Слободан Ристовић: Чокоти

0
74
Винова лоза Стефана Немање на обронцима Голије и надомак манастира Градац, засађена у 13 веку

Седим испод шефтелије. Пипољи топлота. Бацам мрвице земље у скинуте војничке чизме, прислоњене уз дрвену стажару. Зид је чамов. Жижљив као држава, коју кобејаги чувам од некога и нечега. Даска би се давно распала, да није хиљаду пута премазана смб фарбом.

Око мене чокоти. Виноград. Нечији зелени снови, од лиса ко зна како исеченог фланела, са опржима росе и месечине. Виноградара, никада нисам видео. Можда долази када спавам. А, спавам на стражи. Слађи ми је тај лоповлук од коцке шећера, које је мајка склањала од мене и брата, јер шећер је за госте.

Са друге стране винограда је Ћеле кула. Камена купа од српских и турских лобања, окошталих белих ораја и кестења са празним очним дупљама, нагрижених шљунком Нишаве и плевом скамењених зеница. Жмико, мој друг од Книна, се љути што говорим да нису све лобање српске. Као да је турска несрећа мања. А, и ко је разбрајао главе, нису оне зрневље за кољиво, него мождана слова неписмене Србије.

Више је живог жита сажежао овај којем се кунемо, и певамо му, док дужемо пустолину заставе уз дирек којим пуже лоза…

Горка су ми уста. Скореле се мајчине сузе и млеко на њима, док ме је некада у недрима носила. Да бих јој преко остао, ко што преостане пелцер розетле, или мушкатле, када бане мраз од Кремана, па оседи Чајетина и Муртеница и све до Радојине…

Пије ми се вино. Цртам винске чаше на утабаној земљи витке као ноге Јагоде Митић. Ноктом јој урезујем обрве. Глачам јој груди, док се мрав на њима не поклиза. Мештровић би ми завидео. Онај, који је извајао Марка на Шарцу. Нагрдио га. Руке му отпале! Толико мржње нисам видео ни код оних који се око међе суде.

Пренем се. На блузи спава мачка. Наша станарка, које хранимо месним нареском. Она, којој Куртеши доноси ћуфтета, и воли више од баклава. Турчин. Људина. Да је од дрвета, могао би се растругати, па да има и близанца. Богу је лакше да накоти које какву калакурцију од људи, или је и он шовиниста, како би казао заставник Пржар.

На пушку пала сеница, чаврља са врапцима. Птичије братсво и јединство. Наг сам. Трепере сенке по мени, или се Јагода у јару претвори. Исписује се по мени, везе, неца, хекла, боцка неки Вилеров гоблен од жмараца. Осипам се као пескана повише Уба. Цаклим се, сметам авиону у небесима, који се претворио у ждрала.

Усталасала се Југославија, наћва ратлука. Надула се мирисом ружа. Ускисла. А, на Пантелеју одјекују кораци, и неко виче; Врло добро!
Уз ону кулу, пишају Цигани, на стакло пивских флаша и празне конзерве. Падају муве на згужване кутије нишке Мораве са великим Ф на средини. Јагода спава. Мирна Морава, са материцом рибљих дуката у себи. Шуми шаш и сита на тамнавским опавама, и јурцају белушке за сребрним рибицама по плиткој води. Скорева се ушпилована млечна слуз подно Јагодиних ребара, одакле се уздиже мирисна висораван врелог хлеба пуног церовиг жиски и пепела.

На дну винограда се чује жамор. Смена. Облачим се. Мачка ми се врзма око ногу. Јагода се провлачи кроз чокоте. Склањам чаше. Зачешљавам се прстима.
Чујем мајку, вели: очи моје. Вијори се крзава застава на поцинкованој жици, са које кликћу креје и свраке.

Док корачамо, певушимо. Шта то вас два мрмнљате, бреца се разводник страже, главобундевасти Миладин из Бања Луке, мешач мармеладе. Због којега сам омрзао и пекмез од шљива, а волео сам га до зла бога.

Певамо – поји миле волове на реци, али на енглеском, одговара му Жмико. Из џепа му вадим бонбоницу Негро, ваљда ми је Јагода оставила.

Преко неба се вуче бела линија, кривудава, и ми доле. Сасвим доле…

Rogatica 10. март 2018.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here