КЊИГА КОЈА НИЈЕ ИСПУНИЛА ОЧЕКИВАЊА

1
193

(Ранко Поповић: Завјетно памћење пјесме, Стварносни контекст српске поезије с краја 20. вијека, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007)

Поодавно најављена књига Ранка Поповића која разматра рат, историју и политику у српској поезији посљедње деценије 20. вијека ишчекивана је у Републици Српској с великим интересовањем и нестрпљењем. Разумљиво је то ако се имају у виду недоумице и контроверзе створене у овдашњој књижевној јавности око тога да ли и колико истински вриједи поезија стварана у минулом рату, односно поезија која је у посљедњој деценији 20. вијека настала на простору Босне и Херцеговине, који су у ратном времену држале српске одбрамбене снаге, односно који је послије Дејтонског мировног споразума припао ентитету Република Српска.

Међутим, умјесто студије каква је била најављена, Поповић је недавно објавио књигу под називом Завјетно памћење пјесме с поднасловом Стварносни контекст српске поезије с краја 20. вијека, која ни тематски ни садржински није испунила очекивања.

У Ријечи унапријед наведене књиге аутор је покушао објаснити и оправдати своје одступање од почетне замисли, дакле, од радне верзије своје докторске дисертације, која је током израде доживјела битне измјене и преусмјерења, те на крају резултирала обликовањем књиге од преко четири стотине страница под реченим насловом и примјереним му садржајем.

Тек тридесетак страница у овој књизи посвећено је најновијој ратној поезији, што је, према нашем мишљењу, више него скроман прилог професора Поповића освјетљавању и сагледавању поезије српских пјесника Републике Српске с краја 20. вијека.
Али, ни у ономе што је Поповић изнио у наведеном поглављу насловљеном Најновија ратна поезија нема јасних и децидних, односно вредносних ставова о поетским остварењима у вези с посљедњим ратом.

Кроз цијелу књигу, треба то отворено рећи, провијава ауторова субјективност, која нам прије открива који су то савремени српски пјесници према његовом укусу неголи чињенице о томе чије поетско дјело, од туште пјесника реченог периода, новином и оригиналношћу поетског поступка оправдавло своје појављивање.

Користећи се цитатима писаца и књижевних теоретичара, заправо наводећи њихове ставове, аутор је пропратио један историјски период маркирајући неколико поетских стваралаца у њему, али није на крају извео синтезу и недвосмислене закључке о вриједности маркираних књижевних остварења. О неком ширем сагледавању поезије бурног и преломног доба нема ни говора.

Примјера за нашу тврдњу има више, а ми ћемо истакнути само оне најупечатљивије. Тако Поповић у поглављу Најновија ратна поезија, цититајући готово у цјелини чланак Иве Андрића, објављен у загребачком часопису “Књижевни југ” 1918. године, под насловом Наша књижевност и рат, истиче његову тобожњу данашњу актуелност повлачећи при томе паралелу између посљедњег рата вођеног у Босни и Херцеговини и Првог свјетског рата о коме Андрић говори у свом чланку.

Заиста, овдје се треба запитати о којем то конкретном народу и његовој ратној књижевности говори југословенски нобеловац када у поменутом чланку каже: “Ми смо један од ретких европских народа у ког тзв. ратне књижевности готово и нема.”

И слабији познаваоци књижевности ће са великом сигурношћу одгонетнути да Андрић у овом чланку не говори о српском народу нити његовој ратној књижевности.

Уосталом, погледајмо шта наш нобеловац даље каже:
“Војна служба, политички прогони, оскудица и бриге ратног живота апсорбовали су нашег књижевника, лишавали га снаге и полета и чинили свако стварање физичком немогућношћу. Тако се десило да рат није оставио готово никаква трага у нашој савременој књижевности, али тим више у нашој души.”

На три цијеле странице, од тридесетак колико их поглавље укупно садржи, Поповић цитира Андрића који јесте, као што је познато, прошао Сцилу и Харибду Првог свјетског рата, али као хрватски писац и побуњени поданик цара Фрање Јосифа, односно као припадник покрета “Млада Босна” и приврженик уједињења југословенских народа.

Ако је Андрић имао у примисли, поред својих саплеменика Хрвата, и Србе књижевнике, онда су то могли бити само они с подручја под Аустро-Угарском Монархијом а никако и из Србије.

Остаје нејасно како је Поповић дошао до открића “извјесне подударности у духовној ситуацији узрокованој ратом” у периоду 1990-2000. и времену Првог свјетског рата о коме говори Андрић.

Послије наведених опсервација чини се као да је професор Поповић “преспавао” вријеме српског буђења у Босни и Херцеговини с почетка деведесетих година двадесетог вијека. Додуше, он такву нашу претпоставку потврђује и чињеницом да нигдје не помиње, на примјер, обнављање дјеловања Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” у Сарајеву што се десило средином 1990. године и што је имало знатног одјека међу национално освијештеним српским интелектуалцима и умјетницима. Да и не говоримо о зборницима “Просвјете” и бројним поетским збиркама, које су објављене под окриљем Главног одбора или појединих општинских одбора овог друштва у периоду од 1990. до 2000. године и даље наовамо.

Но, ипак, у нечему се слажемо с господином Поповићем. Слажемо се с његовом тврдњом, мада је преузета као чињеница општепозната нашој јавности, о томе како је у Републици Српској, Србији, Црној Гори и српској дијаспори током минулог Отаџбинског рата (како се он у принципу и званично именује на све три зараћене стране у БиХ) штампана читава једна библиотека књига. И, хвала Богу да је тако!

Зашто би наведени чин по нечему значио хендикеп, односно имао негативну конотацију?! Није ваљда да професор Поповић помишља како би требало да је онај Србин који је осјетио занос или некакву другу инспирацију требало да чека да му неко са стране дадне знак или, не дај боже, дозволу да пјева о теми која му се у датом тренутку наметнула?!

Сасвим је друга ствар да ли професор Поповић као књижевни критичар, а не само као књижевни историчар, налази или не налази у дјелима насталим у минулом рату, односно у посљедњој деценији 20. вијека, оне вриједности које таква дјела чини књижевноумјетнички успјелим.

Међутим, Поповић се не изјашњава отворено о ономе што је предмет његовог разматрања, већ позива у помоћ туђа мишљења, односно цитира их, доводећи тако читаоца у недоумицу и сумњу у аутора који, по свему судећи, нема свог става о питањима о којима расправља. У реченом смислу илустративано је цитирање мишљења Милана Ненадића, објављено у чланку Литургија за поражене у децембарској свесци Летописа за 2003. годину, који каже: “У времену када се точак историје заврти, када крене да гази и меље, кад почну да лете главе – на књижевну сцену (као и сваку другу, наравно) почињу да излазе свакојаке сподобе и приказе, оживљавају авети прошлости, разум устукне и анимални пориви почну да царују”. Па затим: “У том ковитлацу, зависно од дужине његовог трајања, из ко зна каквих радионица излазе, и објављују се, књижевна сочињенија чији је век трајања мерљив веком једнодневног лептира. И у нашем случају, у последњој деценији прошлог века, штампало се толико песничког и сваког другог књижевног кича и бофла – Богу за плакати.”

Милан Ненадић је у студији Завјетно памћење пјесме често помињан пјесник, дакле, пјесник по Поповићевом укусу, а ево га (не)очекивано сусрећемо и као књижевног критичара чије оцјене као релевантне цитира један актуелни универзитетски професор.

Нама се чини у оба случаја да Милану Ненадићу у српској књижевности с краја прошлог вијека припада нешто скромније мјесто од оног на које га издиже Поповић.

Посебно су неприхватљиве Ненадићеве паушалне оцјене о ратној књижевности. Уосталом, покојни Никола КоЉевић, неспорни књижевни стручњак и непосредни учесник збивања великог времена, а кога Поповић такође цитира у књизи Завјетно памћење пјесме, говорећи врло надахнуто и афирмативно о поезији ратног времена, потпуно демантује Ненадића за кога нисмо сигурни гдје се налазио “кад је грмјело у Републици Српској”.

А занимљиво је и врло индикативно да Ранко Поповић када говори о српској удворичкој поезији обилази око Ненадића и других, посебно крајишких пјесника, којима је Јосип Броз био (а можда је то некима од њих и дан-данас) идол за сва времена, о коме су они пјевали у многим пригодама погађајући му мисли и снове. (сик!) Дакле, Поповић се двоструко насукао на лирици Милана Ненадића и њему подобних савремених српских пјесника које у својој књизи диже на незаслужен пиједестал док њихово пјесничко удвориштво прећуткује. Једино је у дијелу своје књиге која говори о српској удворичкој поезији од живих пјесника жигосао Перу Зупца, ваљда зато што не живи у Републици Српској, или из неког другог разлога знаног само Ранку Поповићу.

Надаље Поповић у својој студији дословно наводи критичко мишљење Шамчанина Симеуна Симића да “прохујали отаџбински рат, како га најчешће зовемо, није упркос свему – величини трагедије и обиму самих догађаја- био нарочито изазовна тема за овдашњу генерацију пјесничких стваралаца.”

Тако је писао Симић у тексту Рат (ни)је изазовна тема, објављеном у “Ослобођењу”, Српско Сарајево, у броју од 16. маја 2001. године, а закључио своју опсервацију овако: “И, заправо, да не дужимо – много је више у свему овоме било фестивалског гламура и институционализације поезије по оној чувеној пјесниче дуг свој знаш, него саме поезије и стваралачког сагоријевања на овој теми.”

Не споримо у основи Симићева запажања, посебно из разлога што је непосредан свједок ратних догађања и свега онога што их је пратило у позадини, јер смо и сами свјесни колико је у свему наведеноме било параде и кича, али се оцјене које даје Симић не могу уопштавати и апсолутизовати.

Ако бисмо тако чинили, онда бисмо не само оманули у перцепцији него бисмо нанијели неопростиву неправду пјесницима који су изгарали на борбеним линијама као борци за слободу и као родољубни гласноговорници слободе.

Ма како преосјетљивим естетама звучала опора пјесничка ријеч Дејана Гутаља, на примјер, или Томислава Шиповца и других, више или мање познатих пјесника којима је рат био велика инспирација, дужност је оних који тумаче ратна књижевна остварења да се упусте у њихово разумијевање. Уколико то нису у стању, књижевни критичари треба да се окану тога посла и не упуштају се у оно што им је страно.

Негирати оно што се, прије свега, људски не разумије, није проблем књижевних стваралаца него књижевних приказивача. Куда би нас одвело уопштавање које би, рецимо, укључивало оспоравање ратне поезије коју је испјевала пјесничка плејада савремених српских пјесника на чијем је челу неспорни бард Рајко Петров Ного, те Владимир Настић и ини пјесници из њихове генерације, иза којих слиједе пјесници нешто млађе, а потом и најмлађе генерације која се калила у једном невремену.
А поврх свега наведеног треба имати на уму ријечи Богдана Поповића казане у предговору Антологији новије српске лирике, које ни након стотину година откако су изговорене, нису изгубиле на актуелности, а гласе: “Право рећи, и нема добрих песника, но само добрих песама. Не закључује се на доброту песме по доброти песника, но на доброту песника по лепоти песама… ’Добри’ песници се тако називају само ’по метонимији’, према већем броју и лепоти њихових песама. У сваком случају, естетика зна само за добре песме.”

На овоме мјесту постављамо отворено питање да ли је досадашње априорно и паушално негирање наше ратне поезије, односно поетских остварења насталих у посљедњој деценији 20. вијека, обесхрабрило данашње антологичаре да направе објективан антологијски избор ратне лирике којим би се “невјерне Томе” разувјериле да нису у праву када тврдоглаво потпуно оспоравају поетска остварења настала у ратном времену и остварења тематски везана за најновији рат и историју а своје становиште правдају тврдњом како у нашој савременој ратној поезији има много кича и бофла.

Свакако да кича и бофла у поезији наведеног времена има у изобиљу, али, сигурни смо у то, како у великој мјери у тој поезији има и врло успјелих поетских остварења којих се не би постидјела ниједна антологија, а посебно не антологија ратне лирике.

Уосталом, једну такву антологију коју, опет, нигдје не спомиње Поповић у оквиру литературе коју је консултовао пишући своју студију Завјетно памћење пјесме, имамо у историји српске књижевности. То је Антологија српске ратне лирике 1912-1922, штампана 1926. године у издању Удружења резервних официра и ратника Централне управе у Београду. Вриједи се и данас подсјетити суда Павла Поповића, неспорног књижевног ауторитета између два свјетска рата, који је овај изрекао о поменутој књизи, а који је штампан у њеном уводу и гласи овако: “Идеја о састављању једне антологије ратне лирике врло је добра. У данима кад је потребно одржати родољубље на достојној висини; кад, тога ради, треба као светињу чувати успомену на велике и болне моменте наших ратова, – једна таква антологија од насушне је потребе.”

Сматрамо да савременој српској књижевности, поред мноштва штампаних књига упитног квалитета, недостаје као кључна књига антологија најновије ратне лирике. Такође сматрамо да такву књигу треба да приреди књижевни зналац који је и више од тога – неспоран родољуб који је ратне вихоре ратова с краја 20. вијека проживљавао као актер и саборац оних који су се за отаџбину жртвовали.

Нисмо, дакле, испустили да запазимо ни намјеру коју је Ранко Поповић истакао у Ријечи унапријед књиге Завјетно памћење пјесме “да је писана с осјећањем дуга једном времену и драгим људима, од којих неки данас и постоје тек и баш као пјесма”, међутим, нисмо се освједочили у искреност наведене намјере; напротив, Поповић нас више својим непринципијелним поступањем збуњује неголи увјерава у објективност која би, према нашем мишљењу, у правом смислу одговорила наведеној ауторовој намјери.

Василије Шајиновић

1 КОМЕНТАР

  1. Због читалаца, и само због њих, морам указати на једну ауторову нетачност која је, хоћу да верујем, ненамерна, у делу текста где спомиње Милана Ненадића и „његов чланак Литургија за поражене објављен у децембарској свесци Летописа Матице српске за 2003. годину“, да овде посреди није никакав чланак (ЛМС, колико ми је познато, не објављује ову жанровску врсту) већ је реч о критичком приказу моје истоимене песничке књиге. Овако (непрецизно и редукционистички, па помало и језуитски) посредован Шајиновићев цитат Ненадића – (додатно) наноси штету аутору „чланка“ ( и не само њему), будући да се аутор осврта на Поповићеву студију већ (паушално) одредио спрам песничког дела Милана Ненадића.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here