Весна В. Максимовић: Чији си ти, човече…

0
154

ЧИЈИ СИ ТИ, ЧОВЕЧЕ: БЕЗ ЗЕМЉЕ И СИСТЕМА

За чије срце се бори,
као књигу када те бол отвори,
између редова, у строју чизме када те стежу,
имаш ли уверења
потписана,
печатирана,
за кога идеш
као жртвени јарац на трпезу?

За чије кости се ломи вера?

Човече истрошеног одела
голготом те чашћавају,
кроз осмех
сенка пада са ревера.

Колика вреди вешање,
зарад добрих идеја,
прстом показују на тебе;
смисла има ли
колико
плаћена цена?

 

ПОД РЕБРОМ ХРАСТОВОГ ХЛАДА

Не дирај малине док се купају у боји крви
на јулском сунцу под ребром храстовог хлада.

Не зови човека по имену,
посебно не док пушта сузу.

Кад се у сок спарина претвара
склони своје лепљиве прсте, не жали.

Не тапши Човека по рамену,
прљаш му блузу.

 

ПРЕДАЈА

Храброст малаксала ходницима се вуче,
капке спуштене држи рукама утвара,
са друге стране таме не гледа,
погасила је светла
избледела сенка да не одудара.

У мраку немо жмури;
о њено тело спотиче се земља,
о њену душу чеше се трава,
дише ли?

Ланце јој на срце ставите,
слабост не спава.

БРОЈИМ ЛИ СЕ?

Хеј човече, лечниче крвавих прстију,
колико спасених, рањених,
небројаних, пребројаних
испод ноктију леже?

Број на глас одељенски,
љубазна сестра и студенти на стажу,
грабе за одело, за гушу,
скупљају мрвице, напредују,
све дубље улазе у мој бол,
умивају се страхом,
траже: имаш ли душу?

Један по један,
од један до сто један и назад,
жмурим сконцентрисано, полако,
спорије, не дишем, не осећам,
отимам свој број, не дам.

За живу главу.

ПОЉУБАЦ ЧÁСТИ

Када кожу пупка ноктима прободу
прсти љубавника осетљиви на лудило страсти
и утроба подрхтава као плодно тле чисто,
уснама вреле жене се напиj, и пијан љуби, пољубац чáсти.

Подно трбуха када се глад као прека потреба јави
и грчевити стисак бедара као дар узнесе тело знојавих капи,
пехар сокова попи уснама купаним у девојачкој чâсти,
грабежом помахниталих мисли предај се, и за још вапи.

И сама промисао када почне хаљине да разодева,
када све изнова, сликама сна продише,
прожми крвоток слашћу која се у устима вуче, упијај у себе
као земља која се слеже, и буди жедан још више.
Весна В. Максимовић, по занимању машински инжењер, рођена је 1972.године у Крагујевцу, где и данас живи и ствара.
Ауторски уметнички изражај је начин комуникације којим иступа у јавности. Бави се уникатним осликавањем свиле, дизајнирањем и израдом накита и сувенира.
Свира хармонику и добитник је награда на фестивалима за „Прву хармонику Југославије“, одржаваним у Соко Бањи, деведестих година прошлог века.
До сада је објавила две збирке песама: МИРИС ВАНИЛИЈЕ (2010, Крагујевац), и У ПРОЛАЗУ (2016, Крагујевац).
Члан је Књижевне радионице студентског културног центра Крагујевац (СКрЦ).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here