Миодраг Лукић: „Лепосава“ – генијалан антиутопијски роман Павла Ћосића

0
761
Сорош са антисрпским пионима у Београду

Већ самим насловом испровоцираћу оне којима је књига можда намијењена, то јест све оне који су залуђени западом, Америком, Европском унијом и неће да изваде главе из пијеска, или да се пробуде, него живe у сну како ће све да буде сјајно кад Србија једног дана уђе у Европску Унију. Ако уђе, а колико сам ја информисан неће ући никада, или барем док се не одрекне Косова, Рашке области, Војводине и источне Србије. Ах да, заборавио сам Ниш који би требало да постане пријестоница прве ромске државе у свијету у коју би Европљани могли да врате, или протјерају све Роме којима се радују као мајка лудој кћерци, јер ће коначно и они имати матичну државу.
„Лепосава“ је, као што рекох, вјероватно роман који је аутор намијенио залуђеницима, ја бих рекао дупеглавцима, који би дали и главу и задњицу да што прије уђу у Европску Унију у нади да ће им тада тећи мед и млијеко. Некима и хоће, али истим онима којима и сада тече мед и млијеко јер су на платном списку „филантропа и хуманитараца“ из цијелог свијета, а нарочито великог човјекољубца Џорџа Сороша.

Читајући роман пратио сам помињање историјских личности, историјских јер се радња одвија у будућности, па су наши савременици у роману историјске личности, па сам се неминовно сјетио фотографије која је направљена ваљда приликом првог доласка Џорџа Сороша у Србију. Потражићу фотографију да је приложим уз текст јер већина оних који су присуствовали том „историјском“ тренутку, добили су улице и установе са својим именима у роману Лепосава.

Лепосава станује у улици Верана Матића…
Ах да, заборавио сам да напоменем да овај текст није препоручљив људима са испраним мозгом, а тек сам роман ни у ком случају, па ако сте довде стигли и осјећате се лоше, одмах прекините читање, а сам роман Лепосава ни за живу главу не узимајте у руке.

Дакле, као што рекох, Лепосава станује у улици Верана Матића, а то сазнајемо у роману тек кад њен тада буде кажњен због поцијепаних и донекле прљавих гаћа, јер са таквим гаћама се не може у Европу. Врхунац апсурда учиниће вам се, али ако мало размислите схватићете, да ако роману одузмемо одређења претјеривања, имаћемо сасвим реалан сценарио наше будућности.

Да бисмо једно дјело довољно објаснили, није нужно да га препричамо, али је чини ми се, нужно да га упоредимо са другим дјелима из истог жанра. Ја сам одбрао два дјела са енглеског говорног подручја и два са српског, а све четири су антиутопијски романи, са мање више реалним сценаријима будућности, а будућност није обавеза каже Ћосић кроз лик Волфганга Амадеуса Моцарта.

Прво, можда најзначајније дјело из овог жанра је свакако „Врли нови свијет“, дјело човјека који ће обиљежити двадесети вијек, али више у негативном него у позитивном смислу. Олдос Хаксли, аутор поменутог романа, се својим накнадним начином живота, унередио по роману који, је недопуњен, књига коју би требало да прочита сваки паметан човјек. Прича о свијету у будућности, тоталитарном и подијељеном на класе, а припадност класама одређена је рођењем, односно манипулацијом на фетусима, тако да се према степену интелигенције сврстава у класе: алфе, бете, гаме итд. Ред се одржава прије свега свакодневним узимањем Соме, дроге која умирује и развесељава становнике свијета у коме је духовност забрањена, а једини Бог је Форд.
Следећи роман је дјело Џорџа Орвела „1984“, такође будућност у тоталитарној држави, толико познато дјело да не треба о њему посебно говорити.

Роман Лепосава у односу два поменута романа има једну огромну предност, ма колико препознали стварност, насмијаћете се јер аутор је написао дјело тако, да можете да се смијете и да плачате, што значи да вам је катарза загарантована, било да вам се деси смијех или плач. Наравно, најбоље би било да се смијете, али и да плачете у току читања, јер како рече умни Његош:
„Чашу меда још нико не попи што је чашом жучи не загрчи,
чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.“

Као што има предност над поменутим романима, такође има и једну ману јер ће тешко изаћи из оквира српског језика, пошто читаоци у иностранству не би могли у потпуности да се уживе и препознају све личности које се спомињу, односно оне које морамо да наслутимо. На примјер, професор Милошевић је далеки потомак Слободана Милошевића, док је Шкељзен Јовановић вјероватно потомак Чеде Јовановића и сл. Ипак, ако би дјело било преведено на стране језике, нашло би своје читаоце барем међу антиглобалстима којих је сваким даном све више баш у земљама из којих нам је глобализам стигао.

Претходница голбализма у роману „Лепосава“ је цивилизовање, па је Србија већ три пута цивилизовано, а први пут је то било 1999, док у роману треба да се деси и четврто цивилозвање, које „хуманитарци“ желе да буде тако успјешно и широко, да послије њега заузму територију Србије. Србијом влада „невлада“ која призива бомбардовање, односно цивилизовање, не чини ли вам се овом познатим?

Као и претходно поменути аутори, Ћосић је пажљиво осмотрио свијет у којем живи и лако све оно што зна или наслућује смјестио у далеку будућност, у вријеме кад Америком влада Џорџ Буш дванести, док Београд краси умјетничка инсталација у којој су представљени, Џорџ Буш трећи и Петар Луковић у загрљају.

Романи на српском језику које морам да поменем, су „Атлантида“ Борисава Пекића и „Савина Барка“ Милана Тадића. Први роман, „Атлантида“ је у уско литерарном смислу изнад романа „Лепосава“, али је зато у моралном у подруму, пошто аутор Пекић вјешто наводи читаоце у смјеру Новог доба (Њу ејџ). Становнике свијета дијели на људе и роботе, а људи су припадници тајних друштава (ваљда масони и илиуминати), док су роботи сви остали, неких 90% становништва, а да не спомињемо да се кроз цијели роман провлачи слављење „доба водолије“ које је настало, или ће настати и бити ново златно доба, како вјерују езотерици и остали дупеглавци.

Ћосић, за разлику од Пекића, указује на присутно и сад већ добро видљиво зло, које ће у будућности, а то је ускоро, бити владајуће.

„Савина Барка“ је пак роман који је писан на чисто православним основама, па аутор, који такође одлично препознаје зло, више простора посвећује уништавању Српске православне цркве данас, а све то смјешта у будућност.

Премда су сви набројани романи вриједни пажње, ја бих читаоцу, ипак као прво, препоручио „Лепосаву“, наравно ако му мозак није испран.

У Ветингену, 24. фебруар 2018.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here