Миодраг Лукић: На срамоту вам, брат на брата ударио – осврт на битку на Вукосавцима 20. фебруара 1942 године

0
1087

Зашто данас скоро осамдесет година послије догађаја имам потребу да пишем о нечему што је историјска наука требала одавно да оконча?
Баш зато што се историја није позабавила догађајем који још увијек обиљежавају моји сународници на Мајевици, увјерени да знају истину о званичном почетку сукоба између партизана и четника на Мајевици. Надао сам се свих ових година да ће неко ко се бави историјом, истражити и написати неутрално виђење догађаја у чијој сјени смо одрастали и чијим помињањем се махало као заставом, па је свако ко је мислио другачије био подсјећан на злочин на Вукосавцима. Не замјерим мојим сународница што упорно славе, односно обиљежавају овај догађај, јер испирање мозгова је било врло темељно, тако да многи нису нити би успјели да прогледају све када би мртви устали и саопштили им неугодне истине о комунистичкој револуцији која се одиграла у току Другог свјетског рата.

Да ли они знају истину? Да ли ја знам истину?

Не вјерујем да истину од 20., фебруару дану када су Мајевички четници уништили штаб Мајевичких партизана ико у потпуности познаје, али постоји разлика између њиховог и мог незнања. Они који већ деценијама долазе 20., фуебрара на Вукосавце да одају почаст изгинулима су увјерени да знају истину која нам је послије Другог свјетског рата сервирана, док сам ја игром случаја давно почео да размишљам о свему са дозом скепсе, а на то су му навели, вјеровали или не, двојица комуниста.
Први комуниста, а био је чини ми се онакав како је замишљано да буде и то позитивном смислу био је Мустафа Вишћа шумар из Челића, али не рођени Челићанин него је био поријеклом негдје од Кладња.

Сад већ далеке 1984 године, негдје почетком јуна, је споменик жртвама фашизма који се налазио недалеко од моје куће, а поред куће моје тетке, срушен да би био направљен нови. Радници су били из Челића. Десило се да је Мустафа наишао припит (тако ми се барем учинило, можда гријешим душу) из Бруснице и затекавши раднике прокементарисао: „Брте није то ред, ви их побили, а ви да им споменик дижете.“
Мени наравно није могло бити јасно шта значе његове ријечи јер сам као и сви остали млади био научен да су жртве побијене од стране окупатора и домаћих издајника који су дошли у наш крај, и побили ненаоружане становнике Бруснице, Вакуфа и Пирковаца.

Вођа групе која је градила споменик је посегнуо са крампом да казни дрског шумара, а он је посегуно за пушком. Срећом није дошло до тргедије, али је случај завршио на суду, с’ тим да дјечаци који су ту били присутни нису свједочили јер „нису чули“ шта је шумар рекао.

Исте године негдје у августу позвао је Мустафа мене и моје другове у јагоде. Моја мама се насмијала и рекла да само будала може да вјерује да у августу има јагода (тада их стварно није било), али да идем јер позив свакако крије нешто друго. Познавали смо добро Мустафу и његову породицу, па мајка није сумњала да би могла да ми пријети нека опасност. Отишао сам да се увјерим да јагода више нема.
Хаџира, супруга Мустафина, неутјешна мученица изгубила је сина Бећира када је имао двадесетак година, нас је почастила медом, а Мустафа причом о догађају који смо видјели, а нисмо о њему свједочили. Причао је отворено о мјесту у коме живи и о томе да би сви листом опет били усташе ако би до такве невоље дошло. Нисам му вјеровао и то сам рекао, а онда ми је рекао гдје ми је убијен прадјед Спасоје, и име убица 36 мојих сународника који су убијени недалеко од моје куће.
Отишао сам од њега са утиском да ће ми пући глава од оног што сам чуо и чим сам дошао кући питао сам мајку шта она зна о догађају из августа 1941 године. Рекла ми је да не зна ништа јер није ту рођена, па ме упутила да питам дједа и бабу. Дјед је одмахнуо руком, осврнуо се око себе и отишао без ријечи, а баба је заплакала и покретом руке ме отјерала од себе. На крају сам отишао код тетке која је такође заплакала и испричала ми оно што је знала, а знала је много јер је скривена гледала злочин и чак показала мјесто гдје је пао један који је покушао да побјегне, звао се Глигор Савић и био је из Пирковаца.

Најгоре од свега што сам чуо је да је један убица наставио послије рата да живи у Лопарама, а не у Челићу одакле је био јер ваљда је на вријеме скинуо усташку униформу и обукао партизанску. Тетка је плакала и причала, стално се осврћући у страху да би неко могао да је чује.

Зашто је моја тетка страховала да би неко могао да је чује премда је говорила истину о том догађају? Зашто дјед и баба нису хтјели да говоре о том догађају?

Нисам нашао одговоре, данас их знам, а нисам их превише упорно ни тражио јер младост нема стрпљења за тешке теме и дубоке мисли. Али премда нисам тражио одговоре сумња је почела да се увлачи у мене и загорчавала ми живот, па нисам могао да безглавао уживам у прославама комунистичких јубилеја који су били свакодневница.

Други комуниста који ми је отворио очи је био народни херој Јово Радовановић Јоваш. Овај човјек који је у Лопарама дочекиван са стахопштовањем волио је да се дружи са младим дјевојкама, а једна од њих је била сестра једне моје школске другарице, па сам према матором хероју осјећао гађење јер био неких четрдесет година старији од те дјевојке и нимало му се нисам обрадовао када је праћен групом климоглаваца дошао код мене у кафану.
Климоглавци, већина су још живи, а неки се чак и баве политиком, па вјерујем да ће се сјетити овог догађаја ако прочитају мој текст. Утркивали си су ко ће учинити малу услугу Јовашу. Придржати столицу, припалити цигарету, додати пиће итд. и били смијешни у свом труду да звуче паметно, што им баш и није полазило за руком.
Остали гости, који су се ту затекли су се тихо изгубили, а нови нису свраћали ваљда због опште познате Јовашеве „Ладе“ која је била паркирана у дворишту.
Послужио сам их и умјесто да се направим невидљивим као што приличи младом келнеру, сјео сам за шанк да будем што ближе хероју и климоглавцима и пажљиво слушао његов монолог који је није прекидан ничим, па чак ни кашљем или кихањем. Климоглавци су ћутали и слушали, а када би се херој својој досјетци насмијао смијали су се и они, али опрезно и тихо.

У једном тренутку, сит сопственог монолога херој се окренуо према мени и упитао:
– Чији си ти мали?-
Наравно нисам био мален него млад и неко други ми се не би тако обратио јер сам био на лошем гласу да умијем да се тучем и да не презам ни од чега, али херој то није знао нити је морао да зна или је можда знао па желио да ме мало испровоцира.
Име мог оца није му значило ништа па сам поменуо дједа и на крају рекао да сам рођен и одрастао баш ту гдје живим и радим. Погледао ме водњикавим очима, и заборавио на мене као да и не постојим јер је поново започео монолог.
„Људи моји ја нисам вјеровао да ће овде ико остати жив. Ово је било препуштено усташама, јер док смо се ми тукли са четницима…“ Застао је док су се климоглавци претварали у уво, чини се престајући да дишу, па наставио:
„Да није било четника не би на Мајевици претекло ни једно српско уво. Док смо ми ратовали на Сутјесци овде би усташе поклале све до поседњег дјетета….
Климоглавци су поблиједјели од страха, а ни мени није било угодно јер херој је понекад умио да потекне пиштољ и пуца у рецимо џу-бокс ако му се пјесма не свиђа. Чуо сам да је негдје упуцао џу-бокс јер се из њега чула пјесма „Кад Ибро пође земљу да брани“, ваљда је опсовавши нешто гласно питао: „Кад је то Ибро земљу бранио?“
Ја нисам имао џу-бокс и ништа осим његовог монолога се није чуло у кафани. Херој и заклети непријатељ четника скоро да је спјевао оду свом смртном непријатељу војводи Керовићу и још неким четницима чија имена сам тада први пут чуо.
Прича се неминовно, након изражавања захвалности четницима што су сачували српско становништво на Мајевици, завршила помињањем 20., фебруара 1942 када су четници уништили партизански штаб у Вукосавцима.

Зачудо није говорио о догађају, ваљда јер више ни сам није био сигиран шта је истина, него је једноставно завршио тиме да није био присутан јер је као курир био послан у Шековиће.

Климоглавци су наставили гдје је он стао испричавши догађај као да су били присутни чак и дијалоге између партизана који су се борили против четника који су их опклолили у кући Ковачевића на Вукосавцима. Као да су били дјеца која о рату ништа не знају понављали су шта је који партизан рекао и могао да каже, чак су описали и тренутак кад су се командант Ирац и комесар Шпанац међусобно погледали, прије него што су одлучили да се пробију из обруча и наравно оправдали су њихов покушај да спасу кожу јер они су били „главе“ док је остала боранија могла да изгине.

Наравно нисам се усудио да им се подсмјехнем јер су сви представљали тадашњу власт плус били су у друштву хероја који је могао спонтано да посегне за пиштољем.
Прећутао сам све што сам имао да кажем, али сам дословно запамито све што је херој испричао.

Све ово што сам написао би могло да буде неважно да није чињенице да Други свјетски рат за многе није завршен и да би неки, ако би дошло „њихово вријеме“ преваспитавали овакве какав сам ја, барем ми је то у лице рекао један бивши комуниста, а касније социјалиста у Лопарама.

Чак ни ово не би требало да има посебну тежину јер људи које се баве политиком често изгубе мјеру, да није чињенице да о Другом свјетском рату који је Мајевицу коштао као ријетко које подручје, не знамо довољно, а да и оно што знамо је базирано на књигама које се писали полуписмени „јунаци“ или на причама које су у повјерењу својим потомцима причали четници.

Не постоји неутралан поглед на догађаје који су обиљежели двадесети вијек и одредили нам будућност.
Чак ако пукшамо да разговарамо са неким од оних који још увијек пјевају „Друже Тито ми ти се кунемо“, а кажу да то чине само због носталгије за срећним временима своје младости, наићи ћемо на потпуно неразумијевање ако покушамо да говоримо о партизанима из критичког угла.

Потомци комуниста рецимо у Србији, ако нису дио власти, онда су другосрбијанци, проевропски, прозападно оријентисани дупеглавци, које бјеже од свог националног идентитета као што су бјежали њихови родитељи. Један од дупеглаваца у Србији је поријеклом из мојих Лопара. Некакав Драган Јањић оснивач Независног удружења новинара, не знам од кога су незвисни, од Сораша су зависни то знам, је изданак мајевичких комуниста. Дјечак који је стасавао слушајући до безвијести понављању причу о уништењу партизанског штаба од стране четника, па му је то вјероватно помјерило памет или је једноставно стомак одлучио. Како патриотама није имао ко да даје новац јер Милошевић никад није држао до њих, мада их је користио, појавио се добри човјек Џорџ Сорош и почео да финансира незадовољне полуинтелктуалце и тако добисмо другу Србију.

Занимљиво је да су већина комуниста који се помињу у књизи Радивоје Ковачевића који пише позно, 1990 о догађају из 1942, били људи који су започели школовање, али нису успјели да га доврше, због сиромаштва тврди Ковачевић. Требало би повремено прочитати шта је Слободан Јовановић написао о полуинтелектуалцима, а није за бацање ни књига Арчибалда Рајса „Чујте Срби чувајте се себе“.
Занимљиво је да комунистички носталгичари још увијек понављају често понављану лаж да смо захваљујући комунистима добили бесплатно школовање!!!

Прво школовање није било бесплатно јер за књиге и свеске смо давали мјесечну плату. Бесплатно је у Швајцарској гдје до гимназије све књиге и свеске ученици добијају у школи, а гимназија се плаћа, није бесплатна.
Швајцарац по избору Арчибалд Рајс кори власт краљевине Југославије, што је увела бесплатно школовање чак и у гимназији и на факултетима јер тога нема ни у његовој Швајцарској.
Ко лаже? Рајс који је то писао деценију и по прије другог свјетског рата или су нас лагали наши „ослободиоци“?

Прочитао сам данас Ковачевићеву књигу након скоро три деценије од првог читања и из ње могу да извучем закључке да су моје сумње и тврдње мојих пријатеља проф. Миладина Лукића и Јовице Михаиловића на мјесту.

Наредба за напад на партизански штаб у Вукосавцима је проистекла из писма које су четнци одузели од Веселина Гаврића и групе курира који су ухваћени у Злом селу (данас Подгора).

Шта је писало у писму?

По Лукићу, који ми је то у више наврата причао не наводећи писане изворе, него само људе од којих је то чуо, писмо је садржавало наредбу партизанима да нападну на четнике. По Михаиловићу који је имао увид у државне архиве, написао је књигу Незаборав, ради се о наредби по којој би партизани требали да обезглаве мајевичке четнике уништењем штаба.
Ако Лукића и не можемо да узмемо здраво за готово јер нема писаних докумената и као умјетник можда је склон машти, пошто ми је причао и о два убиства која је прија рата починио Цвијетин Мијатовић Мајо, као и о питању његове последње супруге Мире Ступице зашто се јадник послије ружних снова крије под креветом. Све ово може да буде истина, али и не мора, па ћемо Лукићеве тврдње оставити по страни, али зато Михаиловић може да документима докаже оно што је написао.

По Радивоју Ковачевићу, који није знао садржај писма пошто су га четници уништили, (ако је баш тако) писмо је садржавало нешто што је алармирало четника на опасност од партизана, барем тако наводи Ковачевић помињући писма која је Леко Дамјановић слао Дражи Михаиловићу.

Ковачевић не цитира Дамајновићева писма, него сам помиње да је овај поменуо да је из писма које је врховни штаб слао штабу Мајевичких партизана, закључио да четницима од партизана пријети опасност и да су били присиљени да нападну на њихов штаб.

Ковачевић пише тегобно и неискрено, па се на тренутке чини да је слабо информисан и да није сигуран шта је истина, да би у дијелу гдје сам среће војводу Керовића у Лопарама, написао да га је овај поштедио, њега и још четворицу партизана јер му је било мука од крви коју је видио на Вукосавцима. Зли војвода, зеленаш, син кулака, сеоски ђилкош, разбојник, убица, прљави сој итд., га је поштедио јер му је било мука од крви коју је видио!!!

Ко је овде луд? Ковачевић који је то написао или они који му и данас вјерују?

Ковачевић је био партизан, један од оних који су слављени послије Другог свјетског рата и вјероватно ником није падала на памет, па чак ни тако позно као што је било деведесете кад је књига објављена, да тражи нелогичности у његовим сјећањима, а књига би, без обзира што је литерарно безвриједна, требало читати данас јер говори између осталог о колективном партизанском злочину.
Он сигурно није вјеровао да ће комунисти икад изгубити у Југославији па је своје дјело базирао на одбрани револуције, о којој нико тада није смио да каже истину, па ће мудром читаоци све бити јасно.
Ријеч револуција и контрареволуција се помиње далеко чешће него борба против окупатора па су по Ковачевићу четници контрареволуционари.

Како се изводе револуције?

Револуција почев од француске па до данашњих обојених је увијек дјело професионалца, криминалаца и за тај крвави посао обучених терориста. Француска револуција за коју смо учили да је претеча комунистичким револуцијама, и никад нисмо чули ништа негатвино о њој изведена је уз ангажовање криминалаца из јужне Француске и изведен је први аутогенецид у историји. Други је био у Својетском Савезу, започет од Лењина довршен од стране Стаљина, итд., све до Пол Пота. Сценарио је увијек исти, народ служи као храна за топове, а револуцију изводе искусне убице, као што су код нас били шпански борци који су занат научили у Шпанском грађанском рату. Данашње обојене револуције, од оне 5. октобра па до Арпаског прољећа изводе Сорошеви плаћеници, добро обучени и плаћени за посао који раде.

Комунистичка револуција је имала као споредан циљ борбу противо окупатор. Да су случајно комунисти хтјели да се боре против Нијемаца, почели би устанак већ у прољеће, а не би чекали да Нијемци, прекрше пакт о ненападању између Њемаче и СССР који су питписали Ребентроп и Молотов и нападну Совјетски Савез.

Мајевичани у партизанском покрету су били углавном људи који нису слутили у какав злочин се упуштају јер већина комуниста који се помињу су дошли по задатку са стране, а међу њима су били многи који су већ имали крваве руке, што значи да су наши мајевички сељаци били топовска храна јер без масе се револуција не изводи.
О каквим се људима ради писао је Меша Селимовић у својим Сјећањима. Како је и сам из Тузле избјегао на Мајевицу и придружио се партизанима, сјетио се у годинама послије рата да су се за комесаре морали набављати најскупље цигарете. Комесари су као што знамо били предратни комунисти, у нашој историји величани као хероји, а најчешће су били криминалци и убице обучени од Стаљинове тајне службе и окорели у Шпанском грађанском рату.

Чему све ово што сам написао?

Сигуран сам да овим текстом све да се састоји од хиљаду страна нећу успијети да пробудим хипнотисане носталгичаре који обиљежавају 20., фебруар, а још мање могу да допрем до умова и срца младих који, на хиљаде славе 1. мај на мјесту поменуте битке.
Први су рођени и умовиму су им испрани у вријеме кад су Лопаре словиле као најтврђи бастион комунизма у Југославији, а ови други несвјесно пирују на костима и крви људи који су погинули 20. фебруара. Славе станистичке празнике Белтан и рођендан Адама Вајсхапута као и дан оснивања Илумината, а можда и дан посвећен Титу, јер католички Јосип радник којег католици славе првог маја ме опасно подсјећа на Тита.
На жалост, било шта да славе, славе на костима и крви својих предака који су ту умрли прије скоро осмадесет година. Секс, дрога и рок енд рол, на мајевички начин на гробовима предака. Сатана лично није могао да измисли бољи догађај.

Погинуло је неколико професионалних револуционара који нису били Мајевичани, али сви остали су били мајевички Срби, сиротиња која је пошла у партизане у нади да ће послије рата живјети боље, као што је у партизане отишао и потоњи херој Јово Радовановић јер му је потоњи војвода на неком вашару поцијепао једину кошуљу. Касније је Јоваш говори: „Да је војвода отишао у партизане, ја бих у четнике.“

Дакле не надам се да ћу пробути носталгичаре нити да ћу допријети до умора и срца младима који несвјесно изводе сатанистиче обреде, али се надам да ће једном неко ко ме је историја занат, посветити нашој прошлости мало свог времена, и написати истину ни по бабу ни по стричевима.

На крају, клетва из наслова ће остати на нама све док не утврдимо истину…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here