, поручи својој млађој газдарици да мало мрдне својом гузицом и дође сама до библиотеке. Правила су таква да другим лицима не издајемо књиге, већ само на лични захтев уз калфински тефтер са потписима свих професора и овереним семестрима.”
„Ух, неће јој бити драго да то чује.”
„Жао ми је, таква су правила. А сад тутањ. Погледај колики је ред иза тебе.”
Малишан није ни стигао да каже „али”, а већ је био спуштен на под и ударен нежним шамаром по задњици. Суочен са безнадежном ситуацијом, дрекавац се брзо изгубио у шуми ногу. Ред је могао да се покрене. Спасенија се већ презнојила од нервозе. Њена бела мајица је почела да се влажи испод пазуха, а како и не би када је имала бар десет килограма вишка. Може се рећи да је њен изглед био права брука за вештичији сој.
„Изволите, колегинице Спасенија”, направи се љубазна Адалберта, иако би јој најрадије звизнула песницу по лабрњи.

Спасенија је тражила приручник за сецирање слепих мишева. Тај уџбеник Адалберти беше добро познат, будући да га је лично написала пре сто педесет година.
Последњих година поново је покренуто штампање њених књига, које су одлуком владајућег естаблишмента биле под вишедеценијском забраном. Након рушења бабајашког поретка у Сибиру, променила се геоокултна ситуација у свету, тако да су спољашње околности довеле до тога да Адалбертине књиге поново буду доступне јавности, и не само то, већ да се уврсте у списак уџбеничке литературе на „Мадам Главацкој”. Једино што Адалберта од свега тога није имала никакве финансијске користи, јер су ауторска права и даље била окулто-национализована, тако да је све приходе као правно лице убирао Врховни савет.
„Анатомија и физиологија слепих мишева” се налазила на једној од полица на одељењу за уџбенике и наставна средства, који се настављао на уред за издавање књига. Адалберта устаде лагано са своје столице на точкићима и оде по тражену књигу.

Када се вратила поче са уписивањем података у тефтер позајмица, огромну свеску са дебелим сивим корицама. Онда потражи од Спасеније њен калфински тефтер са основним подацима. Изненадила се када је у рубрици „место рођења” прочитала Варварин.
„Ти си земљакиња оне Степаније са четврте године?”, упита тобоже незаинтересовано Адалберта уписијући податке.
„Да, јесам.”
„Да ли се дружите?”
„Како да не, ми смо цимерке…”
Библиотекарка погледа плавушу испод наочара, па се уједе за усну. Од раног јутра је размишљала о Степанији, али никако није успевала да оствари контакт са том младом калфом.
„Твоја цимерка је…”, замисли се Адалберта исписујући последње речи и цифре, „заборавила да врати једну књигу. Можеш ли је позвати начас, јер данас истиче рок за враћање.”
„Немогуће, госпођо! Степанија редовно враћа књиге, никада се није догодило…”
Спасенија је била студенткиња прве године, тако да још није утувила у главу оно што сваки студент „Главацке” мора да зна као молитву „Дабоженаш”. А то је: никада не противуречити универзитетској библиотекарки, чак и када сте сигурни да сте у праву. Фрау Адалберта је увек у праву, чак и када греши, јер калфе са својих двадесет година нису у узрасту када се њихова реч у расправи може узети као чврст аргумент.
„Ко си бре ти дебела сељанко да ми противуречиш?”, процеди предаторски Адалберта кроз зубе.
„Извините госпођо, заиста нисам хтела…”
„Ахтунг, паорко, ово ти је последњи пут да си покушала да се расправљаш са мном. А сад зови ону другу паорку”, просипала је наређења библиотекарка лупајући шаком о пулт.
„Већ сам је звала неколико пута од јутрос, нешто ми је била потребна, али није доспупна.”
„Глупа калфо, зашто ниси покушала са аквамантијом?”
Наравно, Спасенија није знала ништа о аквамантији, јер се ова техника комуникације на даљину више није изучавала на универзитету. Пошто су на сцену наступиле нове технологије створене у смртничком свету, савремени креатори окултног образовања су одлучили да одстране аквамантију под изговором да је сувишна и превазиђена.
Када Спасенија покупи књигу са пулта, библиотекарка из фиоке извади пластични натпис са девет лако уочљивих слова: ЗАТВОРЕНО.
Зачуше се уздаси разочараних студената. Незадовољство убрзо завлада растуреним редом, а неко се усуди да каже: „Тетрацефала ми, па данас сте радили само три сата са паузом.”
„Не учи се недељу дана пред испит!”, библиотекарка му наравно није остала дужна, а њен одговор се тицао скоро свих студената. Њихов став према изучавању вештичарења јој је био одавно познат, а како и не би, када је за заштитника свих калфи устоличен Тетрацефал, тотем са четири празне главе. Шупљоглавци се клањају четвороструком шупљоглавцу. Нажалост такав је идол савремених младих окултиста.
Иако је до истека радног времена остало још скоро шест часова, вештица се није устручавала да обустави издавање књига. Како у окултном систему образовања не постоје безвезне институције типа студентског парламента, нити било какав облик правне заштите, Адалберта није могла да страхује од тужбе коју би универзитетским органима управљања упутио неки незадовољни студент.
Гледајући са стране, може се стећи утисак да је библиотекарка потпуно равнодушна према проблему калфинског кампањског учења. Она, која је пре више од двеста година била главни иницијатор основања Окултног савеза Србије, свакако да није била индиферентна према очајном стању у скривеном домену ове земље. Срце јој се цепало због грабежљивих властодржаца, обичних окултиста огрезлих у очај и младежи која се олако препустила таласу технолошког развоја и индустрији забаве. Вишедеценијска владавина Бабајашког ковена је окултисте Србије довела на руб пропасти, за шта је првенствено кривила себе, јер се те деструктивне вештице никада не би дограбиле власти да није било њених непромишљених потеза.
Сматрала је да се без њеног поновног непосредног ангажовања ништа неће променити на боље, чак штавише, да ће без ње ситуација постајати још гора, тако да је апсолутно било исправно напустити пулт усред радног времена. Била је то мала жртва у односу на оно што би се добило од читања истргнуте странице из „Сабраних дела Краковјака де Полонеза”, конкретно одељка под насловом „Скитска крволиптања”.
Паћеник из реда херманариховаца је пробудио гротло радозналости у њеној души. Понос јој није дозволио да чује истину од тог некада смотаног волшебника, који ју је неуспешно просио у шумарку код Клуж-Напоке. Зато је њена једина нада била Степанија, сељанка из Варварина.
Док је црни мачак Валтазар крештавим мјауцима терао последње калфе из уреда, Адалберта се увукла у тоалет. Ставила је чеп у одвод лавабоа и одшрафила чесму. Из торбе је извукла црни кармин и њиме исписала Степанијино име крупним глагољичним словима. Древна вештина аквамантије је никада није изневерила. Захваљујући њој је пре више од два века остваривала контакт за изолованим волшебничким дружинама које су се у шумама Београдског мађијарлука побуниле против терора Анадолских сливача страве. Без аквамантије одметнути српски волшебници никада не би прерасли у ослободилачку армију вредну поштовања под командом Блавор-капетана.
Присећајући се покојног Блавор-капетана у чијој кући данас живи бабајага Говедарка са својим унукама, Адалберта извади неколико бочица из тоалетног ормарића. У питању су била прилично једноставна алхемијска једињења: одговарајућа смеша свињске и гушчје крви у сразмери један према три, дестилат пацовског урина и хетерогена смеша ситно уситњених комада црне овчије џигерице. Вештице почетнице би морале да прецизним кашичицама, епруветама и пипетама одређују количину и размеру препарата за аквамантију, али за искусну вештицу каква је била Адалберта, овај посао је одавно прешао у рутину.
Повукла је ролетну на малом прозору, тако да је просторија остала потпуно мрачна. Просути катализатори узбуркаваше воду у лавабоу. Када се површина примирила, слика поче да се оцртава. Аутомобили су се споро кретали низ београдске улице. Пешачка зона је такође била закрчена. Уобичајена градска гужва, кроз коју је тешко видети, али и разговарати од буке.
„Ено је!”, радосно цикну вештица.
Једва ју је препознала онако упарађену са високим штиклама, мини сукњицом са цвећкама и салом које је кипело испод кратке мајичице са неким крембилским натписом на енглеском. Калфа застаде као укопана, покривши руком десно ухо. Неколико прегласно изговорених речи јој умало не пробише бубну опну.
„Где се смуцаш, намигушо!”, викала је Адалберта над лавабоом.
„Ко је то?”, поче да се окреће у месту калфа, пребирући погледом по пролазницима.
Њене исколачене очи, на којима би јој позавидео сваки дрекавац, уплашише пешаке. Народ у покрету, у широком луковима поче да заобилази младу лудачу у дречавом минићу. Остала је сама унутар круга ужурбаних пролазника, као да је боловала од губе.
„Ја сам, бре, Адалберта. Саслушај ме добро и не привлачи пажњу пролазника.”
„Где сте, не видим Вас?”
„Смањила сам се, па сам ти се уселила у слушни канал…”
„Ја се Вама неизмерно дивим, Ви сте за мене прави идол, а не онај сасушени Тетрацефал.”
Адалберта се у очају пљесну по челу, присетивши се речи свог старог сарадника и саборца Хећим-хаџије: „Није болест све што боли.” У очима старе вештице, Степанија је и поред свог огромног знања била само једна слабоумна калфа, која никада неће достићи високе домете у вештичарењу. А ако сте слабоумни окултиста, онда ћете увек бити под менталним утицајем неког моћнијег колеге, што је горе него да сте обичан смртник. Адалберта беше срдита као да је управо наоштрила секиру на тоцилу: „С тим трулим Тетрацефалом ни шпорет не можеш да потпалиш сељанко. Џаба ти сво твоје знање када ћеш због те слабоумности да завршиш као сточна баба-врачара на вашару!”
„Али ја волим животиње оне су…”
„Умукни бре и довлачи се брзо у библиотеку. Потребно ми је твоје знање изумрлих страних језика. Само, пре тога обуци нешто пристојно, као за сахрану. Не могу да те гледам у тој курвињској одећи!”
„Јасно као дан фрау Адалберта”, одговори одсечно Степанија као војник пред својим десетаром.
Библиотекарка извуче чеп из одвода, завршивши са аквамантијом. Вртлог поче да усисава пребледело калфино лице мешајући је са лицима пролазника и разнобојним каросеријама возила. Призор са београдске улице је кркљајући одлазио у канализацију, остављајући за собом умрљани лавабо. Адалберта је важила за педантну вештицу, али због претеране неизвесности није била способна ни за какав рад. Хитно јој је било потребно нешто против нервозе. Ракија није долазила у обзир. Синоћ се начисто избрукала пред оним воајером.
На сву срећу, мекани Валтазар је био увек при руци. Отеравши студенте из уреда, зажелео се своје газдарице. Његово махнито гребање на вратима Адалберта је зачула док је подизала ролетну. Изашавши из тоалета халапљиво зграби свог љубимца и прислони свој образ на његову густу длаку. Снежно-бела коса се помеша са тамним мачијим крзном.
„Ох, Валтазаре, шта бих ја без тебе?!”, прозбори уз дубоки уздах.
„Пррр”, брундао је мачак из своје унутрашњости.
VI

Небески жар је тињао над бескрајним зеленилом пошумљене равнице. Запаљени облаци су крварили последње капи светлости умирућег дана. Румени зраци сунца као стреле се пробијаше кроз густе испреплетане крошње, где су их дебели сочни листови претварали у зелену кишу која осветљаваше друм просечен кроз шуму.
Иза кривине се појави јахач огрнут белим плаштом. Ношен снажним црним коњем њихао се лагано као на поветарцу. Дугачка бела кукуљица на капуљачи лелујала је час лево, час десно, а понекад би се закачила на перима стрела које су дремале у тоболцу обешеном преко леђа. Док су га шибали врхови оштрих грана, погледом је очајнички тражио путоказе на стаблима. Последњи путоказ је видео још јутрос, када је на једном дрвету уочио медаљон са изрезбареним словом „Н”.
Није се чуо жубор воде, а птичија песма се одавно утишала. Између стабала се није назирала ниједна животиња. Целог дана је сретао дивље свиње и срне, али сада није могао да чује ни уобичајено гуслање зрикаваца. Сабласна шума је говорила сама за себе. И овај њен житељ. Ако се то уопште може назвати житељем, јер да би неко заслужио тај назив прво мора бити жив. Два очњака бела као слоновача заблисташе у полумраку. Црвено лице се злокобно зацерека, али јахач остаде присебан.
Муњевитим покретом стрже лук са рамена, па извади стрелу из тоболца. Усредсреди се на мету, која је била ниска, скоро дечјег раста. Дрекавац, демон најнижег ступња, али таквима треба најмање веровати, јер су непоуздани до зла бога Локија. Како год било, црно му се пише. Врхови стрела су били посребрени. Месо шумских демона је неотпорно на дејство тог племенитог метала, који их изједа до саме кости и трује гује у њиховим обамрлим срцима.
„Хеј, пази с тим шиљком”, зачу се испод маске.
„Дрекавче, тражим те од раног јутра, распорићу те тако ми Херманариха!”
„Попусти тај лук Ветериче, ако Одина знаш!”
Ветерих је био бесан на тог дрекавца који је требало да га дочека на улазу у Ателкуз. Међутим, неодговорно чудовиштанце се није појавило на свом радном месту, тако да је морао да се пробија сам кроз непрегледне шуме Ателкуза, пространства које се налази на нашој планети, али је истовремено и ван ње. Чак је и добро увежбаном магритеру овде неопходна помоћ водича.
Дрекавац стрже маску са лица, па Ветериху упути широк осмех праћен громогласном виком. Обичан смртник би се следенио од овог звука који је наликовао на мешавину дечјег плача и увијања мачака у фебруарској сезони парења. Магритер се још у детињству навикао на ове звукове, када је разговарао са својом прерано умрлом браћом, која су по сили закона окултизма постајала дрекавци. Пошто са Кадишоном није био ни у каквом сродству, могао је мирне душе да га ликвидира на лицу места. Уосталом овај дрекавац је био ружан за медаљу.
„Брао сам печурке па сам се изгубио у шуми”, правдао се невешто Кадишон.
„Лажеш, крештавче”, претио је Ветерих.
„Не, не лажем. Овај да… лажем… Молим те, опрости ми.”
„Лажовчино мала. Прошлог пута си ме дочекао на улазу и без проблема одвео до гросмагритера…”
Ветерих је натегао лук из чисто педагошких разлога. Иако понекад умеју да буду неодговорни, дрекавци су традиционално робови херманариховаца, који раде на месту водича и чиновника. Уколико би га сада смакао, Ветерих би морао да уплати не баш тако мали новчани износ у заједничку касу ритерског реда.
Као што можете видети из приложеног, чак ни овде, на месту које је на Земљи и истовремено изван ње, постоје проблеми у администрацији и организацији. Али тако је то са бирократијом, поготово ако је распршена на низ изолованих пунктова у непрегледној шуми Ателкуза.
Кадишон поведе магритера кроз шуму. После два часа хода по стази стигоше до простране чистине, у чијем се средишту налазила колиба направљена од испреплетаног прућа и облепљена блатом. Сасушене наслаге су одавно почеле да се љуште са крхких браонкастих зидова. Кров од наслаганих снопова крте сламе је био шупаљ на неколико места, тако да је у кишним данима вода капала у унутрашњост. Са десне стране на ободу чистине налазиле су се две колибе без врата, испуњене разним ћуповима, амфорама, врчевима и корпама.
Пошто је сјахао са коња и скинуо бисаге, нареди Кадишону да животињу напоји на најближем кладенцу. Водич у зеленим прњама поправи своју црну шубару од овчије вуне, па се одгега у непознатом правцу вукући ожеднелог вранца и слушајући претње које би се могле остварити уколико не испуни задатак.
Ветерих остаде сам пред гросмагритеровим вратима. Проверавао је садржај бисага. У десном делу је носио своје личне ствари, а у левом дар за начелника свих херманариховаца. Дар је био уобичајен: пакет са шест пластичних дволитарских флаша голден цоле и свежањ јучерашње земаљске штампе. Древни неписани закон је налагао да сваки херманариховац приликом посете свом вођи принесе и неки поклон.
Када је одшкринуо врата начињена од свезаних снопова у руци му остадоше комадићи игличасте сламе. Овај водич је заиста живео у немогућим условима, али припадницима његове врсте није ни био потребан неки комфорнији смештај. Караконџуле су се одавно прилагодиле животу у суровим срединама, на које није навикла ниједна врста из окултне сфере. Изба би била потпуно мрачна, да није било отвора на крову. Није имала ниједан прозор, а унутра не беше никаквог инвентара. Само хрпа наслаганих бивољих кожа на којим је седео Сетлен Албор, караконџула у личном властинштву гросмагритера. Дугачка црна коса са уплетеним комадићима поломљене сламе је прекривала лице тог савршеног примерка древне демонске расе. Половина главе је била осветљена светлосним зраком са крова, а друга је остајала скривена у тами. Седео је прекрштених ногу, а у скуту држаше две брестове дашчице са изрезбареним рунама. Танки кошчати прсти на којима се јасно оцртаваше зглобови прелазише врховима јагодица по жлебовима. Рунски знаци беху велики, тако да се на свакој налазило тек по неколико речи. Некадашњи нефилим се молио својим боговима са звезде Сиријус за спас своје душе и свог господара.
Приметивши посетиоца, Сетлен Албор устаде. Рамена остадоше повијена, као код сваке караконџуле у стојећем ставу. Ова бића су увек ходала погурено, тако да на први поглед нису изгледала превисоко.
Стелен Албор начини неколико корака уназад, па окренувши леђа посетиоцу поче да пропада у земљу. Док је његова незграпна фигура лелујаво тонула, Ветерих прескочи хрпу наслаганих кожа. Спуштали су се низ уске степенице негде у унутрашњост Ателкуза. Магритер је пажљиво ослушкивао бат корака следећи свог водича. У мраку је једино чуло слуха могло да га одржи на ногама, у противном сурвао би се низ степенице право до велике дворане. Било је лако ослушкивати одјеке караконџулиних корака, будући да су били изузетно ритмични. Благо куцање, затим дуго гребање, а онда би уследила мала пауза, па краће гребање. Недостатак мускулатуре на табанима је узроковао овакав ход.
Прошло је много времена од када су се прекрасни нефилими после пораза од бившег Бохемијско-панонског окултног савеза претворили у полуугљенисане наказе. Велика експлозија на стотине буради изоловане гоетије, коју је изазвао чувени бохемски окултиста Денизгич, уништила је нефилиме и у физичком и у духовном смислу. Унакажени нефилими су потом дуго лутали земљом без циља, хранећи се страхом усамљених путника и задоцнелих пијаница који су се кретали друмовима под окриљем ноћи. Немогавши да се врате у своје сазвежђе, нефилими постадоше слуге својих некадашњих слугу, земаљских окултиста.
Последње степенице их спустише до велике дворане осветљене пламтећом куглом, једноставном мануфактурном реликвијом окултамеричке производње. Прекоокеанска мануфактурна револуција је доспела чак и овде, на једно од најскривенијих места, које је саставни део наше планете, али је истовремено и изван ње. Прекоокеанска светлећа реликвија је стајала на климавом сточићу посред влажне просторије. Зидови и под су били изграђени од масивних камених блокова обраслих маховином и лишајевима. Капи воде су капале са таванице у мале баре на поду. Негде у даљини чуо се хук огромне водене масе. Била је то подземна река Данар, главни водоток у Ателкузу. Нико никада није својим очима видео њене изворе, нити ушће. Древне легенде су говориле да је Данар само једна од многобројних притока реке Стикс, која је неприродна граница између видљивог света и Хела, света мртвих у коме станују душе умрлих.
Од главне разводне просторије водила су три ходника. Сетлен Албор поведе Ветериха у средишњи ходник. После неколико минута тумарања у мраку караконџула застаде и одшкрину врата. Трачак светлости обасја таму и празнину између две подлактичне кости караконџулине руке.
„Приђи, тражитељу”, зачу се изнемогли глас из собе.
Гросмагритер је у складу са Законом ритера Гелимера, све припаднике херманаришког реда називао тражитељима, јер су припадници овог магијско-ратничког удружења вазда тражили нове изворе магије и алтернативне начине њене примене у стварном свету.
Ветерих се сходно споменутом закону поклони на улазу гросмагритеровог уреда. Чим је устао и кренуо ка свом вођи, караконџула јако тресну вратима, и заузе почасну стражу на улазу. Магритер положи дарове пред ноге свог господара. Иако је био стар, боље рећи престар, на лицу није имао никакве длаке. Његова монголска крв му је ускратила древни симбол зрелости и мудрости, дугу белу браду, али је његово порекло уливало ауторитет. Гросмагритер је ни мање ни више, био чукунунук чувене Ксиванг Му, узвишене господарице магичне земље Шамбале. Иако је у његовим венама делимично текла и крв западњачких династија, био је последњи од лозе оријенталних волшебничких племића, те је као такав преносио своја древна знања генерацијама окултиста.
Бајбарс фон Калмиксон је увек био бос. И увек је седео опружених ногу на гомили топлих бизонских кожа и шарених черги. Једна зелена черга прошарана изломљеним црвеним тракама му је покривала главу и леђа. Уред је био простран и хладан, тако да се нимало није разликовао од негостољубивих ходника. Зато је једном четиристогодишњаку био потребан топли покривач. Али не за табане, јер је Гелимеров закон налагао да гросмагритер увек гази бос, како би осталим ритерима дао пример ревносног подвижништва.
Фон Калмиксон привуче к себи даровани свежањ новина. Својим оштрим ноктом са домалог прста пресече врпцу, па стаде да прелистава штампу. Обична дневна штампа, уштогљене квазиинтелектуалне новине, простачки таблоиди, у својим смртничким и окултним издањима. Негде на средини, наиђе на луксузно издање месечника „Плејвичер” са обнаженом вампирицом на насловници. Иако су Гелимерови закони прописивали строги целибат, нису забрањивали прелиставање голишаве литературе. Грех би био да се голе окултисткиње гледају уживо, а овако са папира, ником ништа. Далеко од очију, далеко од срца. Фон Калмиксон оде до дуплерице, па је разви колико је дугачка. Звизну неколико пута снимајући силиконско попрсје зубате вампирице, усликане на некој морској плажи под сјајном месечином. Када је задовољио своју знатижељу, баци часопис иза својих леђа, па пређе на неко захтевније штиво.
„Отвори ми једну”, оте се са Бајбарсових испуцалих усана, док је прелиставао таблоид „Окултно зрцало”.
Свака гросмагритерова реч је за тражитеља заповест. Зато Ветерих покида жилави пластични омотач газираних пића. Када ослободи једну боцу, пажљиво заврте црвени поклопац са натписом добро познате мулти-националне компаније. Одавно се Ветерих научио да флашу не отвара нагло, јер промућкано пенушаво пиће често излеће напоље.
Жедни гросмагритер је својим ситним искошеним очима већ гутао несташне мехуриће црне течности. Када му тражитељ пружи флашу, он је грабежљиво наврну, са онаквом истом страшћу, какву је Ветерих спазио код Адалберте у Београду.
„Диже из мртвих”, рече са олакшањем напојени гросмагритер када спусти боцу.
„Освојили смо три бода”, прозбори Ветерих показујући свом вођи унутрашњост чепа. „Ваљда ћемо од ове туре да сакупимо двадесет поена. Али не брините, и ако их не буде, у бисагама имам један чеп са пет поена, тако да одмах можемо послати коверту на назначену адресу.”
Бајбарс само климну главом. Овога пута није показивао претерану заинтересованост за добијање главне премије у наградној игри коју је организовала Голден цола. Ваља нам напоменути да херманариховци прате сваку већу наградну игру у којој су главне награде робусна моторна возила а у овој, срећном добитнику је обећан хамер, моћно теренско возило на погон од сва четири точка. Наравно, срећни добитник је увек неки херманариховац, који на свечану доделу награде пошаље случајно одабраног смртничког заморца, а возило остаје у власништву реда, како би било искоришћено у некој од многобројних тајних операција које изводе широм света.
„Нисте претерано одушевљени овим возилом?”, упита Ветерих показујући на рекламни летак који је нешто пре тога извадио из паковања са соковима.
„Тражитељу, док си се ти вијао по Србији, по Србији земљи да преврнеш, догодила се велика катастрофа…”, процеди гросмагритер прелазећи преко неког текста из „Окултног зрцала”.
Ветерих пребледе. Уста му се у моменту осушише, тако да је дошао у искушење да и сам отвори једну од боца и саспе је у желудац. Наравно није се усудио, јер Гелимерова правила дарове намењене гросмагритеру сматрају неповредивим, а њихову употребу без дозволе третирају као тешко кривично дело.
„У журби нисам стигао да прочитам ниједне новине, шта се то догодило…”
„Окултамери и њихови тобожњи непријатељи Чури, бивши Сибирски бабајагинци”, настави Бајбарс, „лишили су слободе све наше тражитеље на територијама њихових окултних савеза. Иста наређења су следећи њихов пример издали и Кантонална конфедерација у Женеви и Свеевропска окултна асоцијација из Стразбура. Готово сви херманариховци се у овом тренутку налазе пред трибуналима.”
„Како је то могуће? То је преседан у целокупном окултном праву. Наш ред одвајкада ужива екстериторијалност на простору свих окултних савеза. Споменути уговори су доста стари и до сада се нико није усудио да их прекрши…”
„Оптужили су нас за исповедање хришћанства…”
„Немогуће, наш ред никада није…”
„Окултамеричка рептилиција је приликом претреса наше амбасаде у Њу Орлеансу тобоже пронашла примерке Јеванђеља по Јуди Искариотском и Неверном Томи…”
„Али како је то могуће?”, чудио се Ветерих.
„Могуће је! Када се Окултамери на неког окоме нема му спаса! Натоваре му на грбачу лажне оптужбе и посаде га на оптуженичку клупу.”
„Али како и зашто…”, чудио се Ветерих.
„Судњи дан се примакао, ето зашто”, рече изненађујуће хладно Бајбарс загледан у слику ухапшеног херманариховца окруженог наоружаним рептилима.
„У даљини видим надолазећи мрак, праћен леденим задахом Поднебесја. Окултисти су одступили од Одина, побунили се против његовог ауторитета. Вековима, миленијумима, Один је поштован као духовни отац свих окултиста, да није било његовог саможртвовања окултно семе се никада не би никло на тлу људског света. Один је показао пут истине, али у последња три века окултисти су кренули неким другим стазама. Једино смо ми остали на правом путу. А све стазе херманариховце воде ка једном циљу. Смрт. Али не било каква. Херманарих је пре много векова окупио ратнике, са два циља. Први је сачувати Прст судбине, а други је пронаћи Одинородицу, ону која ће на правилан начин употребити ту моћну реликвију.”
„Схватам…”, прошапта Ветерих гледајући у под, „оно што ми се догодило у Београду, као да има везе са тим…”
„Са тим… или са њим… или са њом…”, гросмагритер је читао новине, али је успут читао и Ветерихове мисли. У магритеровим мислима пронађе два света херманаричка појма: Прст судбине и Одинородица. Свете речи блисташе жућкастим сјајем испод црних велова сумње. Ветерих је наишао на нешто, али није искрено веровао у своје откриће. Зато је стари херманариховац покушао да свог потчињеног наведе на прави пут: „Према древним легендама проналазак Одинородице је сврха постојања нашег реда. Када је будемо пронашли, више неће бити потребе за херманаришким редом”, завапи Бајбарс. „Ако си наишао на трагове, онда је ово знак да се крај примакао.”
„Какав крај?“, био је и даље забринут Ветерих.
„Сви смо ми предодређени за смрт. Оптуживали нас за хришћанство или не, једно је сигурно: живот је безвредан. Пре или касније морамо умрети. Нашој браћи се не пише добро пред трибуналима. Али ако је провиђење само тебе оставило на слободи, то значи да си наишао не неке трагове”, Бајбарс баци новине у страну. „Причај!”, прострели свог потчињеног оштрим погледом.
Ветерих прогута пљувачку пресечен леденим погледом свог надређеног. Пребирао је кратко по сећањима, па када сложи све сличице по реду, крену из почетка: „Тражио сам моћну реликвију за урокљивост израђену у радионицама древног Трибалског еснафа…. И наравно, прво сам упао у библиотеку, ради рутинске провере трагова. Тамо сам угледао њу. У том тренутку нисам знао да је она Одинородица. Ради као библиотекарка. Замислите само то понижење! Она је некада основала тај окултни савез!”
„Она…”, на тренутак се уозбиљи Бајбарс па прaсну у смех, „Колики си ти малер тражитељу – твоја прва љубав је Одинородица. Ех, да се мало насмејем у овом тешком тренутку. ‘Ајде, узми и ти мало пића, па ми све потанко испричај.”
Ветерих једва дочека заповедникову дозволу. Ово је био први пут да гросмагритер доносиоцу уступа своје дарове. Доиста, беше то једно одступање од старих обичаја. Иако свестан да се древни поредак успостављен вековама раније распада, Ветерих махнито истрже флашу из пакета. Куцнуше се флашама па добро потегоше из њих. У уреду се чуло само струјање црне течности кроз херманаричка ожеднела грла. Када су се напојили голден цоле, Ветерих настави:
„Посматрао сам како издаје књиге. Међутим, по завршетку радног времена занимала се за једну стару књигу. Књигу чита мало она уз помоћ једне калфе, а мало ја, када је врате у складиште. Нису стигле до оног дела, где се спомиње Одинородица…”
„Књига, како се зове?”, упита знатижељно Бајбарс фон Калмиксон, чкиљећи у свог саговорника. Јасно је у његовим сећањима уочавао крупна латинична слова, али натпис беше на неком њему непознатом језику.
„Наслов гласи Сабрана дела Краковјака де Полонеза…”
„Краковјак из Пољске! Хм.. никад чуо… А како гласи наслов списа?”
„Скитска крволиптања”.
„И шта пише у тим крволиптањима?”
„Говори се о нашем вечном и бесмртном вођи Херманариху и његовим настојањима да заведе ред у Скитији. Описан је чак и овај знаменити догађај…”, Ветерих упери прстом на таписерију закачену на зиду иза гросмагритерових леђа.
Четири коња развлаче девојку на све четири стране света. Њена два брата мачевима атакују на беспомоћног старца чија се брада вуче по земљи. Један од браће је већ зарио своје сечиво у бок конунгу Херманариху, док други тек замахује из све снаге. Негде из далека трче три војника са копљима. То су берсеркери, претече херманариховаца.
„Само се окончао мало другачије него што говори наша традиција…”
„Хм”, умисли се Бајбарс, па цугну из флаше, „било како било. У овој мојој шкрињи коју сам наследио од свог претходника грофа Перпињана, налази се неколико верзија о Херманариховој смрти, а оне се много разликују од оне званичне… Било како било, његова смрт је повезана са Сунаксут и њеном браћом…”, слегну раменима Фон Калмиксон. „Него остави се детаља и причај шта се догодило после Херманарихове смрти.”
„Браћа нису успела да ослободе Сунаксут, која је страдала услед тровања сребром. Обојица потом одлазе код Баламбера, старешине хунских шамана, кога наговарају да нападне Грејтунге и Скитију. Винитар, братанац покојног Херманариха и његов законити наследник, одлучује да најсветију грејтуншку реликвију Прст судбине, односно Одинов прст сакрије на сигурно место. Одлучио се за Трансилванију, моју отаџбину. Реликвија је похрањена испод Орфејског храма, који је чувао усамљени нефилим Хормозе. Замислите то је онај Орфејски храм на периферији Клуж-Напоке, где сам студирао. Професори су нас често одводили тамо када смо имали практичну наставу, али појма нису имали…”
„Одлично, сада знамо и локацију реликвије. Нећемо се много расплинути тражећи је. Али шта је са Одинородицом?”
„Винитар је мислио да ће се брзо вратити по реликвију. Међутим, нефилим му је прорекао пораз у рату са Баламбером, и предсказао да ће тек после шеснаест векова доћи ратник који ће у Херманарихово име затражити Прст судбине. Када га је Винитар упитао зашто ће протећи толико времена, нефилим му је одговорио да ће Прст судбине тада бити потребан за поновно призивање Одина и детаљно му описао правила обреда. За обред је потребна и вештица првог степена, по рођењу Саксонка, са именом које почиње словом алфа, са природно белом косом као снег, чије ће тело послужити као медијум за превођење Одина из Поднебесја у видљиви свет.”
„Шестнаест векова је прошло од тада. Плус неколико деценија. А колико знамо твоја Адалберта је једина албино-вештица првог степена.”
Ветерих спусти главу надоле. Погодила га је реч „твоја” уз Адалбертино име. Уколико би у некој другој прилици гросмагритер сазнао да је његов тражитељ намерно походио своју бившу љубав, покренуо би истрагу пред редовничким трибуналом. Међутим, и да је сада хтео не би имао довољно људи за организовање судског процеса. Стари закони ритера Гелимера више нису били на снази. Херманаришки ред је испунио своју мисију постојања у окултном свету.
„Адалберта!? Гросмагритеру мој,… ја доиста нисам знао…”
„Признај ми. Ти си пре осамдесет година, када нико од нас није имао појима да је баш она Одинородица, наговорио свог сабрата Кејстута да покрене питање о Адалберти.”
Ветерих је и даље гледао у хладни под.
„И чувени Кејстут, наш амбасадор у Београду убедио је тамошње бабајашке власти да поштеде живот Адалберти. Стара вештица се тако спасила, за разлику од њених верних сарадника Блавор-капетана и Хећим-хаџије.”
„Али ја сам само желео…”
„Ти си увек желео само њу. Иако си своје дужности обављао часно, наша учења се никада нису уселила у твоје срце. У њему је било места само за албино-вештицу. Никада ниси поседовао ниједну другу жену само зато што си волео њу, а не Херманариха и Гелимерове законе. Да није било тебе, Адалберта би данас била покојница. Али вештица је вештица…”, насмеја се помало злокобно Фон Калмиксон на крају.
Магритер га погледа збуњено, осећајући благи додир јагодица преко својих образа. Старац је пажљиво читао његове скривене мисли. Ветерих одмаче главу уназад, али додир остаде на кожи, прешашви у досадно голицање. Невидљиви додир наједном ишчезну и старац у цугу испи последње капи из флаше.
„Дедер синко, додај ми другу боцу.”
Ветерих се мало прибра, па несигурним покретима искобеља флашу из пластичног омотача. Устресеним рукама принесе дар свом вођи. Пре него што је гросмагритер одшрафио флашу, рече свом тражитељу:
„Могла је да покаже бар мало захвалости…”
„Ко?”
„Па вештица, о њој причамо. Скроз ти је унаказила лице ноктима.”
„Али залечио сам ране…”
„Ране од љубави се не могу залечити…”, рече гросмагритер па поче да форсира нову флашу.
VII
Звоно са стражњих врата је упорно звекетало, док је Адалберта просипала шарене грануле у тамноплаву чинију са глагољичним натписом „Валтазар”. Мачак се са равног крова фрижидера нервозно облизивао подстакнут мирисом прерађених животињских изнутрица. И Адалберта беше нервозна, али не због хране, већ због посетиоца који је очигледно заспао на звону.
„Дабог да: цркни!”, сунула је клетву на непознатог посетиоца.
И док је Валтазар таманио по три грануле у једном залогају, Адалберта се ужурбано спуштала низ степенице. Још неколико пута је призвала Дабога, пожелевши досадњаковићу да буде жив сахрањен, искљуцан од помахниталих врана, раскомадан од вукодлака и обескрвљен од незаситих вампира.
Али у овом случају клетва није деловала, јер га вештица пре изрицања клетве није погледала у очи. Чак и у окултном свету постоје нека ограничења. Зато се зарекла да ће посетиоца лично обесити о једну од Тетрацефалових глава у читаоници.
Библиотекарка се спусти у прашњаво приземље, пренатрпано неупотребљивим раскупусаним уџбеницима и старим часописима, међу којима су доминирали прастари билтени бабајашког ковена. Адалберта у ходу бесно шутну часопис који јој се нашао на путу, на чијој насловној страни је доминирао „Ћопави пентаграм”, симбол бабајашког ковена. Тај црвени обрнути пентаграм, заправо и није био пентаграм, јер му је недостајао горњи десни рог. „Дабог да: у Хелу сагорели”, узалуд је у пролазу проклела цео бабајашки ковен. Када год је имала прилике проклињала је виђеније бабајаге гледајући их у очи. Међутим, тај препредени вештичији сој од клетви штите најскупље и најпрестижније реликвије произведене у страним мануфактурним радионицама.
Како год било, Адалберта се трудила да пред људима увек изгледа као права дама. Наместила је косу, још једном исправила своју дугу црну сукњу, и окривила себе што се појављује у неугледним изношеним папучама са кинеске пијаце.
„Здраво-живо!”, зацерекало се неко чудно створење када је одшкринула тешка врата.
Не, није то била висока караконџула, ни зубати вампир, већ крезуби паор у карираној кошуљи и омотачу од неколико десетина килограма сала око струка. Адалберта састави обрве испитујући погледом ту ненајављену сподобу која се раширила у дворишту. Иако није изгледао пристојно, био је довољно учтив да донесе дарове. Ретро плетена крошња покривена беспрекорно белом крпом, баш онаква каква се носи на задушнице, и поприлично масиван балон текућине из домаће радиности.
„’Де си бре госпоја, једва нађо’ ову твоју књижару”, церекао се распрскавајући пљувачку из својих смрдљивих устију која одавно нису угостила четкицу за зубе..
„Ко сте ви?”, упита Адалберта загледана у балон са плетеним омотом.
„Ја сам бре, Радисав. Не познаваш ме? Ономад, пре једно двајес дана кад си била код нас у село, у Мрсаћ. Сабирала си неке лековите травке по поље, кад налетиш на мене и моју жену Радисавку. А ми унесрећени, кукуруз нам утепала паламида. Кукали смо ко деца за наш кукуруз.”
Адалберта није могла да у целости пресними ову траку са беспотребним информацијама. У начелу, звучао је као и сваки просечан Моравац који се жали на лоше стање у пољопривреди. Уста су јој се сушила док је фиксирала балон, али у ушима је јасно одзвањао топоним Мрсаћ. Некада је на том месту заједно са трупама Блавор-капетана спречила Анадолске сливаче страве да поново продру на просторе Београдског мађијарлука, који је неколико година после победе постао територија међународно признатог Окултног савеза Србије.
Брзо се прешалтовала на сељаков косовско-ресавски дијелекат, који је заправо био прва варијанта српског који је научила, јер је у ову земљу дошла пре Вукових реформи. Сазнала је да је ракија намењена њој, и то је било најважније. Оберучке је прихватила дар, док јој се сељак до неба захваљивао. Пропао би му целокупни годишњи род кукуруза, да није било ње. Адалберта је тог дана обилазила са сетом некадашње бојно поље на коме се одиграла чувена Мрсаћка битка из 1799. године. Али после више од двеста година, ожалошћене сељаке на дрндавом трактору није занимало то што се на њиховој њиви одиграла једна од најчувенијих битака у српској окултној историји, већ су оплакивали узалуд потрошено семе и гладне свиње које су морали да распродају и покољу.
Адалберта је увек била болећива према српским сељацима. Наравно, она је често употребљавала погрдне називе „сељак” и „паор”, када би вређала саговорнике, али то се односило само на оне побегуље из унутрашњости који су по београдском асфалту тражили хлеба без мотике. Али када су прави сељаци у питању, они који својим знојем зарађују за корицу хлеба, Адалберта је имала милости. На папирићу им је дала рецепт за антикоровску смешу од овчије крви, пацовске мокраће и дрекавчеве пљувачке. Чак је и преноћила у њиховом амбару како би набавила потребне састојке. Сутрадан је на дар добила и десет флаша шљивовице, које додуше нису много потрајале.
Овога пута је у знак захвалности због берићетног кукуруза, поред петолитарског балона ракије добила и пуну крошњу ђаконија.
„Еве ти ги на књижарко, завредела си. Утепали смо паламиду с оне твоје пљувачке. Ене га сад муруз ижџигљао до појас’”, инсистирао је Радисав најучтивије што је могао, иако је Адалберта одбијала намирнице у чврстом агрегатном стању. Њеном стању је погодовала само текућина са високим процентом алкохола.
На крају је Радисав оставио крошњу, и рекао да сву амбалажу може да врати тек када дође на славу, а она није далеко, за мање од месец дана. Тако је библиотекарка уједно добила и позив за обилату цирку поводом Светог Николе Летњег. Не знамо шта би Свети Никола рекао на то што сељаци на његов дан оргијају као пагански Римљани на врхунцу своје моралне декаденције, и још зову вештице на славље, али Адалберта се обрадовала позиву и обећала да ће сигурно доћи и бесплатно помоћи ако затреба око неке агрокултуре. Тракторе и прикључне машине не ремонтује, то увек нагласи сваком пољопривреднику у невољи.
Радисав се поздравио са вештицом, па се одгегао до свог зеленог пезејца са јагодинском регистрацијом, паркираног насред пасажа који је са улице водио у бетонирано двориште. Док је пезејац испуштао прве млазеве гаса кроз расклиматани ауспух, Адалберта се мучила са даровима. Обе ствари није могла одједном да изнесе у потрковље, па је прво изнела балон ракије. Није могла да себе држи у неизвесности, па је код првог спрата извадила џиновски пампур оњушивши садржај. Уместо очекиване шљивовице у балону се мућкала лозовача, коју је Адалберта мање преферирала. Али поклону се у зубе не гледа. Зато је на паузи код следећег спрата, мало наврнула, тек да умири чуло укуса. Балон је оставила у кухињи, поред фрижидера, а онда се вратила по крошњу. Док се спуштала у приземље, алка на главном улазу поче да удара у врата.
Степанија је коначно стигла. Била је обучена тачно по вештичијим прописима. Дуга црна хаљина, црна кошуља са огромном крагном, тамне чизме са масивним ђоном којег би се и скинхед постидео, а поврх свега и тамни шешир са великим ободом. Једино што јој је недостајало беше метла, али то превозно средство није било погодно за ово доба дана.
Први задатак младе калфе је био да пренесе крошњу у Адалбертину кухињу. Скинувши бели прекривач, угледа теглу са пекмезом, још једну теглу, али овога пута са киселом паприком, печено пиле, пластичну кутију породичног сладоледа у коју је Радисавка спаковала колачиће од рендане јабуке и цимета и пластични тањирић увијен у сјајну алуминијумску фолију. Степанија је полако вадила једну по једну ствар на кухињски сто, а Адалберта је све то редом смештала у фрижидер. Репати Валтазар је радосно обигравао око њених ногу, посебно се фокусирајући на загаситозлатну кожицу реш печеног пилета обавијеног у провидну најлонску кесу. На крају је остао онај смотуљак у алу-фолији.
Степанија по наређењу растури сребрни омотач.
Грозомора!
Наједном Адалберту спопаде мука. Образи јој се надуше до пуцања. У њеном желуцу се нешто преврнуло и почело да се пење навише. Накарминисана уста више нису могла да издрже притисак, и Адалберта одлете у купатило клекнувши пред ве-це шољу. У одводну цев се сручи све што је од јутрос појела.
Степанија дотрча и придржа јој чело како глава не би отишла на место за фекалије. Адалберта је колутала очима и кркљала.
„Гибаница… проклета била, само не она…”, изговорила је испрекидану реченицу, па онда још једном повратила у клоњу.
Вештица се убрзо обрела на кревету, заједно са крпом умоченом у млаз хладне воде. Ослоњена на меки душек, потанко је испричала калфи о пореклу своје аверзије према традиционалном српском јелу.
У почетку су њени односи са гибаницом били идилични. Негде око 1795. године, када се први пут обрела у Србији, као једва пунолетна вештица научила је како се справља ово јело од вештице Крчимирке из Рудничке нахије. Беше то одличан извор енергије и хранљивих материја у екстремним балканским условима, где је рат занат, а не политичко средство. Али један рат, па други, трећи… Више се и не сећа под којим је редним бројем стајао напад Црно-жутог окултног рајха из 1904. године. Е, у том рату јој се коначно смучило. Желудац је упорно одбацивао гибаницу као страно тело, теравши је на повраћање. Током последњег рата који је водила, а то је био онај двоструки и против Зоненрадиста и домаћих бабајага, у широком луку се клонила те традиционалне српске посластице. Чак је у селу Ба 1934. године издала декрет да окултне чете у њеном присуству не конзумирају ово јело. Међутим чете ван њеног главног стана у срцу Шумадије су током рата појеле на тоне гибанице, а приповеда се да су бабајаге намамиле у заседу изгладнелог Хећим-хаџију са тепсијом вруће гибанице повише неког села на обали Дрине.
„А сад иди до кухиње, суни мало мученице из балона у шољу за белу кафу, и из фиоке испод донеси филмчић таблета. А после”, наставила је, „оди у дневну собу и са полице узми књигу са црним кожним повезом. У њој сам сакрила лист Краковјака де Полонеза.”
Калфа је послушала старију вештицу. Наређења су била јасна осим оног „филмчића таблета”, јер окултисти не уносе у свој организам продукте људске фармацеутске индустрије. За ракију је могла да разуме разлоге, овде је сви пију у рекреативне сврхе. У кухињској фиоци зачуђена калфа пронађе скоро испијену кутију бенседина од шест милиграма. Остала је још само једна таблета, а то није било довољно.
„Иди до апотеке прекопута и узми две кутије. Фалсификоване рецепте имаш у џепу мог мантила на чивилуку код улазних врата”, наредила је Адалберта када је чула лошу вест из кухиње.
Док је калфа јурила низ степенице ка апотеци, Адалберта се нећкала. У руци је држала препуну шољу виноградарске алхемије. Посматрала је ту благодатну текућину унутар дебелих зидова тешког суда. Та нежна безбојна течност, налик обичној чесмовачи је имала много сличности са њом. Обе су биле заточене, спутане и несхваћене. Опојни мирис лозоваче је продирао у њене ноздрве. Покушавала је да се бар на кратко суздржи од алкохола, али је зов магије ракијског казана био прејак. Више није могла да издржи. Попила је целу шољу. Топлина обузе њено тело. Ставила је руке на стомак који се загревао лагано као рингла шпорета. Сан је полако обузимао њен ум. Оно издавање књига ју је данас баш исцрпло, а ту је и она неизвесност од списа Краковјака де Полонеза. И на крају, гибаница ју је докусурила. Кад год би имала посла са сељацима увек би наглашавала да јој не износе гибаницу. Није могла да криви ни Радисава ни Радисавку, ни Степанију. Њој ће шију заврнути што касни са бенседином, али кад помисли мало боље, шта ће јој те таблете. Лозовача сама ради свој посао. Опушта и превише него што би требало. Није ни стигла да окриви себе што је потегла превише, већ је било касно за кајање…
Док је Валтазар у сласт таманио смотуљке масне гибанице на столу, станом се проломи једно гласно: „Хррррк!”
„Мрњау”, одговори пуним устима црни персијанац, коме није био јасан однос између његове газдарице и овог масног јела.

(Одломак из романа „Окултни савез Србије“, издавач „Метафизика“, Београд, децембар 2017)

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Душан Јевтић, рођен 1986. године у Алексинцу (Србија).
После завршене Средње медицинске школе, уписује се на Филозофски факултет у Нишу, на департман за историју 2005. године. Дипломирао је 2009. године, и већ од следеће године почиње да ради у основној школи у свом селу у Трњану код Алексинца. Завршио је и мастер на Факултету политичких наука 2012. године. Писањем се бави од 2014. године и свој први роман „Окултни савез Србије“ објавио крајем 2017. године.

2 КОМЕНТАРА

  1. Сјајна модерна сатира великонемачког четвртог рајха, америчке и енглеске масонерије, југокомунистичке Удбе, данашњих властодржаца, а све њих персонификују ликови у овој сатири.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here