Стојан Ратковић: Животе мој, визијо божија

0
58

СПАСИ ДУШУ

Спаси душу, склони је од људи
спаси ако можеш, ретки пријатељу
Одрекли се родослови добра,
па жртава има више но живота.

Спаси душу, зариј је дубоко
у понору божанственог бића
Изгнај је из зла.

Води је ка срећи
У лијепозорним очима
међ’ засторима неба.

Спаси душу од вјесника коби
спаси, буди са вјером у Бога
у сјемену кукоља.
карантину силе, док не овлада разум.

КОРИЈЕН ДУШЕ

Коријен душе к’о живот се таласа,
улази у сунце да освијетли тајну,
из унутрашњег ока завитлала маса,
у достојантвену жаровницу сјајну.

Тајанственим зрацима подстичу,
невидљиве, невјероватне визије,
на искреност обеју страна утичу,
и дух који жели да се сакрије.

УЗДИГНУТА ДУША

Свјесна природо духу свети,
уздигнута душо точак си живота.
Члан си бољега свијета,
карактеристико Божије свјежине.

Задовољаваш свијетлим лицем,
путевима знања доносиш дарове.
Као да сам у драгом камену,
док замишљам да се у теби кријем.

Истински служиш,
у теби скривам савјест.
Гледам те, око ми се радује,
док ти се вјерно приказује.

ОТКРОВЕЊЕ

Урањаш у моју душу
топлином ослушкујеш
богатство мисли
Испитујеш ме видом
чудних наговјештаја
мудрошћу учена
телесно да не влада.

Животе мој, визијо божија

Откриваш срце
лагано своје
скривена сјено
ивицо раја
Свјетлости дана
бићеш дио моје истине

Животе мој визијо Божја!

Улазиш у моју душу
к’о Светитељ највећи
под видом предсказања
узимаш ми срце.

Уздигнут к’о Феникс
к’о запета струна
враћам се у овај свијет

Животе мој, визијо Божја!

НЕБЕСКИ СВЕДОЦИ

Борјају борови,
јелају јеле,
химна природе
је птичији пој.

Сунчани грумен
свијетом се пролијева
плодове живота
нуди нам своје.

Видају нам ране
небески свједоци,
бистром водом
кроз жедно вријеме.

Зијају јутра
несигурне зоре
гласом љубави
трептајима Сунца.

СТОПАЛО ЗЛАТНО

Оживи срце пробуди чула,
овај час радошћу испуни,
не мучи ме колебањем ума,
тугу и патњу моју искруни.

Отвори ме као праскозорје своје јутро
очима духовним душу да ти видим,
излазим из тијела да бих се у тебе утко,
једино тако могу да преживим.

Дух уздигох високо,
препуштен сам зрацима и твојој вољи,
винух се,
да уз тебе будем снажнији и бољи.

Стаћу у твоје стопало златно,
затечен сам осмјехом ведрог вира,
буди ми оно, што је сату клатно,
или сјајна прашина далеког Свемира.

 

 

 

Стојан Ратковић је рођен 26. јануара 1964. године у Београду. Окренут поезији још од младих дана, увијек бивајући спреман на самоусавршавање.
Објавио је 2012. године књигу “ Небеска лепеза“ а 2017 године збирку „Небо свијести“.

Пјесме су му се појавиле у књижевним часописима: “Књижевне вертикале“ као и у разним зборницима. Члан је Друштво књижевника Београда, Клуб писаца Чукарица и Књижевног друштва Раковица

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here