Павле Мијуковић: Две песме

0
119

У капи кише

Километри скупљени у једној капи,
проливају се истим небом,
провлаче капи надања,
облацима дају облик.

Чудно неко осећање,
жудња за вољеним,
ветар који се преплиће,
глас који трага,
неуморно мења суморни крајолик.

Сивило тихо,
прекривено таласом који ћути,
фијуче својим крилима,
спаја срећне погледе.

Толико капи кише,
толико изговорених речи,
непознатих даљина,
и све прекрију лице месеца.

По први пут тужан,
скривен иза завесе ,
промоли по који поглед,
по први пут саосећа.

Раздирање груди,
бисери који клизе низ образе,
реченица од две речи,
стану у једну кап кише.

Та једна,
довољна да дотакне образ,
да покрене толико тога што чучи у души,
да прекроји свет,
створи га за двоје,
и тихо им сапне речи што доноси.

Магла понекад дотакне дланове,
провуче се кроз прсте,
изгуби се у празном стиску руке,
заболи нестварним болом.

Испуцале усне

Хиљадама миља,
негде тамо преко,
чују се никад одсвирани акорди,
јачи од топовског урлика,
лепши од летњег предвечерја.

У вртлогу светских превирања,
нечије усне љубе кишу,
која пере крв са њих,
истовремено кријући сузе.

Мирис мокре косе помешан са звуком,
креће путем од стотину путева,
тражећи разлог своје среће,
у бојама очију које сјаје.

Далеко од куће,
предалеко од разлога који броје кораке,
усамљеност гута ситнице,
које се стапају са танком линијом мрака !

Ствар која те веже понекад се побуни,
одузме ти срце које све слабије куца,
угаси светла у души,
осмех завуче дубоко у своје мрачне одаје.

Никад се не примети брзина којом узима,
а датуми постану безначајне бројке на календару,
које као у филмовима падају,
једна за другом,
као војници у боју.

Наступи мрак који пече,
зидови се скупе и почну да боле,
ситне капи крви са усана падну на под,
остављајући траг који нестаје.

Дашак ветра помилује образе,
задњи пут пре него што њихов сјај нестане,
и однесе их неприметно,
спусти на длан твог анђела.

Од малене девојке испуцалих усана остане слика,
сећање лепше од рођења сунца,
лепше од љубави која није имала прилику да сја,
хиљадама миља далеко,
негде тамо преко.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Павле Мијуковић рођен је 1990. године. Завршио је средњу медицинску школу а писањем се бави од 2005. године. Живео је на много различитих места и самим тим се сусрео са мноштвом култура, народа и нација и мноштвом догађаја који су оставили дубок траг у писању песама.
2013. године објавио поему “ Представа “ у фанзину “ Побуна уметности “ под псеудонимом Соломон Њолф, Крушевац
2017. године објавио песму у зборнику “ Милорад Петровић Сељанчица “, Велика Иванча
2018. године објавио песме у зборнику “ Нова младеновачка поезија “, Младеновац
Тренутно живи у породичној кући где пише и ствара.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here