Слободан Ристовић: Докучити човека

0
94

Искрадао сам се у самоћу
у то пространство које је изнад постојећих заблуда
и блаћења истина,
Самоћа је узвишеност
лудило
покушај ласкање нечему
што није лако докучити
То се не осћа нити види на начин
који приказују и описују пуки.
Искрадам се у вртлог,
у падавицу,
у смрт која се хвата попут чичка
на сваки дамар који није свестан
своје неопрезности.

Ваздух је испијен испошћен
светлост се осиромашила и извешчала
реч губи смисао и могућност да плива.
Око мене непознати и не откривени
капљице
труло лишће
перо птице
крљушт рибе
и пустолина гује
која је остала без свог прага
кондира од домаћинове лобање
и бисага
од крваве материце…
Како да се суочим са окошталом мишљу
исткане од шаке косе сестринске
од мељаве кутњака курјачких
и трепавица маслачка
којем су ископали око.
Тај што је крвав преко непомемног имена
има руке од ждраке
Он носи вошплавне кушуље слугама самоће.
Седим у слову
уздигнутим изнад неба
доле у амбису моји познаници
масни
подадули
Бесни на свакога ко се усуђује
да купи своје име…
Помешан са пређом опаљене живчане жице
видим смисао себе
али сам јој не докучљив. Касно сам се пробудио из заборава…
Наслоњен на мотику којом копам рупу
за садњу калема себе
певам неку песму
донету из будућности.
Песма вели:
Ти си тамо
Ти си од времена …

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here