Исповијест душе

0
687
Бели анђео, фреска у Милешеви

Мој дом је најпустији
од свих домова на свијету,
огољен ко кост,
разрушен ко после потопа, изгубљен и
јадан ко путник
без игдје икога на свијету….

Сва сам тужна , разведена,
смрадна, преварена, невољена,
изранављена гнусним и
перверзним морбидностима
и заударам ко безброј ђубришта….

Не живим, једино издишем и уздишем
потонула у бездан сумњи
огавних хвалисаваца.
О дјечаче мој бјежи од мене
тако ти Бога јединога,
јер нема живота у твојим очима
које су гнијевне на моју
племениту природу и поријекло,
на моју танану префињену љубав
којом ти се обраћам
и са којом си рођен
и постојиш ђечаче мој драги.

Поклони се и заплачи опет изнова,
немој рећи узалуд је то чинити
поново и бесмислено.
Ти си вриједнији од свега што видиш
и осјећаш царски сине,
зато кажем заплачи ко цариник или блудница,
а не брини ништа што се море
у помрчину заодијева.
Моји вапаји су погром
којим подрхтавају и руше се
небо и земља, рај и пакао.

Мој глас је створен
ради твога обрацања
и позива да полетиш у облаке,
а он је најнечујнији, најгласнији.
Моје лице је најсладоснији
зов вјечно заљубљених.
Крваве очи, мртво тијело
и сахрањена душа бјеше
у тим сулудим ноћима
препуних алкохола,
блуда, неморала
којим си ме тровао
и чупао ми живот из живота
којим ме је Родитељ обдарио.

Да, претешко је и помислити
колико сам само
пута бомбардована,
брањена, угњетавана,
прослављана љепотама
које не знам описати.

Инфицирана, раздробљена поново изнова
са лудим и наивним плесачима уличним,
распродавана од грамзивих
и бестидних ђечаче драги.

Покопавана шарлатанствима земним
и питаш ме како мене
све то да снађе?
Не знам ни ја,
али знам да је потекло
из зла разнородног,
сва моја страдања и
васкрсавања Јерусалимском радошћу
у мени теку, живе и
негђе плове ужасно далеко.

Ах, Родитељу спусти очи
на огрубјелу нероткињу,
чувару моје Светости
и правдообразности,
развесели кћери и синове
падоше тамнице ове
јер ти то једино можеш.
Безброј пута била сам сама
и неутјешна у кутку твоје собе
плакала за тобом
и разносила прашину
под твојим ногама и
дозивала те о жениче мој
да се вјенчамо љубави моја.

Тјерала сам страхове од тебе
сваке ноћи када си јецао
дубоко забринут
и замишљен над собом
и свијетом којим ходиш мили мој.

Упловљавајући и уподобљавајући се
лукавствима, лажима подизао си храмове,
отмицом свијести и савјести
одвајали су ме од тебе жениче мој
и тада сам бивала
најбједније неспокојна,
заумна и проклета
осуђеница отпадника неба.

Твоје чело сам уљепшавала
дјетињом љепотом и
осмијесима којим су ти се
анђели дивили, а мени је
Родитељ благо даривао
бијелог анђела Милешевског
да те чува, благо моје…

Стефан Вишекруна

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here