Иван Гаћина: Пет глоса

0
153

СМИРАЈИ СРЦА

И ништа нам срца неће ганут,
душе бит ће смирене посвема –
тко изгори, тај не може планут,
тко љубљаше, тај љубави нема.
(Сергеј Александрович Јесењин)

Шапат душе у тишини ћутим,
у очима озорје ће сванут,
кишне дане уз горчину слутим
и ништа нам срца неће ганут.

Због самоће откуцај ће стати
док ће љубав венути нијема,
лудо срце нек заборав прати,
душе бит ће смирене посвема.

У смирају пламни верси касне,
задње сузе у тами ће канут,
пожар страсти након буре гасне,
тко изгори, тај не може планут.

Попут мрака љубав је слијепа,
у стиховљу безбрижно дријема,
сјечиво судбине срце ми цијепа,
тко љубљаше, тај љубави нема.

 

У ПОНОРУ СТРАСТИ

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.
(Алекса Шантић)

Кад озори јутро трагове бјегунца
ко зенитна сјена туга је све мања,
уплакано лице грију зраке сунца
и опет ми душа све о теби сања.

У сновиљу бриде жубори ријеке,
непојамна пјесма у разбору сине,
праскозорје враћа изгубљене јеке
и кида се срце и за тобом гине.

Као давно некад љубав ме преплави
док колају чежње опијеног стања,
невина љепота мрачну прошлост смлави,
а невјера твоја далеко се склања.

Као тешки уздах у понору страсти
у сударју жеља стварност се расплине,
одраз ишчезава у предворју сласти
као тавни облак кад са неба мине.

 

НА ГРАНИЦИ СНОВА

А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
(Јован Дучић)

Мудрољубне мисли повјетарац буди,
велебајна ђева душу загријала,
срце за милотом непреболно жуди,
а ти не постојиш нит си постојала.

Непојамним гласом дотичеш врхунце,
угаслој звијезди враћаш плам у тами,
на граници снова жежеш као сунце
рођена у мојој тишини и чами.

На раскрижју боли надрасла си тугу,
ванвременој дуги живост разиграла,
попут горске виле пјевала у лугу,
на сунцу мог срца ти си само сјала.

Уткала си боје небоскладном своду
отевши нијансе чаробној циклами,
задржала птице да на југ не оду
јер све што љубимо створили смо сами.

ОДСЈЕЧЦИ ЖИВОТА

Потајна слабост и жудња ка срећи,
скривене мисли у боји љубави,
њен поглед некад све што знаде рећи,
још једном само да је да се јави.
(Владислав Петковић Дис)

У забораву када сунце зађе
поток ће суза у долини тећи,
безбојним небом запловит ће лађе,
потајна слабост и жудња ка срећи.

Чемерне мисли расплинуће врате
сплетеној души у суровој јави,
верси се точе у козмичке сате,
скривене мисли у боји љубави.

Бљесак живота из душе продише,
крвави мјесец лудост ће порећи,
дашак љепоте у сновима дише,
њен поглед некад све што знаде рећи.

Клонуло срце због љубави куца
и кад се судба у потопу дави,
прољетни лахор на врата покуца,
још једном само да је да се јави.

 

МРАЧНИ ДВОРАЦ

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
(Владислав Петковић Дис)

Дворац таме закрилила шума
акордима језовитог склада,
дрхтавицу ванвременог ума
и нирвана имала је тада.

Глас безумља пратила је јека
када мисли лебђеше високо,
мрачна дама у зениту чека
поглед који нема људско око.

Љубав стоји на погрешној стази
гђе краљевић на мегдану пада,
грање сухо на самрти гази,
без облика, без среће, без јада.

Клете душе у мрклини ноћи
вјетар шиба до крви жестоко,
студна авет ускоро ће проћи,
поглед мртав и празан дубоко.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here