Даница Ђурић: Живот није био лак

0
230

Једном је славни књижевник мој суграђанин и пријатељ високопоштовани Радован Бели Марковић рекао да живот није био лак, да су књиге биле бекство из свега тога, а да ако човек негде побегне то постане његово трајно прибежиште.
У мало ових речи стало је много приче, много размишљања и отворила су се нова прибежишта.

Човек може прибећи и љубави. Али данашње љубави су већма јалове приче у којима мушки м..а немају, па и оно мало љубави што осете гурну под тепих плашећи се да им то мало м.да не отпадне од те јадне силовите љубави. Беже од ње ко ђаво од крста. А љубав од њих ни настала, ни постала. Адаму је требало одати признање. Крунисати га златном круном и рећи…

Али после Адама све саме п..де. Е да је да их усвојиш и скријеш у скуте па да тако ушушкани и уљуљани преспавају све те велике и мале љубави од којих им срца задрхташе, могло би се живети. Другачије , јок.

Прибежиште може бити и река којој се враћамо како би у шуму њених таласа нашли уточиште.

Утеци кад ти је тешко. Утеци било где. Нађи смирај, али се врати опет ономе што си био пре него те живот на прибежиште натерао. И никад, али никад не покушавај да од себе побегнеш. Јер побећи се може само од грешних и погрешних мисли и дела, али од себе никад и никако.

Ја углавном на реку бежим. И она ме прима. Прима ме као једну од својих притока која понекад пресуши или у земљи нестане па јој се опет врати. И много пута сам себе поредила са понорницом. Изнад толиких понора сам бивала и повремено нестајала а онда се још јача враћала и трајала, трајала. За инат невољама, за инат себи и за инат другима. Мишљења сам да човек без позитивног ината никада и ништа не би ни успео ни постигао.

Понекад у тим бежањима потребни су ми пријатељи да са њима побегнем заједно. Да се испричамо и исплачемо ту у том прибежишту. Да се изјадамо, па да се онда духовно прочишћени вратимо у своја легла.

Но данас је човек од човека отуђенији више него што је икад био. Баш бих волела да чујем неког од вас кад је нашао пријатеља за тако нешто кад му је био потребан. Сви су у неком послу и то никако не може бити одложено. Али хајде, није крај света.
Претходну ноћ сам на реци провела. Тачније на њеној десној обали. Мала клупица испод врбе била ми је једино друштво. Једини пријатељ и друг. Једини човек који ме разумео и знао зашто сам ту. Нисам говорила ништа. Нисам ни плакала, ни уздисала. Нисам ни задрхтала ни једног трена ни од оног у себи ни од хладноће која је пред зору постајала све већа.Тек сам само дисала као сваки човек који је од нечег побегао и смирај тражио будан дочекујући дан. Не може се човек сновима очистити. Снови су лажљиви скотови . Одведу те на једно место а пробуде на другом на коме си најмање очекивао да ћеш се пробудити и наћи. Будна ноћ на сигурном прибежишту је најбоља за то. А пријатељи? Где су били? Шта радили? Имали су вероватно неке неодложне послове који дан данашњи нису могли да сачекају. Можда бих била узнемирена да је било ко дошао, да сам са било ким реч људску проговорила. Али то се није десило. Сва туга, све сузе, све оно што се у човеку накупи временом остадоше у мени. И са доласком јутра у мени и нестадоше. Исто као и она понорница на коју чини ми се све више личим. Прочишћена и јача за још једну самоћу, за још један понор , за још једно високо уздизање себе саме пред самом собом и пред другима.

Претходне ноћи нисам видела ни једну звезду, а милион их се ројило на небу јер ноћ ведра беше. Ни хук са бране код Јолића воденице нисам чула иако беше тек неких двеста метара удаљена од мог ноћашњег скровишта, од прибежишта. Ни прве аутомобиле којима су људи журили на посао…ни берач кукуруза који је у њиви тик уз обалу урлао из све снаге. Ни свађу птица које су пред зору бог би знао због чега крештале као сумануте , нисам …ма прећутало се све. Човек може ако хоће да прећути и живот. Али зар је срећа у ћутању и пуштању да све прође неречено. Ко ће знати? Ја још нисам нашла одговор на то питање. Оваква каква сам ко зна хоћу ли га икад и пронаћи. ..

На памет су ми опет и опет долазили неки пријатељи и полако и нечујно се губили у својим обавезама и мојим оправдањима како ето стварно нису могли…А кад је то човек – човеку потребан и кад је пријатељ стварно пријатељ…мали сам ја човек да о томе суд доносим.

Рекох ли да ништа нисам у току претходне ноћи ни чула ни видела? Али зато су се ноћас у мени будила и вампирисала сећања и осећања. Дивљала попут планинске запењене реке , долазиле до срца самог како би га откинуле не би ли река црвена текла, сударале су се у мени моћ и немоћ , одлуке важне доносиле.

Ја сам једна од оних ретких људи који се не кају за учињено сем ако сам не дај боже нешто нажао неком учинила. И ноћас, тачније пред саму зору донесох одлуку да ћу ћутати. Ћутаћу све што треба и што не треба прећутати. Нека ћути све што није речено. Нека прича на пола остане. Нека се не заврши. Јер ту на тој половини нађох мир. Вратих се опет оној себи која сам била пре него дођох у ово прибежиште , на ову малу клупу која скривена стоји под гранама врба на десној обали Колубаре. Живот је ипак леп ма како тежак био. Важно је само умети пронаћи прибежиште онда кад у ту лепоту посумњамо. Све остало је мање важно.

Дакле ноћас сам се на ћутање обавезала и нема те силе која ће ме натерати да проговорим . Река зна. Она ме разумела. Она зна сваки мој следећи корак и сваку реч прећутану , и ону која је из мене кренула па нестала као понорница. Река зна да сам ја једна од њених притока која ће се опет и опет у њу уливати у неким судбоносним , тешким…у ноћима одлука које живот значе као што је ова и као што су многе пре ње биле. А реке се увек радују притокама као и људи прибежиштима. Живот никоме није био лак…Важно је само да човек сам од себе не побегне и изгуби се у том животу.
Колико је прибежишта у животу једног човека потребно да би преживео све будуће дане? Питам , а ни сад не знам одговор. Ни један човек не може да предвиди ни дан испред себе а камо ли све дане који су пред њим. И колико их још има? У којим ће му бити потребно неко ново па макар и измишљено прибежиште. Схватила сам да је некад корисно и самог себе лагати, измишљати, причати са самим собом да би смо неке тешке тренутке превазишли и преживели. Мислила сам …ко зна шта сам мислила, тек једном девојчурку који је започео нови живот свакако је требало неко ново прибежиште да не полуди у четири зида чекајући свог човека да се врати и буде крај њега. Шта сам тада знала? Дотле сам живела као мала дивљакуша у сталном покрету, увек у друштву вршњака, весела, насмејана, разуздана. Сад се требало навићи на самоћу, без дружења, без смеха, без неких великих обавеза на које сам се већ била навикла. У новој кући важила су нова правила. Као да сам смела изаћи сама до града на само стотинак метара од куће. Боже , шта ће рећи овај или онај…говорили су ми свекар и свекрва. И све се сводило на то. Пошто сам била млада могла сам прибећи само чврстом сну и чекању да се нешто промени.

Тако сам једног тешког дана када ми је било већ педесет , бежећи од људи са којима сам радила и морала да са њима делим радне просторије , бежећи од њихових сплетки, од злобе , од нељудскости измислила човека који ће постати моје уточиште од свих њихових зала од којих ево још увек не могу да се опоравим мада већ пет пуних година не радим са њима. Као што сам већ рекла имала сам мало талента за писање ( каквог-таквог),али био ми је потребан неко коме ћу се обраћати, неко коме ћу моћи да испричам све што ме мучило међу тим људима а да ме тај неко не ода и да ми ти људи на основу мог јадања не припреме опет неку зврчку. Моји укућани тј.породица већ су били уморни од мојих сталних јадиковки и само су бепомоћно слезали раменима говорећи ми да напустим посао. Напустила бих ја али новац нам је био преко потребан. Новац је увек потребан.
И ја измислих човека. Не питајте ме за име. Никад му нисам дала име. Никад била са њим. Никад…али увек па и сад кад ми је тешко знам да могу ћутке да причам са њим. Прво сам почела да му пишем песме и да му се тако обраћам као вољеном бићу које је далеко од мене а заправо је увек уз мене, кад год да ми је потребан. Онда су скотови око мене закључили да сам се заљубила у неког и све су покушали да сазнају ко је тајновити човек коме пишем. И што су они бивали безобразнији у својим покушајима ја сам бивала све јача у тежњи да не сазнају о коме се ради па макар то био човек који је личио и на царево ново одело. Бранила сам га. Направила сам бедеме око моје мале тврђаве и нипошто нисам дозвољавала да јој се ико приближи. Сачувај боже да ми сруше сопствене илузије. Сопствену лаж и превару коју сам сама својом вољом подигла на ноге и која ево и данас живи у мени као живо биће са којим могу да поделим све што хоћу и кад хоћу. О, умела сам и да плачем док сам му у самоћи песме писала и док сам га дозивала у загрљај. Умела сам дубоко и болно да уздахнем као да се о живом бићу ради. У ствари он за мене и јесте живо биће. Он је мој и само мој. Само ја могу да га пронађем кад ми је потребан и само ја могу да причам са њим. И само ја знам да ће ме он једини разумети. Тај неко безимени и бестелесни коме сам дала своју душу и који мојом душом дише. Ја чак не знам ни боју његове косе, ни очију…ја само познајем његову душу која се са мојом стопила и поистоветила. Другима је узалуд да га траже. То је исто као кад би тражили иглу у пласту сена.
А ја му се већ неколико година јадам и плачем на његовом рамену. Умем ја и да се наљутим и оставим га сипајући отровне речи и оне које би ми мало ко опростио. Умем ја свашта. Али знам да ме он тамо негде чека и да ми не замера ништа. Он зна да сам ја само човек од крви и меса који се копрца у раљама живота покушавајући да преживи још неки дан. Покушавала сам све што је у мојој моћи да се посвађам са њим и оставим га тамо у вражијој матери , да га никад не замолим више за то његово раме, за осмех…џаба. изгледа да је то царево ново одело постало део мене и моје трајно прибежиште. Кад заплачем оним невидљивим сузама њега ето са осмехом, са загрљајем, привије ме уз себе и говори ми ; буди јака, имаш мене, то мораш да знаш и не смеш да клонеш духом. Насмејем му се и загрлим га пре него се опет ко игла у пласту сена не изгуби и не постане невидљив чак и за мене која сам га измислила. Дешавало се да некад не могу да га дозовем да буде уз мене, дешавало се …за то време написала сам хиљаде песама, прича, а онда би се он појавио ниоткуда са оним осмехом и раширеним рукама. Лепо је имати своје и само своје измишљено уточиште, оно коме си дао своју душу и тако знаш да те твоја душа никада неће напустити ни оставити јер је твоја и ничија више. Данас је време такво да човек само себи самом сме веровати.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Даница Ђурић, рођена 10. јула 1962. године у Ситнику код Коњица(БиХ). Са  непуне две године отац јој се досељава у Србију и настањује се у Пепељевцу код Лајковца. Бави се књижевним радом. Објавила две збирке песама, СТО ЈЕДНА ПЕСМА, СТО ЈЕДАН САН, и РИЗНИЦА БИСЕРНОГ СЈАЈА, два романа ЦВЕТ ИЗ КАМЕНА и ПО ВЈЕРИ И КРВИ. Ту је и збирка песама за децу ДАНИ ДЕТИЊСТВА и књига поетске прозе ЧОВЕК, ПРУГЕ И ВОЗОВИ. Недавно је из штампе изашла збиркa песама ВЕТРОВИ И КИШЕ. Такође има око 5000 написаних песама и три романа различитих тема. Живи и ствара у Лајковцу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here