Душан Jевтић: Либуша и Адалберта

0
195

Либуша уопште није умела да се нашминка. Ружичасти кармин је био нанешен офрље, као код неке седмогодишњакиње која је кришом мазнула мамин шминкерај из торбе. Као да су у Стразбуру укинули све прописане норме за облачење на радном месту. Али какви су Срби Европљани, не заслужују ни бољу европску надзирачицу. Наликовала је погубљеној падавичарки или помахниталој шизики из осамдесетих година прошлог века. Уосталом и та њена Чешка и није нека Европа. Праг јесте леп, готичарски уређен, али опет није ни Лондон, ни Париз, ни Амстердам, а ова вештица, како јој презиме каже и није са обала Влтаве, реке која протиче кроз Праг, него из чешке провинције, где тече река Морава, а у Србији има тих Морава и Моравица колико хоћеш.

Ни канцеларија јој није била на репрезентативном нивоу. Радни сто је био заправо лимена пијачна тезга, где је поставила свој лаптоп. Једини наговештај луксуза беше удобна кожна фотеља на којој је висока представница седела. На зиду од црвених цигала местимично обраслих маховином, растезала се застава Свеевропске окултне асоцијације, монотона плава површина са жутим звездицама.
Цела просторија је баздела на дуван. Малена Чехиња је чурила као захуктала парњача.

„Идиоткињо, крембилко, алкохоличарко, празноглавко…”, ређала је увреде Либуша у паузама између узимања димова.
Адалберта је покорно седела на хоклици држећи чврсто у руци свог мачора. Валтазар је био узнемирен, али не због критика високе представнице, већ због њене сиве цица-маце, која се склупчала поред радног стола, односно тезге. Сива маца Клебсијела је заправо била бела, али је пречесто газдаричино димљење изменило боју њеног крзна. Клебсијела је спокојно дремала не марећи за галаму и похотне погледе напаљеног Валтазара.
„Будалетино, глупачо, гуско, ћурко, краво, сељанчуро…” Чехиња је сасвим добро владала српским језиком, и то оним простачким са дна каце, што и није за чуђење, будући да и чешки и српски језик имају исте хунско-словенске корене.
„Троглодиткињо, бандиткињо, дебилкињо…”

Адалберта се трудила да изгледа смирено, достојанствено, чак се и смешкала на изречене увреде, потврдно климајући главом. Када је Чехиња ишчурила свој томпус, тада и увреде усахнуше. „Адалберта, вештице једна матора, шта ти је ово требало…”, напокон је Либуша саставила једну смислену реченицу.

„Па, како да вам кажем ваша екселенцијо…”, одговарала је Адалберта гњавећи свог успаљеног мачора, „овим окултним савезом и даље господари Козна, која ме спутава у свим мојим настојањима, и једноставно, пукао ми је филм, те сам морала да узмем правду у своје руке…”

„Ако је Козна крива, зашто си прво ударила на Врховни савет?”, прострели је Либуша својим зеленим очима као копљем.

„Да, погрешила сам, али Козна је и даље тајна организација, њено средиште је немогуће лоцирати чак ни аквамантијом…”
„И онда си решила да уцмекаш сваког ко ти дође под руку…”
„У Врховном савету и даље седе бабајаге и њихови следбеници, то је ипак главно легло…”
„Доста бре више”, одмахну руком Чехиња, „не називај Врховни савет леглом. Уведена је демократска форма одлучивања и то је најважније. А што се тиче Козне, она заправо и не постоји. Реформисана је у регуларну рептилицију и ради по европским законима. Е, сад што у њој има појединаца који се местимично придржавају старих метода, то није у нашој надлежности…”
„Али то је део мрачне прошлости који и даље мори српске окултисте…”
„Са својом мрачном прошлошћу морате сами да се обрачунате. Само не са пушкама и пиштољима, већ кроз демократски дијалог.”
„Дијалог?”, упита Адалберта са великом дозом неверице, „овде никада неће бити дијалога, јер свако свакога гледа да превари као на пијаци. Мислим да је у вашем интересу да до краја испратите унутрашње односе у нашем окултном савезу…”
„Постоје неке ствари које нису у мојој надлежности.”
„Извините, а шта је тачно у вашој надлежности…?”, усуди се да пита Адалберта.
„Укључивање Окултног савеза Србије у Свеевропску асоцијацију. То је оно битно и о томе се старамо. Погледај стара вештице, сви околни окултни савези су ушли у асоцијацију: бугарски, румунски, мађарски, хрватски, чак је и арнаутски пред пријемом, а ви сте остали ван…”
„Ако вам је толико стало зашто нас не примите у чланство…”
„Како бре…”, застења Чехиња из фотеље, „није баш то тако једноставно, имате много нерешених проблема са суседним савезима, и повремено кокетирате са оним Гирургом Гирурговичем, шефом сибирских Чура из Јекатеринбурга…”
„Па, ако хоћете, пошаљите ме инкогнито у Јекатернинбург да рокнем ону избеглу бабајагу Јулијану. Сигурно је због ње запело! Кад је уклонимо и Гирургович ће да попусти…”, синула је идеја вештици.
„Зачепи ту своју погану губицу! Доста је било убијања”, севнуше две песнице одједном о сто, односно пијачну тезгу.
Адалберта се шћућури на својој хоклици. Чак се и Валтазар примирио. Тако паметном мачору, не пада на памет да спопада цица-мацу у власништву строге вештице. Водећи се старом мачећом изреком: „Гледај газдарицу, бирај цица-мацу.”, Валтазар заборави Клебсијелу и поче да чисти буве из своје густе длаке..
„Овако стоје ствари”, повуче се Чехиња на ивицу фотеље, „мислила сам да те ангажујем, а ти умало да ми покарабасиш план.”
„Да ме ангажујете?”, упита зачуђено вештица.
„Да, ти си ми једина преостала опција. Ономад ми је нешто пало напамет… Видиш, онај експеримент са вакцином није упалио. Ми и наши пријатељи Окултамери смо шприцали и шприцали ону бабајагу Ромулијану, али не иде, па не иде. Једном бабајага, увек бабајага. Може да се позива на вуду-принципе колико год хоће, али она ће увек бити једна обична бабајага која се клања Ћопавом Пентаграму. И зато сам својим шефовима у Стразбуру још пре неколико месеци предложила да тебе убацимо у игру. За први следећи избор делегата у Врховни савет, саставићу изборну листу на челу са тобом, односно твојом мачком. И наравно, она ће победити. Не брини се за финансије, уложићемо довољно у бирачко тело. Десет еврића по гласу, то је право богатство за осиромашене српске окултисте. За те паре би и рођену мајку продали.”
„Извините нисам баш разумела…”
„Слушај ме гуско! Не прекидај ме! Ова твоја мачкетина ће на чело изборне листе. У Европи су одавно изједначена животињска права са људским. Ови са крајњег запада откидају на та права. Ено, на челу холандског и данског окултног савеза седе вештичији мачори. То ти је сада ин, што би рекли млади.”

Адалберта зачуђено погледа у свог мачка. Валтазарове зенице се заокруглише, па засузише и он испусти једно беспомоћно: „Мјау”. Обоје су знали да у овоме лежи нека зачкољица. Ти Европљани су препредени, имају безброј комбинација у својој глави, и ниједну понуду не дају из милосрђа, већ се увек воде неким интересом. На власт не доводе политичке гарнитуре које им се свиђају због лепих очију, већ од њих траже против услуге. Тако је било и овога пута.

Услов је био јасан. Свеевропска асоцијација није желела нерешене проблеме у свом најближем комшилуку. А горући проблем на брдовитом Балкану беше правно недефинисани статус југозападног крила Окултног савеза Србије – чувеног Дукађина.
Адалберта је првих година прошлог века успела да отера Анадолске сливаче страве са те територије, међутим на њој осташе њихове слуге – Арнаутски узгајивачи канабиса. Адалберта их је ставила под своје, а бабајашка опозиција је сматрала да Дукађин треба препустити матичној бази Узгајивача канабиса – Великом Тиранском Арнаутлуку. И зато су бабајаге, чим су дошле на власт населиле нове масе Узгајивача из Арнаутлука, и дале Дукађину широку аутономију. Завршни корак ампутације Дукађина ипак није изведен, али свима је било јасно да на тој територији главну реч воде Арнаутски узгајивачи канабиса. Међутим, када је дошло до колапса бабајашког блока у Сибиру и Источној Европи, самоуправа Дукађина је укинута. Врховни савет је чак почео да протерује Узгајиваче које су до јуче великодушно насељавао. И све би прошло без проблема да се нису умешали Окултамери који су били јако заинтересовани за арнаутски канабис, драгоцену сировину неопходну за њихову мануфактуру, али и за једноставно пушење. Окултамери су покренули операцију „Немилосрдни баук”, и ескадриле окултамеричких волшебника на најмодернијим невидљивим метлама два месеца бацаше запаљене флаше гоетије на српске земље. Због тога је Врховни савет повукао све своје борбене снаге са Дукађина, а Узгајивачи су се разбашкарили по светој српској земљи као никада у историји.
„Остало је још само да Окултни савез Србије формално призна независност Дукађинских поља канабиса”, рече Либуша. „И када то учините врата наше Асоцијације ће вам бити мало мање затворена.”
„Али Дукађин је џигерица Србије”, прошапта разочарано Адалберта, „док сам била на челу Врховног савета, скоро све потенцијале сам уложила у Дукађин. Цела Европа зна да сам цео деветнаести век спискала припремајући се за ослобођење те свете српске земље. Испод ње се налазе најзначајније српске средњовековне катакомбе посвеће Дабогу. Доиста Дукађин је џигерица…”

„Умукни бре више. Боли ме лакат, да л’ вам је Дукађин џигерица, жучна кеса или слепо црево. Нећу више да слушам те празне флоскуле. Или ћете да испуните услове за улазак у Асоцијацију, или останите ван и иструлите као лешине!”
„Али ја доиста не могу да потпишем документ о независности Дукађина.”

„Па и нећеш. Узећеш шапу, ове твоје животињице, умочићеш је у мастило и отиснути је на папир. После ћеш јој опрати шапицу и готово. Мандатић ће да тече, имаћеш вилу на Бабињу, а када функција престане, можете да добијете неки послић у Главној управној згради у Стразбуру. Видећеш, биће ти лепо. Мало радуцкаш, платица педесетак хиљада еврића месечно, плус дневнице, топли оброк, плаћени смештај у неком хотелу са пет звездица, картица за градски бус, еt cetera…”
„Слушај ме добро Либуша”, поче мало осокољено Адалберта, „ја сам потрошила цео деветнаести век због тог Дукађина, и сад да га продам за педесет цигли еврића…”
„Месечно!”, упаде јој у реч Либуша, „Плус дневнице, топли оброк, хотелчић са пет звездица, картица за бус…”
„Не могу бре!”, рече одсечно вештица.
Либуша се љутито подиже са фотеље, зграби лаптоп, и отвори га пред Адалбертиним очима. Блештава светлост са екрана заслепи вештицу. Из звучника избијаше неки огавни мушки уздаси. Валтазар фркну од ужаса и накостреши длаку. Чак су и животиње осећале гађење према посрнулим мушкарцима.
„Извини није то”, стаде Либуша пребирати по тастатури. Склањала је мужеложничку порно-акцију, која се грешком задесила на екрану. Када је коначно дошла до траженог фајла, наби рачунар у Адалбертино лице.

Ноћ. Пун месец изнад уснулог Београда. Хеликоптер злокобно хучи изнад суморних стамбених зграда као гладна ајкула изнад морског дна. Наједном се робусна летећа машина зауставља избацујући дугачку сајлу ка отвореном кровном прозору. Док захуктала елиса сече загађени београдски ваздух из таме израња витез са белим огртачем и кантоликим шлемом на глави. Замрачење. То је било сасвим довољно. Либуша заклопи лаптоп.
Адалберта је пребледела. Дисала је испрекидано као да је истрчала маратон. Није могла да верује својим очима. Та нафракана Либуша поседује бољу обавештајну мрежу од рептилиције, то јест бивше Козне.

„Твој друг херманариховац је тражен на територији бар тридесет Окултних савеза. Успео је да избегне масовно хапшење које је спроведено у скоро свим земљама света. Ови ваши смотанци нису успели да га ухвате, али су моји жбирови снимили једну његову ноћну посету. Ово могу да покажем својим шефовима у Стразбуру и пријатељима у Њу Орлеансу. Уопште им се неће свидети.”
„Ја… ја стварно немам везе са том организацијом…”, пребледела Адалберта је покушавала да се оправда.
„Верујем ти. Радиш у библиотеци, а они се често шуњају по таквим установама без знања домаћина. Једноставно бану усред ноћи, проњушкају по књигама тражећи информације и оду. Али пази, уколико не прихватиш понуду, могу свашта да ти напакујем. И онда ти не гине суђење пред Утрехтским трибуналом за злочине против окултности.”
„Мислим, ја њега нисам ни видела, сад га први пут видим…”
„Чуј ме, Адалберта, мене се уопште не тиче то што те ноћу походе херманариховци. Што се мене тиче, они су затворена књига. Више од седамсто ритера је осуђено и чека извршење смртне казне због упражњавања хришћанства. У њиховом представништву у Њу Орлеансу су нашли примерке Јевађеља по Јуди Искариотском и Неверном Томи и то је било довољно да их оптужимо за подривање свеокултног светског поретка. Ја сам уверена да ти немаш никакве везе са хришћанством. Дуго сам проучавала историју Окултног савеза Србије, и у њој нисам нашла ничег хришћанског. Све саме новоокултне европске вредности. Док си водила овдашње окултисте, увек си била у кораку са Европом и не видим разлог зашто и сада не би следила исту политику. Само да твој мали цицос-мацос стави своју умашћену шапицу на декларацијицу о независности Дукађина и проблематични снимак ће бити обрисан. Је л’ тако стара моја?”
„И после педесет хиљада еврића месечно…”
„Плус хотелски смештај, дневнице, картица за бус…”
„И топли оброк…”
„Ма биће и за тебе топли оброк, и за малу цица-мацу, ммм, што је сладак мали,”, поче Либуша да мази прстом Валтазара испод браде, „али док будеш председник нема шенлучења. Јасно?”
„Чекај бре. А зашто ћеш ми опростити сарадњу са херманариховцима, мислим нисам сарађивала, нисам хтела то да кажем…”, Адалберти неке ствари још нису биле јасне.
„То што ћу да неку матору вештицу одрукам, и што ће један херманариховац бити ускраћен за главу, није неки плус у радној биографији. То је за жбирове, а ја сам дипломата од каријере. И зато, ако решим вишедеценијски проблем Дукађина, готово сигурно добијам место у Врховном савету Асоцијације, и не само то, већ и престижну Локијеву награду за мир, коју додељује Скандинавска академија за науку и окултност, а то значи да ћу бити уписана златним словима у светској скривеној историји.”
„Добро, прихватам, али немам довољно људи за политичку акцију. Имам само једног вампира и једну вештицу, који ми помажу у неким васпитно-научним стварима…”
„Не брини се за људство, све ћу ја да ти обезбедим. Кад Србијанци осете мирис новца, скупљају се на њега као муве на крављу балегу. А пара, хвала Локију, има колико хоћеш у нашем буђелару у Стразбуру.”
„Има наравно, али прво избави моје људе из канџи рептилиције, њих би поставила на чело листе, одмах иза Валтазара”, поставила је Адалберта, услов помало стидљиво. То уосталом и није био услов, већ молба.
„Океј, ако си толико запела. Мора да ти много значе, када си због њих побила цео заштитни батаљон рептилиције на челу са комодо-командосом.”
Либуша извади мобилни телефон из џепа, па поче да маже прстом по његовом глатком екрану. Пребирала је по свом дугачком телефонском именику, који би у папирној форми, био дебео као „Крмчија деда Каравиде Грчинића”. Висока представница има бројеве телефона свих кључних српских окултиста, а чак и они малобројни који не користе смртничку технологију комуникације стрепе од њених скривених жбирова. А јавна је тајна да су неки од Либушиних жбирова, заправо потплаћени припадници локалне рептилиције, који за шаку евро новчаница подривају безбедносни систем савеза. Либуша упита Адалберту да ли случајно зна име рептилицијског шефа који је заточио њене људе. Адалберта је наравно знала, пошто се са дотичном поручницом Бјелоушковићком чула преко телефона пре него што је побеснела.
Када је видела кратки осмех на Либушиним лоше нашминканим уснама, схватила је да ће Степанија и Сибин убрзо бити ослобођени. Чехиња је окренула Бјелоушковићкин број, и подсетила је на неке њене ратне злочине почињене пре две деценије у Босни, за време једног кратког окултног рата, боље рећи макљаже. Поручница је изгледа учествовала у чувеној опсади Сарајевске библиотеке и ликвидацији босанских сливача страве у Хан Пијеску. Ти немили догађаји, додуше пренадувани од стране западних окултиста, згрозили су цео окултни свет и учинили да Окултни савез Србије буде најомраженији на читавој планети. Међуокултни Утрехтски трибунал је већ осудио многе Србијанце за удружени злочиначки подухват, а Бјелоушковићка се налазила на листи потенцијалних оптуженика. Како би сачувала своју змијску кошуљицу, Бјелоушковићка је испуњавала свако Либушино наређење.
„Пузавице љигава, одмах да си пустила тог Сибина и ту Степанију, немој да ти дижем утрехтску оптужницу”, претила је преко телефона Либуша строгим гласом.
Бјелоушковићка је са друге стране везе гутала велике кнедле, па на крају разговора рече:
„То ти је завршено!”
Одломак из романа „Окултни савез Србије“, Београд 2017.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here