Драгомир Дујмов: Под небом боје пурпура (завршни део романа)

0
256

Издавач Задужбина Јакова Игњатовића, Будимпешта, Српска народносна самоуправа у Ержебетварошу, Будимпешта, 2018.)

Зачу се звекет тешких кључева и шкрипа старе браве. На вратима се појави заставник Јанош Нађ.
– Хајде, попе! Време је. Идемо! – оштро заповеди заставник.
Нађ с раскреченим ногама тријумфално је стајао над исцрпљеним Апићем.
– Невин сам – прошапута свештеник лежећи на хладном бетонском поду.
Подофицир му се избечи у лице и просикта: – Ма немој!
– Ништа нисам згрешио – отресито рече јереј.
– „Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја” – цинично му
узврати Нађ изговарајући стих из псалма цара Давида.
Млађи водници Антал Кун Сабо и Јожеф Андраши приђоше сужњу, подигоше несрећника, па му везаше руке на леђа.
Милошево помодрело лице беше улепљено од крви и слузи. Разбарушена коса и ишчупана брада такође беху слепљене и укрућене њима. Ноге и руке пребијене, бубрези одбијени. Очи беху широм отворене и мирне, усне раскрвављене, отечене и укочене у грчу. При сваком кораку паћениково тело, изморено боловима, грчило се од неиздрживе самртне муке. Мучила га је и јака главобоља. У ушима непрестано зујање и пиштање. Обузе га мучнина. Замало да поврати. Из трена у трен снага му се топила попут снега на пролећном сунцу.

Кренуше у правцу Клађе, тог дунавског рукавца који је за Сантовце представљао јединствен водени рај. Улица се светлуцала у јутарњој измаглици.
На челу ове чудне поворке, по поплочаном тротоару, тврдим кораком је корачао заставник Нађ. Иза њега је измучен у окрвављеној и поцепаној мантији посртао везани Милош Апић. Пратише га пушком наоружани стасити Кун Сабо и Андраши. Бајонети им се претећи сјактише на јутарњем сунцу.

Драгомир Дујмов

Народ је, без обзира на верску и националну припадност, са запрепашћењем и огорчено посматрао изнемоглог српског свештеника и војнике мрка погледа. Жене марамицом oбрисаше сузе са образа. Мушкарци беху срамежљивији. Они неприметно попуцалим ручердама размрвише сузу у оку.
У Нађовој глави цело јутро одзвањаше речи капетана Габора: „Да ли је поп још жив? E, баш штета! Тог проклетог попа ћете током данашњег дана ви, лично ви да отпратите у Бају!”

Заставник запени од беса. Највише су га излуђивале реченице: „Заставниче, жао ми је! Пропустићете јединствену, заиста велику историјску прилику! Боже, који сте ви баксуз!”

Нађ готово да помахнита од неостварене жеље и од силине надолазећег очаја. Псовао је најгрђе псовке. Бесомучно је богорадио и пљувао по том „проклетом рацком попу” и по својој несрећној судбини.

Изненада, Апић му засмета и поче да га тишти. До тог часа тај проблем беше јасан и једноставан. Није представљао неки посебан изазов. Требало је једном за свагда да се реши. Међутим, посве неочекивано, беспомоћни сантовачки парох је прерастао у озбиљну претњу. То сад Нађу засмета као каменчић у ципели. Цела та збрка око „рацког попа” поче да расте и да бубри као најгора врста терета и проклетства. На трен му се учини као да му је тело, од пете до темена, прекривено гнојним поткожним отоком који се једино црепом може уклонити. А тај зли пришт потицао је од самог Милоша Апића! Нађ пљуну.
„Заставниче, жао ми је! Пропустићете јединствену, заиста велику историјску прилику!”, у ушима му поново забрујише речи капетана Јаноша Габора.

Ужас! Проблему око сантовачког пароха треба стати за врат! – помисли и тад му сине идеја како да се ослободи тог болног осећања. Одлучи да уопште и не крене у Бају. Неће узалуд траћити време! У Сантову ће се отарасити тог „досадног попа”! Он, Јанош Нађ, због тог „проклетог Апића” нипошто неће пропустити ову јединствену историјску прилику! Нико неће моћи да га спречи у томе да буде у првим редовима витезова, славних ослободилаца Бачке!
Та помисао га осоколи и охрабри!
По тротоару одјекивао је тешки бат војничких чизама и цокула.
– Невин сам! Ártatlan vagyok! – свештеник једва, на једвите јаде гласно повика,
па посрну и паде испред улаза српске цркве. Војници намах почеше да га шутирају. Јереј тешком муком ипак устаде и пођоше даље.

На улици све више света. Сви беху видно застрашени. Нико није смео ни реч да проговори. Мŷк. Тек понеки дубоки уздах и пригушени кашаљ.

Нађ је наглас телалио наводну кривицу, забрањену работу и саботажу попа Апића. Називао га је шпијуном, издајником и ужасним покварењаком.

Испред Рокушеве куће јереј поново посрну. Војници су га бесно кундацима ударали по целом телу. Матија крену ка измученом свештенику, да га напоји и да му отаре крваво лице. Први му комшија, Главатић, римокатолик, такође похита да помогне младом српском пароху.
– Мааарш! – груну заставников снажан глас, па се дохвати револвера.
Народ је згрануто пратио страхотну сцену. Ужаснути сељани напросто занемеше у чуду. Свима постаде јасно. Тог априлског јутра људски живот беше најбезвреднија ствар на свету.

Оставише за собом и Фуцинову кућу која се налазила на самом крају села. Наставили су пољским путем. Милош се још увек надао да ће га у последњем тренутку, неким чудом, ипак мимоићи та горка чаша зле судбине. Завапи у себи да се, Божјом помоћу, изненада пробуди из тог сулудог кошмара.

Немо ходаше. Пролазили су поред црних бразда, преко ораница и пустих пољана прекривених усахлом травом. Пиркао је пролећни поветарац. Однекуд замириса и трешњин цвет. Милош опет посрну. Изненада почеше да му навиру речи омиљеног му професора Бориса Константиновича Селивановског. Он га је научио молитви митрополита московског Филарета, Чудотворца: „Господе, не знам шта да молим од Тебе, Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слузи Твом оно што ја сам искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе које ја не знам: види и поступи са мном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме; ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин.”

Кун Сабо га кундаком удари у леђа. Апић посрну па се поново исправи. Из далека се већ назирала плавкаста водена површина. Када је ветар почео јаче да дува, трска се понизно повијала, па се инаџијски поново весело исправила. Осећао се мирис влажне земље.

Стигоше на саму обалу Клађе. Натераше га да уђе у ледену воду и он ћутке изврши наређење. Вода му је допирала до паса. Полагано се окрену према крвнику. Исправи се, пркосно подиже главу и погледа га право у очи.

Заставник се испречи испред Милоша Апића, подбочи руке на кукове, па брекну: „Е, попе, стигосмо коначно на крај заједничког нам пута! Помоли се Богу свом!”
– „Уста твоја умножише злобу, и језик твој плете лукавство; седећи клеветао
си на брата свога… и стављао си замку!” – јереј гласно изговори стихове псалма и одважно одмери подофицира.
– Шта то причаш, луди попе?
– „То си чинио, и ја ћутах; смислио си безакоње…”
– Куцнуо ти је последњи час, брадоњо рацки!
– „Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје!”
– Прекини! Ма, нећеш се ти више зајебавати са мном! – заставник у свом бесу
зверски се продера и удари свештеника свом снагом у стомак.
Милош се пресамити од бола и паде на колена. Мутна вода му је допирала до гркљана.
– Тако, попе, тако! Поклони се преда мном! – победнички закликта Нађ.
– Удри јаче, кнеже овога света! Нећеш успети да ме поразиш!
– Сунце да ти крваво јебем! – громогласно се продера подофицир пограничних
ловаца.
– „Ја у срцу носим мога Господа Исуса Христа!” – рече задихано Милош
Апић, једва скупивши снаге да изговори речи свог породичног заштитника Светог Игњатија Богоносца.
Заставник поново удари јереја. Милош се затетура и намах му окрену леђа.
– Јаноше, не уображавај! Никада нећеш успети да ме победиш!– викну српски
парох.

У својој немоћи, Нађ очајнички заурла, наталожена мржња је прокључала и бес је подивљао. Потегну револвер, репетира га, нанишани и опали.
Два хица у потиљак.

Беживотно тело Милошево плутало је рукавцем „лепог плавог Дунава”. Капљице страдалникове крви полако су се утапале у далеки хоризонт над Бачком, тамо негде иза непрегледних ритова, изнад вечних мочвара где се пружа онолики простор, безгранични, недогледни. И тамо, у тој бескрај-даљини, неким чудом, небо и јутром овим, јутром Милошевим, поприми злослутну боју пурпура.

(Крај)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here