Слободан Блажов Ђуровић: „Душолики светлопис“ Вјере Гаровић

0
87

Два велика мита уверавају нас да се љубав може сублимисати – да је нужно да буде сублимисана, у свеколиком светском стварању; то су Сократски мит где осећај љубави служи: рађању предивних дискурса, и романтичарски мит: створити једно бесмртно дело пишући о својој страсти. Поетика Вјере Гаровић часан је покушај да се између ова два мита успостави однос; кроз језик чулности (die seenlische Sprache), где две душе разговарају без посредника, без предуслова, с вером да оно ‘превише’ у љубави земној може значити ‘премало’ у божанским мерилима. У њеним песмама вечноприсутна је тежња за измештањем у простору и времену. Искрашћу се у шкољку/да се не пробудим из сна Бисер, већ је назнака таквог опонирања у односу на друштво. На тај однос имплицитно указује песма Сећање: /Она гледа небо/зида куле сновима/и слуша друге арије/); те песма /Одушевци/Ја чамац чекам за другу страну/ или песма Станица :

/Моја је станица измештена/
/Отправник возова добио је премештај/
/Неко је однео клупу испред зграде/
/Чекам воз који никад ту неће стати./

Вјера се кроз песму раздаје љубљеном, поклања цвеће сневаног живота, те га претаче у боје, мирисе, попут свештеница Сибиле, које у заносу на моменте губе разум, да би пророковале, док поетеса у тим чудесним тренуцима пролази по њеним /Златовезима изговорених речи/’ Ако срца имаш, да би љубљени потом могао да /ослушне лиру која у њима свира/ о њеним крилатим стиховним бројаницама (толико налик на молитву), да осети /додир крила пољског лептира/.

Какво само идиоматско преобиље поетеса Вјера нуди у песмотвору Сазрела ми песма: /волети ни више ни мање /, /осмех развучен на лицу /и /к’о убод ножа/. Већ се из тог стихотвора може закључити да поетеса сазрева за своју мисију. Она кроз лепоречје утапа конкретна животна искуства у магију апстрактности љубавног осећања, где мисао уступа првенство емоционалном дискурсу, јер мисао може пре да одмогне него да помогне у саспоју два ентитета омеђена у чежњи а сучељена једино у боли.

Љубљени је за нашу поетесу /златни филигрански брош/ и /небо с хиљаду боја/у Ти си, али и неко попут Светлоноше из песме великог румунског лирика Михаја Еминескуа који жртвује, слазећи са звезде, властиту бесмртност, заљубљујући се у чари смртне жене. Вјера у стиху помиње: /Вјечно јогунастог дечака/ који ће да падне опет/ у Болећу те уклапајући се посве у идеју поменутог песника. Врхунац имагинативног исијавања поетесе дат је у песми Последњи азил:
/Да ли си Одисеј, Харалампије или Парис,/
/Важно ми није. Важно да си ти. И да траје./
/Твоје срце , мом срцу… последњи азил даје./

Већ у првих неколико стихова очита је поноћна, ониричка атмосфера . /Сакрићу се у шкољку/жудим неразбуд из сна /Бисер”), и /Заноћио си у мом оку/ У свитање” и /Усели се у моје снове/ Одушевци. Ноћ, толико присутна у Вјериним песмама изразито је време када се дешавају многе значајне епизоде. Јављају се разна натприродна бића. Тако, у јапанској древној књижевности, силазак принцезе Кагујахиме – (месечевих људи) – наш свет повезује с оностраним. То су периоди и када се Вјера враћа љубљеном, сећајући се обећања: /Од сад – до гроба/ у Има што се не сме с нотом ескапизма – бега од стварности /Жеља ми је побећи од људи/ У боји; и то као /Чекалица на чаробном ћилиму/ у /Одано срце/ где /плавој птици жеље је слала/ Само снови/ Присетимо се да је плава птица симбол среће у германској митологији. Наша поетеса каже и следеће: Да нисмо имали сан бели/ никада не бисмо се срели/ Сликам снове.
Наша поетеса је вечно запитана пред смислом живота и појединачног живота у њему, те се овом збирком хвата у коштац са разним етичким, естетичким и метафизичким питањима, на која, с мање или више упеха, даје одговоре. Кад се умори од чежње и трагања за истином, добротом и љубављу, она тежи забораву, попут Јудите Шалго која је знала рећи: “Заборављање је моје једино стварање. Једино оно захтева образложење, уметничко осмишљавање. Заборав није вео преко завршеног портрета, већ дух руке која на портрету оставља свој печат. Заборав је снага”. Дакле, не пуко, резигнирано мирење с постојећим, као у Милана Ракића, већ импулс устрајног понирања у тајне Божјег устројства упркос клеми ништавила. Вјера каже:

/А он ми снагу даје и чува снове/
/Веру, да досањам кочију од злата/
/Заборавим стрепње, боли и страхове./

Десет циклуса (случајна или намерна симболика?) –Број десет се сматра најсавршенијм бројем, јер садржи јединицу која је свеобухватна и нулу која је симбол материје из које је све створено. Циклично се смењују колоплети нежности:Оживеле сене, Сећање, Музика љубави, Бесконачност душе, Рађање песме, Недостаје ми, Жута минута, Камене сузе, Трепери, Смирај. Четврти циклус можда је стожерни – духовни колоплет и ковчежић мудрости, где поетеса дубоко појми да све из вере происходи. Попут начела Св. Августина, и наша поетеса као да каже: Credo ut intellegam (Верујем да бих разумео). У песми Молитва, изнедрује стихове за памћење:
О помози, Добри и ућуткај злога
Обожена браћа нека се не гложе;
Љиљани младости нека се умноже,
Љубав према Теби обестрни с глога.

У једном епиграму – (посматрамо ли ову строфу издвојено) – а толико алузивних елемената – Пресвета Богородица, чији је симбол нежни цвет љиљан, чије је обележје Невиност, Чистота и Лепота; те дивна теолошка рефлексија Николаја Велимировића да се Срби сложе, умноже и обоже уплетена на префињени лирски начин у крвоток песме. И коначно, алузија на глогов колац који служи за борбу против нечисти. Мало ли је за једну молитвену песму?
Вечну истину да се људима, посебице ближњима, треба одуживати за кратког бивања под звездама, потврдила је својим песмама посвећеним недавно преминулом брату којем је посветила ову књигу, песникиња Вјера Гаровић, чија су осећања у складу са старом латинском сентенцом: Нон обиит, абиит /Није умро, отишао је/. Јер, као што знамо, вољени не умиру.
Већ је староперсијска књижевност дала видан допринос тужбалици као вредном књижевном роду, а ове песме делимице се могу окарктерисати и као тужбалице и као песме сасвим савременог назначења. По снази је до дан-данас непревазиђена библијска тугованка цара Давида за сином: Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! Камо да сам ја умро место тебе! Авесаломе сине мој, сине мој! А наша песникиња у песми “Мој брат” каже/Зна он добро колико га волим
За моју децу најбољи је ујка
Кад се с њим смејем и шалим
Не брецне, зовем ли га лујка…/
Лирска хероина на моменте досеже до(по дубини ненадмашне, тужбалице из Његошева Горског Вијенца, где сестра знаменита јунака Батрића оплакује погибију брата:
/Куда си ми улетио
Мој соколе,
Од дивнога јата твога,
Брате рано?/
………………..
/Мој свијете изгубљени,
Сунце брате.!
Моје ране без пребола,
Рано љута!
Моје очи извађене,
Очни виде!…/
И не без натруха поноса, она истиче да су те песме писане за братовљева живота, што умногоме говори о посвећености, коју би људи требало да имају још за живота, према драгим особама, а не тек онда када их неумитност одведе у царство тишине. То осећање тим је јаче истакнуто код наше песникиње тиме што Вјера носи биљег црногорског горштачког поријекла, где је нит која везује родственике у племенској заједници кудикамо јача но у урбаним срединама. Њој магично полази за руком да, мисао зачету у уму, а пропуштену кроз пурпурни филтер срца, трансформише тако да добија у дубини, и као божур расцветава у новим нијансама. Од тананости емоција и саосећања, и камен проплакао крвавом сузом.
Песма Бол је по дубини и саосећању понајдубља у циклусу посвећеном вољеном брату.
/Кад си мали живиш бајку
онда ти из руке играчку узму
сузе оперу образе, а време
огрне мисао велом заборава./
Дуго смо чекали на песникињу тако завидне културе да сензације са микро-плана заодева раскошном тканицом макро-плана; у чија осећања искрено можемо веровати. Песникињу, која из крајње стишаности осећања прелази, у магновењу, у низ емотивних ерупција – и обратно. А опет, песникињу која стишаношћу, с’осећањем за меру, наступа, и таквом је прихватамо. Кад наша поетеса каже да по братовом одласку сестра осети да је невидљива рука дави ; да поверује у бесмисао постојања, и да је тада једини утешитељ сан у ком’ нешто прича и срећно се смеје – (као Мика Антић у песми) – осмехује, морамо јој веровати. Требало је имати надљудску снагу да се ове песме напишу; Најпосле – да се преживе.
Песму “Слике” као да је срочио небесник, а не смртник. Складним римама те готово полифоном хармонијом, песникиња пастелним кистом душе отрже сличице од хладна загрљаја заборава, и топле сестринске речи, као векна из срца хлеба, постају безгласна туга што на крилу седи и хлади ране крилом лептира. У тим се тренуцима ове дирљиве исповедне песме уметница диже до врхунских светлуцања.
Очаравајући су стихови песме Веле срочене у слободном стиху, где наша поетеса чува од заборава братовљеве ситне радости и љубави – (наклоност блузу и рокенролу, љубав према голубовима и папагајима, чак и књигу коју је вољени брат понео у вечност. Песма кончава бриљантном осмислицом:
/Бог те позвао јер му такав требаш,
Теби који знаш тајну да чуваш
Рећи ће се…/
Песма Време односи се на ванвремено:

/Црна птица у плаветнилу
Таласе прати –
Белу у варци повратка
Прекри трава /
У том песмотвору, њен слободан стих достиже неслућени цват.
Ништа мање убедљива је песма Сан, где поетеса каже:
/ свих знања
Мртви устају
Поздрављају их
Људи чисти…/
Као и за генијалног пољског песника, мртви су живи. (Наиме, у песми Вејавица Загајевски пева: Мртви су се надметали у вожњи санкама,/ и хитали грудве снега/у наше прозоре/
Песма Прослава је, можебити, крунски песмотвор где поетеса изражава Сведенборговску веру у моћ саобразности, да ће луч добрих душа изнаћи салучја и саличја у времену потоњем, јер се, по речима Господњим … свако дрво по роду своме познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине.” Песма Тражим је покушај налажења Демијурга у окрутном, наказном свету, а песмотвор Да дође дирљив призор брата на постељи, као да спава – (сетимо се примера из велике светске књижевности):
/Два брата земни реше врт
Два близанца – Сан и Смрт.
Деле к’о брат и сестра трон,
Она сетнија – кротак он./
Фјодор Тјутчев
Овим снажним, душевним песмама – (уверени смо) – песникиња Вјера надраста сопствене границе, упловивши у хоризонт светске лирике.
При новим ишчитавањима Вјерина суптилна поетска ткања неко од читаоца можебити највише ће се дивити крилатим идиоматским склоповима /рингишпил осмеха на уснама/Бисер; / густа је месечина заковала кораке/ Пред пут; /плешем музику у нама /Музика љубави; и другим, не мање љупким решењима. Други ће се, пак, дивити виталистичкој снази њене вере у моћ љубави, оствареним најживље у поезији генијалног мађарског песника Адија:

Љубљена, љубав је мучна /Каткад јој замру чар и занос
Ал веруј ми – то је једино /Наше добро: стварност. .
Човек све лако заборави / Живети, лагати, мрети, дати,
Ал’ жеђ за пољупцима /И у гроб нас прати.

Сасвим је извесно да ова збирка доноси неколико песама антологијског назначења, којима ће се љубитељи поезије вазда радо враћати, као у луку спаса. Као ветробрану што штити од олујних ветрова, лукобрану што заклања од подивљалих таласа, светионику у тами свакидашња живљења. Верујем да овим сунцописом поетеса Вјера није рекла последњу реч на оскудној земаљској гозби – (пишучи ову цртицу о њеној лирици, постао сам још већи верник у виталност и раскош њеног лирског универзума).

Понекад од мора претекне понека капља; а каткад од капље васкрсне море, с бродовљем лепоте на хоризонту. То је магија Вјерина стихотвора у тек за њу знаним тренуцима надахнућа; то је оно Цесарићево /светалце у помрчини /што га Вјера Гаровић успева да дочара.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here