Биљана Ранков: Несаглед

0
89

Близу

Ниже се влагом забрађени пут
На том путу
Све што треба
Све што треба

Мрви коленима житу подне
не би

Не би у свет стала
Да је изговорим
Та тешка радост писама твојих
Кад дочујем лепет

Кад ме дослухне звон
Зимских, давних идила
Однекуд

По страни времену странци
Срубљујемо успомена вреже

Док цича птицама
Срца слама
кап
Заљуљана у капи
колевка светлости
гле
у глуво доба очнога вида
вододелницом каса
тмине срцоломац
одока

од истока некако
шушти под прстима

прогори платно двојином
усахле бродарице звоним
пребирајући
дланове да згрејем
надалеко

дашчицама привежем
у ветрове нарамке

Прича прва

Једна по једна
А стојимo тако на обали реке
Труцкају
Ведром воде Јенисеја
Шаком јаче стегхух
Узбрдо
Ту крај мене
Ту
У мени
Завесица
Прозору прозорчић
Клубе плавичасто
Промрзло у овој ноћи
Кончићем котву
Не заборавим

Светлост и онако
Дан и ноћ
Свеједно
Којим путем упијам

Јенисеј своје обале
Свеједнако слаже

Прича трећа

Пружам оскоруше сенку
Кроз јутро
И тајге ивица
Њоме се спојила

Везујем
Предисторије своје сусрет
За ту линију
Ждралова
Кад крену
Са лебeдима
Са гускама
Са вранама

За ту фразу надгласавања њиних
Заљуљану

Аља

чистом душом својом
постиде ме
срцем
и кад сувишно отпадне
о, Аријаднина нити
нити
провучем те златну
па ето га чамчић
а на прамцу сунце заспало
мрежом десно кад
не покида глас се

Загрљај

Имаш руке на којима си неизрециво носила Њега (Ј. Сирин)
Лепетом, грлимо се.
Умирише се трепети морски.
Мати, оно што дарујемо једно другом,
сасуд светова будућих јесте.
Бисерном ниском,
насеље светлости и уточиште суза мојих,
Тебе поје тихост гласа мога
Јер,
кад дланом прекријеш,
све једним ритмом дише.

( иконе на којима Богомладенац грли Богородицу, обичном човеку су потресне. Обичан човек присно доживљава све, и препознаје споне са собом, са својим исуством…теологија дође после..прво су сузе покајања)

Буди

Ковчежићу живота наших
Ти која ћутањем својим све нас зброји
Да будемо једни другима житно поље
Да будемо једни другима прамац у луку кад води
Да будемо једни другима преображења у Љубави Твојој, непресушна

Душа ми се разлива у бистре воде, Утехо наша
Ариjадна (Ефрон)

Кад бих животом својим владати могла
севера крајњег сунцем
Тебе бих нa хоризонту осликала

далека, Сибиром лепоту упијаш
тамо где мраз тек сапутник бива
душа кад хрптењачу исправи
ждралови облацима долећу
јер доба помере се ту, на северу
пролеће у јуну бива

те очи Твоје, огромне
као чежње моје чело
као моје речи невид
као мојих руку загрљај
пурпуром и златом оперважену студ
северним нам завичајем Дане

имена засенила
честитој, тек ружу сибирску
ја, наочити биљозналац,,
даривати могу
кад имена безимена постану
кад гласови у шапате утихну
тада сузе овог света усахну у трену

о, Ариадна, писмо теби ћутим
вечери ове Светлознак душе што прва и слави
удомих далека, ал не и туђа
јер, ако је било да ће и бити
Небо над главама
и земља под ногама

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here