НЕБО ЈЕ ИПАК ОТВОРЕНО

0
230

Драгомир ДУЈМОВ: Под небом боје пурпура; Задужбина Јакова Игњатовића и Српска самоуправа у Ержебетварошу, Будимпешта, 2018.

Подсeћањем на једно такво давнашње збитије, на оно што је за наук од давнина, а у овој књизи Драгомира Дујмова, конкретно се односи на страданије светитеља Игњатија Богоносца, страдалог од гладијаторске руке и од чељусти разјарених лавова у римском Колосеуму, „у двадесети дан децембра 107. године по рођењу Исуса Христа”, у време цара Трајана, започиње, а потом се све до завршне реченице и наставља, у једнину слива ова повесница сурове истине. Књигом „Под небом боје пурпура“ поуздан траг Истине, а њоме, Истином, остварен портрет као спомен на један млади а крајње страдални живот. Ни издалека довољно проживљен, али је то ипак живот муком дознат.

Роман је највећим делом остварен у форми извештаја, предочавањем чињеница о оном најбитнијем, испричаног/исписаног гласом/руком свезнајућег наратора, као да су то белешке, све по датумима, из дана у дан, о кључним а драматичним призорима током три последња дана земног живота јереја Милоша Апића (рођеног у Помазу, 3. јула 1914 – убијеног у Сантову, 12. априла 1941), православног свештеника у Сантову, села на самој мађарско-српској државној граници, и данас међашног. Све фрагмент по фрагмент, уланчавањем многих прича протканих и збиљом и фантастиком, пресном јавом и фикцијом, горчином слутњи из сна изнетих, наставља се она тек „однекуд, из давнина знана нам прича”. Прича сва у знаку поновљивости муке и страданија на Голготи. Повесница саткана од фактографског предочавања чињеница везаних за догађај који се доиста збио, али темпоралним укрштањем и многих других прича о људима и догађањима битним за осветљавање биографије централног лика, односно судбине не само једног човека-духовникал све заједно постаје фреском – прича о удесности људи и народа са тог панонског дела бескраја. И пакла у њему.

Делом овим и насловом тако недвојбено дубоко симболичног значења „Под небом боје пурпура”, све је је то у логичном следу, хронолошким редоследом збивања, асоцијативношћу и на принципу утилатарности доведено у такав складни низ да и књигу доживљавамо као ванредно успели наративни вез. Њиме готово филмично презентовање оног најбитнијег у до сад неисписаном животопису још једног за хришћанску веру пострадалих мученика. Животношћу стравична драма о врлом духовнику, у свему, а најпре у вери својој, хришћанској и православној до последњег даха тако доследног, који је телом и душом сав, дакле, без сумње и без кајања, предан свом хришћанском вјерују. Исусу Христу, роду свом сав посвећен.

Након повратка из градића Баје, посете жени која у тамошњој болници уз брижну пажњу добрих доктора чека принову, (што је садржај уводног дела романа), следи прича о јерејевом повратку у село, свом храму и у њему, међу људима, својим духовничким дужностимац у Сантову. Због лажне оптужбе да је југословенски шпијун, а од крајње добронамерних људи, божијих гласника, различитих вера и националоности, успут бива упозорен на опасност, ухапшен је по пристизању и одмах одведен у сеоску општину. Током наредна три дана и три ноћи бива изложен тортури, понижењу, крвнички је и бесомучно пребијан, а на крају и мучки убијен руком свог крвника, у свему недовршеног човека (под стварним) именом Јанош Нађ. Без суђења, убијен, на правди Бога, хицима у потиљак. Догодило се то у сам освит 12. априла 1941. године, само који час пред почетак „Олује над Бачком”. Оног дана када креће осветнички, крвнички поход фашистичких трупа регента Хорти Миклоша преко границе, најпре у правцу Сомбора, Апатина и Пригревице, а потом… Зна се, следе хапшења, рације, убијање, прогони неколико хиљада невиних широм Бачке, бацање под лед „лепог, плавог Дунава”. Убиством српског свештеника – час пред агресију откривен ст5васрни, а не само симболични наум: убити не само човека него и Бога у њему. Бога, ал’ оног, Бога (им) православног! Убити један народ. Млади сантовачки свештеник доиста је убијен у риту и бачен у мутну воду дунавског рукавца, у живо блато поринут. Убијен, али не би злом побеђен. Као жртва, тим чином је (п)остао симбол велике жртве за своју веру православну и за свој српски род, најпре међу својим Сантовчанима свих генерација, међу својима у родном Помазу, као и међу Србима с обе стране граничне линије. Јереј-мученик Речју, Милош Апић је са трагом испред свог трагичног краја, испред смрти и заборава. Са словом је, као најпоузданијим трагом, у аналима Српске православне цркве, упамћен као следбеник, духовник чистог срца и чистог образа, као што је и за кратког му живота био виђен тај тихи „носталгичар, увек повучен, опрезан, никоме није радо откривао своје мисли”. Такав је био за живота и такав из живота оде, без кривице, без мрље на лицу и на души његовој бесмртној. У свему, а надасве у вери својој, доследан, увек у братској слози и хришћанској љубави са добрим људима једнако и своје и друге нације и вере. Срцем и душом увек добру приклоњен. Без и трена сумње у Праведног, Јединог и Истинитог.

Тако је на страницама овог дела остварен и дубински осветљен његов унутрашњи портрет– и као човека и духовника без посрнућа у својој мисији. И увек са узорним ликом страдалника и мученика у гладијаторској арени, у икону Светог Игњатија Богоносца, своје крсне славе, у вечност загледан. Тиме је проткана и завршна, веома потресна слика, хришћанским духом сва у знаку Тројства, као што је и цела књига тим духом сва прожета: Док је спровођен војницима и све време успут крвнички, бесомучно ударан кундацима, праћен погледима туге и неверице Сантовчана ишао сокацима, потом и сантовачким пољским путем ка губилишту, на своју Голготу, с незгаслом надом да ће га „у последњем тренутку, неким чудом, ипак мимоићи чаша те зле судбине”, у трену кад из кошмарног сна бива пренут однекуд ветром донетим мирисом цветне трешње, сетио се Отац Милош речи њему драгог професора Бориса Константиновича Селивановског, из карловачке Богословије, који га је научио молитви московског Филарета, Чудотворца. И шапуће је, снагом последњом, као опело над самим собом: „Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слузи Твом оно што ја искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе које ја не знам: види и поступи са мном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме; ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сâм у мени моли се. Амин!”

Потресна је то и у савременој српској књижевности несвакидашња прича коју читањем доживљавамо као ововремено житије. Прича о човеку као вечном мученику. Прича остварена синтезом оног у животу доиста стварног (што се збило) и са значењем је, са дејством пакленог, вечног нам презента, и оног што је, наизглед само, у сфери имагинарног, у времену и у простору невидног и нечујног, али и тиме стварног. Тек таквим (до)знањем, спојем реалног и имагинарног, о оном што је најпре сном или фикцијом доживљено, па се животом нечијим доиста и обистинило, суровом је истином обелодањено у целости потврђено оно паклено у једном животу, у једном времену „кад земљом влада рогати, нечастиви”. Овом књигом о добру наспрам зла, о малим и незнатним наспрам силних који би да се у трену (све)моћи и с Богом да се изједначе, књигом о невиним жртвама и о џелатима стижемо до оног дознања што словом од давнина јесте у Јеванђељу, у речи Спаситеља: – Ја сам пут и истина и живот”.

Прича је ово о светлости и о тами у човеку, о добру и о злу, јер једно без другог, као ни светлост без таме, не могу. Биће да је то, ипак, прича која је без почетка и без краја, недовршена. Из века у век непрестано се (само)обнавља, временом и у њему такође константним, цикличним се догађањима зло „само“ изновљава. Оно најстрашније у њима што се немилом јавом збило и суровом се истином разоткрило, као да се, мира ради, зло само мало притајило, сакрило се. Слово о томе, о добру и о злу, о небеском-светлосном и о земаљском-нечастивом, кроз вечност, кроз време ничим мерљиво, остало је. Са видним је трагом, макар и у парчићима, попут оних што остају након разбијеног огледала, садржано у житијима, у књигама староставним, у списима јеванђељским, у античким драмама и трагедијама, у народним веровањима и предањима…

Словним трагом белином хартије, са свим обележјима реалистичног, истина исписана и на страницама ове књиге. У њој су веома учестали, драматичним садржајем упечатљиви, а блиским спојем у целину уткани животни фрагменти из других живота, попут оног с почетка романа, из житија Игњатија Богоносца. Следом реалистичких догађања, који је, уствари реконструкција душе централног лика, ту су и други, такође снагом жестоко уверљивости делови из житија Јована Златоустог, и те како битни, често и пресудни за главни ток приче. Функционални, у мноштву најпре разазнати, па зналачки и с мером издвојени из многих митова и легенди, очуваних у народној, српској и руској књижевности, у баштини и других народа са којима се и пре и после зла, без кобног раздела, вековима живело. Најснажније у свим тим мајсторски повезаним причама, које су истовремено и делови повесница из многих времена а заједно се „читају” и виде, попут оне линије на длану, као линија живота једног у мноштву страдалних, садржано је не само у ономе што је најдиректније везано за живот и страдање невиног, злу невичног Милоша Апића, већ и у оном што притом доживљавамо као стварносну рефлексију свељудскости. Што ово дело чини величанственом причом о божијем једначењу. Једначењу по човечности.

Као и ранија дела овог и у свету критике веома цењеног српског прозаисте, тако је и „Под небом боје пурпура“ књига велике људске туге и горког незаборава настала повезивањем прича из многих времена, темпоралним преплитањем, стилом и језиком, са мноштвом архаизама, „нашким говором“ који је карактеристичан за људе, не само за Србе, тог пограничног предела. Вештим ткањем у целину, поништено је значење фрагментарности, па као да ти делови никад пре и нису били раздвојени, по епохама и све којекуда разбацани. Складном прозном композицијом остварен је Memento* о страдалнику Милоша Апаића (*Lat: Sećam se smrti). Књига која није тек пуко сведочанство о једном у свему смерном човеку – страдалнику, него је то и књига о оном вечно добром и вечно лепом, а што је увек и свуда, у нама и око нас. О свему оном занавек постојаном и на чему почива вечност и свет у њој. Све се то бистрим погледом у Истину као у обрис небеским огледалом (кад је небо боје крви) јасно види и кроз пурпур се разазнаје портрет човека који је и на јави и у свом сну, у видном свету, али и у мисли о Вечном, о Непролазном, у својој и људској и духовничкој мисији, све до смртног трена само сунчаном страном живота тако достојанствено, усправан ходио. А звао се, као што се сећањем и сад зове, Милош Апић. Небо је, ипак, за све и сваког, занавек отворено.

Давид Кецман Дако

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here