Слободан Ристовић: Очи ти се обрадовале

0
230

Сколила ме јесен, као буве бачено маче.
Јутро од набоја. Вајат са сновима по зидовима
и рамовима пуним жишка.
Нагрижене слике влагом и сузама.
На прозору нецана фиранга са голубовима и гроздовима
а у дну напрсло стакло и усахле мухе.
Напољу небо украшено јагорчевином
барјацима, изнетим кошуљама из политираних сандука
бачене читанке, гајке са кајиша,
свилене чарапе распаране,
кошпе шљива и шевтелија.
а по земљи снег…

Пишем ти, јер јуче нисам хтео,
биле задушнице,
један од два лепа дана у календару људи
избеглих Богу.
Помињах те.
Велим да ти нађем место међ´ речима, док си жив,
ако јеси,
можда си и ти отишао да ме тражиш,
јер и мене је све мање
и све ређе
Не живи се по правопису
и граматици
само су неуредне мисли
истински стрвољ везе међ´ људима.

Филозофију су исто измилиле рабаџије
ко и докони Римљани,
монаси,
заточеници,
бачена слепа кучад,
пустињска небеса,
орлови над врлетима
и куршум који се залепио за мртво срцe.
Љубав је драги камен
који се ископава цео живот
а оставе ти га на гробу
уз шољицу кафе
допола сечене чаше лепе мученице
у виду јабуке шаребнике…
Остало је мука лагарије
ило млечике,ватре и пепела
Флеке су од крви и брлоговине…

Јави се,
очи ти се обрадовале.
Утули ми се ватра због писања писма теби.
Ваљда си ми пречи од ватре.
Не смећи то са ума
мало ће се ко тако тобом забавити…

 

Рогатица, 11. фебруар 2018.године

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here