Василије Шаиновић: Корифеј обнове културних вриједности српског народа у предратној Босни и Херцеговини

0
280

Мада о рату вођеном на простору Босне и Херцеговине од 1992. до 1995. године историјска наука још није изрекла своју коначну оцјену, нити дала његову општеприхваћену квалификацију, за српску страну овај рат је од самог почетка био одбрамбено-ослободилачки рат. Неколико чињеница које слиједе управо иде у прилог наведеном српском становишту.

Наиме, неспорна је чињеница да се у наведеном рату српски народ борио и изборио за право на самосталан ентитет, Републику Српску, која је на крају 1995. године Мировним споразумом у Дејтону озваничена на омеђеном простору од 49% босанскохерцеговачке територије.

Такође је евидентна чињеница да се српски народ у Босни и Херцеговини 1992. године једнодушно, за разлику од времена Другог свјетског рата када се подијелио, опредијелио за борбу с циљем да опстане и остане свој на своме, слободан од сваког завојевача и поробљивача.

Такав племенити циљ је једино и могао да покрене и окупи свеколики српски народ у Босни и Херцеговини. И, ако се изузме шачица уплашених и смушених, до чијег ума и срца није допирао зов отачатства, српски умјетници, а међу њима пјесници понајприје и понајвише, одреда су се сврстали под барјак свога народа – барјак чојства и слободе.

О масовном одзиву умјетника, научника и српске интелигенције уопште, покрету за стварање слободне српске републике у БиХ, свједочи књига „Духовна топографија Републике Српске 1992 -1996.“ Неђа Шиповца (Београд 1997.) У тој књизи као међађи Републике Српске стоје, између осталих, Војислав Максимовић, Никола Кољевић, Љубомир Зуковић, Алекса Буха, Петар Мандић, Славко Леовац, Милорад Екмеџић, Милан Васић, Војин Комадина, Светозар Кољевић, Радован Вучковић, и ини знаменити Срби који су из окупираног Сарајева изишли на слободну српску територију. Пјеснике не набрајамо јер су се они масовно одазвали, било да су непосредно узели учешћа у одбрамбеним активностима, било да су пропјевали о великом патриотском чину свога рода. Тако је у је у периоду 1992-2002. изникла аутентична и осебујна српска лирика коју су компетентни тумачи означили као “врхунац једне традиције”.

Треба поменути и књиге чији су аутори незаобилазни међаши Републике Српске. То су, прије свих, књиге “У времену српског буђења” (1991) Војислава Максимовића, “Отаџбинске теме”(1995) Николе Кољевића, “Српска је рођена”(1996) Љубомира Зуковижа, те „Аргументи за Српску“ (1996) и Српска у контексту(2008) Алексе Бухе. Аутори наведених књига, еминентни стручњаци за књижевност, културу и филозофију, предратни су професори сарајевског универзитета, актери стварања Републике Српске и њени понајбољи духовни заточници.

Српски пјесник на тлу Босне и Херцеговине морао је да у периоду
четрдесетпетогодишње комунистичке владавине пригуђује своја национална осјећања пошо га је у противном могла стићи тешка казна за вербални деликт, каква се изрицала онима који су се дрзнули за зуцну било шта што је конотирало дирање у “зјеницу ока”, тог лачног симбола фактички непостојећег мултиетничког братства-јединства. Такав српски пјесник је био потпуно изван историје и као такав штетан и по себе и нацију којој је припадао. Јер, треба на то подсјетити, историја је могућа једино у језику и као језик. А како језик припада нацији, јасно је шта онда значи пристајање пјесника једног времена на испразно стиховање без историје. Наравно, треба додати и то да умјетност чува свијет од пропадања те да умјетност чином стварања даје свијету пролазног атрибут трајности. Само у стварању, временски, смртници могу учврстити своје пролазне животне форме и дати им нешто од печата вјечности.
Свијет југословенске титоистичке државе са многобројним идеолошким постулатима срушио се буквално сам од себе, пошто је деценијама прије тога изнутра трунуо. Пад идеологије засноване на репресији и празној реторици отворио је људима босанскохерцеговачког простора нова обзорја и СТВОРИО нове могућности српском народу да успостави континуитет свог историјског постојања. Не само духовници из Српске православне цркве, него, прије свега, освијешћени српски интелектуалци обиљежили су вријеме српског буђења, како је наступање деведесетих година двадесетог вијека дословно именовао један из невелике групе тих истински родољубивих интелектуалаца који су живјели и дјеловали у Сарајеву. Ријеч је о професору др Војиславу Максимовићу и његовој књизи „У времену српског буђења“ која је објављена у Сарајеву 1991. године, а која садржи ауторове текстове објављиване у штампи у периоду од новембра 1989. до децембра 1990. године с темама о положају националних институција у БиХ, те његово залагање за обнављање Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” у Сарајеву, које је 1949. године социјалистичка власт била укинула декретом заједно са другим босанскохерцеговачким националним културним друштвима.

Професор Максимовић у предговору своје књиге „У времену српског буђења“ с разлогом цитира ријечи Јована Скерлића које је овај написао у огледу „Обнова наше родољубиве поезије“, објављеном 1908. године, а подстакнут, поред осталог, стиховима Јована Дучића, Симе Пандуровића, Алексе Шантића и Вељка Петровића. Тај цитат, који се поклапа са снажним Максимовићевим родољубљем, гласи:
“Ми се као биљке осећамо везани за земљу из које смо никли и коју, поред свега, волимо као колевку своју, као оквир свога живота и попришта свога рода, као гробове својих старих и драгих, где ћемо и ми једног дана утруђени лећи. Наша отаџбина је у дну целога нашег бића, она је оно што је најосновније и најинтимније у нама; ми је волимо више нагоном но разумом, волимо је свом слабошћу коју човек има за своје најрођеније. Наша душа само у њеној средини налази своју равнотежу, и сву нашу мисао, сву нашу душу, ми можемо казати само на језику који смо од матере научили.”

Ставши на чело обновљене српске “Просвјете” на Видовдана 1990. године,
професор др Војислав Максимовић наставља да прегалачки практично врши мисију обнове културних вриједности српског народа у Босни и Херцеговини. Као писац и књижевни теоретичар Максимовић добро зна да се битка за националну еманципацију бије и добија првенствено у језику, истинитом ријечју, усменом и писаном. Тако враћање ћирилице српском народу у Босни и Херцеговини, покретање српских новина и часописа, те књига и других публикација стоје у средишту Програма обновљене српске “Просвјете”. Календар “Просвјета” за 1993. годину, који је приредио професор др Војислав Максимовић, свједочи о големој енергији и афинитету овог прегаоца српске културе. У тој публикацији показана је права ризница српског стваралаштва и културе из старих времена и новог доба.

Као приређивач Календара “Просвјета” за 1993. годину, професор Максимовић се огласио у њему са два текста – уредничким Предговором и есејем „Савремени српски интелектуалац и национално освјешћивање“. У Предговору он не само што објашњава повод за настанак ове народне читанке, већ даје и тумачење историјског тренутка кроз који непосредно пролази српски народ у Босни и Херцеговини:
“Ми нисмо ни очајници ни немоћна бића да губимо вољу за даље облике наше борбе за опстанак и продуживање националног трајања на нађем прађедовском земљишту. Веома су разнолики видови наше одбране, коју смо прихватили свјесно, јер другог избора и нисмо имали. А шта друго да чини разуман и достојанствен човјек већ да даје сваковрсни отпор унижавању и уништењу које су нам намијенили наши исконски непријатељи, ношени патолошком мржњом према српству и православљу. У жељи да затру српски народ, они насрћу на нашу вјеру, културу, традицију, језик и историју, као на најтврђе темеље наше националне посебности и суштинске чиниоце и ознаке нашег духа и идентитета.”

Нема сумње да је професор др Војислав Максимовић, приређујући и издајући “Просвјетине” календаре за 1994. и 1995. те 1996. и 1998. годину, учинио много на показивању јавности српске културне баштине, али и актуелног ратног књижевноумјетничког стваралаштва, а понајвише поетских остварења. То пјесништво у избору и по укусу приређивача има поред наглашеног родољубља и несумњиве естетске вриједности. У календарима свих наведених година готово редовно пјесме су објављивали: Радован Караџић, Владимир Настић, Рајко Ного, Томислав Шиповац, Ђорђо Сладоје, Сретен Вујковић, Бранко Чучак, Ранко Прерадовић, Драган Студен, Василије Шајиновић, Неђо Ђевић, Бранко Брђанин Бајовић, Неђо Ђиповац, Благоје Баковић, Милан Ненадић, а повремено Дара Секулић, Дејан Гутаљ, Тодор Дутина, Ружица Комар, Никола Вуколић, Раде Симовић, Недељко Бабић, Анђелко Анушић, Младен Симеуновић, Божидар Вучуревић, као и многи други пјесници.

Врстан теоретичар књижевности, те значајан приповједач, Максимовић је од младих дана у дугом временском периоду писао и поезију коју је за кратко, на самом почетку свог књижевног стварања, објављивао под псеудонимом Ненад Немировић. Природно је онда да ће се он поезији вратити и током бурног “времена српског буђења”, које је, како се то види из примјера многих освијештених српских пјесника из Босне и Херцеговине, било инспиративно за истинске ствараоце ратног или, како би рекао Дис, “великог времена”. А Максимовићев повратак поезији и интензивније поетско стварање у предратном, ратном и поратном времену резултираће једном невеликом, али вишеструко значајном збирком поезије коју је штампао у Србињу 1998. године под насловом „Поднебља“.

Сматрамо да поменута Максимовићева поетска збирка потврђује овог
аутора и као пјесника у чијем невеликом пјесничком опусу има зацијело неколико антологијских пјесама насталих управо у Великом времену. Но, на читаоцима је да о томе кажу посљедњу ријеч након што ишчитају једну коју наводимо из групе најуспјеђнијих Максимовићевих поетских остварења према нашем мишљењу. Но најприје, ћемо цитирати дио из Ауторове ријечи, у ствари, Поговора који стоји на крају збирке пјесама „Поднебља“:
“Бојашљиво се усуђујем да ове моје емоције, преточене у стихове, посветим моме родном Цвилину, његовим изгнаним житељима и пријатељима који су у задњем рату дали своје животе за Српство и за нашу отаџбину.”

Јасно је да цитиране ријечи, осим онога значења које налазимо у директном Максимовићевом исказу, свједоче о пјесниковом односу према поетској ријечи која, поред многих својих значења, овдје добија још једно – значење дара, и то не било каквог, него оног највреднијег који се даје најдражима. Зар оним што је навео у Поговору, пјесник Максимовић није на најбољи начин показао свој однос према поезији и њеној племенитој мисији у свијету?!

КУДА? КУДА?
Превише је мрака и клизавице, а наш род путује.
Мјесец се сакрио за брда, а Сунце се ријетко јавља.
Бар да завијају вуци, препознали бисмо правац.
Ни комшија ни пријатеља нема на овим усудним предјелима.
Давно је умукао глас наших пјесника и предводника.
Ипак те не дамо, земљо праотачка и хајдучка!
У сумаглици нам се придружују мртви ратници и другари.
Нека лажу душмани, нека језичају проклети среброљупци!
Вјетар ће разнијети њихов пепео,
Земља же упити њихову злу крв.
Ми ступамо преко брегова и равница завичајних,
Не слушамо ђавоље и лудачко питање: куда? куда?

У овој пјесми снажном ријећју је остварена слика удеса, али и одлучност и непоколебљивост човјека да катаклизму превлада и нађе излаз упркос свим препрекама. Пјесников емоционални набој кулминира гњевом према “лажима душмана и језичању проклетих среброqљубаца” најгорим средствима којима се ови служе у ометању пута људима који су кренули да бране завичај, земљу праотачку.

И поред, недвосмислене алузије на конкретне душмане и лажљиве среброљупце, неспорно је да ова пјесма има једно дубље значење, универзално значење родољубља и човјекове везаности за земqу из које је поникао.

Иако је на историји да изрекне коначан суд о људима и догађајима који су у Босни и Херцеговини обиљежили деведесете године двадесетог вијека, ми већ данас са дистанце од непуних двадесетак година можемо, бар када је о личностима из реда српског народа везаним за његов културни препород, са сигурношћу апострофирати професора др Војислава Максимовића као корифеја обнове културних вриједности српског народа у Босни и Херцеговини.

(Одломак из есеја „Будни синови свог отачатства“)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here