ФЕЉТОН: Како постати мали профитабилан издавач у Србији? (I)

0
296

Пише: ЖИВОЈИН ИВКОВИЋ

Својевремено, давно то беше, Бранко Миљковић је написао песму, Поезију ће сви писати. И наравно, како то бива, у нас лако се злоупотребљава свако, и све, само ако је од какве користи. Ипак, као што то бива, и ова злоупотреба једног несрећног песника и његових стихова је очита, извући из контекста један стих ласно је. Ипак, подсетимо се како је Бранко певао:
„ … и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима…“

Добро, чак и да Бранкови стихови нису злоупотребљени како би се наругали пошасти која попут културолошке карикатуре кружи Србијом, не би било упутно спорити било чије право да пише, рецимо поезију иако је речник свих оних речи којих би се песма могла одрећи и даље жалосно подугачак, иако је несагледиво далеко време у којем ће истина присуствовати у свим речима.

Рецимо поштено да је природно право сваког божијег људског бића да пише, па и поезију. Ипак, са објављивањем ствари стоје нешто другачије. Понекад, мада ретко то јесте нечије легитимно право ако га посматрамо са аспекта уметности, тачније књижевности, чешће је злорабљење и извргавање тог права руглу у мери у којој је и деградација друштвених и цивилизацијских вредности.

Заправо то, карикирање и деградација друштвених и цивилизацијских вредности је оно чему је посвећен овај чланак.

Када већ користимо назив једне песме, овом приликом бисмо могли искористити асоцијативни назив једног филма из давних педесетих, Брод који је потонуо од стида, и парафразирајући га закључли да у Србији нико неће умрети од стида, но може се поставити питање да ли ће ико поцрвенети од стида због појава и стања у српском издаваштву.

Једна београдска „добро позната“ приватна издавачка удруга, а и каква би иначе била него приватна када државних (некада друштвених) скоро да више и нема, позната као једна из повећег круга оних које се на крајње специфичан и домишљат начин баве овом делатношћу, фокусирајући се на армију аутора који себе виде писцима, можда интимно не и књижевницима, иако такав став јавно не би ни за живу главу изнели, ових дана је покренула преко друштвених мрежа нову кампању за прикупљање писаних материјала за своје нове али већ и традиционалне зборнике.

Један од наслова за које прикупља најчешће песме заинтересованих аутора, тачније новце аутора тих песничких творевина јесте и гламурозни Зборник хаику поезије, други је пак са нешто неинвентивнијим насловом, Зборник савремене поезије. Но, ако неко помисли да је то све, грдно ће се преварити, има таквих зборника код тог издавача на претек, ту су поетски зборници са домишљатим, али и изазовним називима попут Стопама Алексе Шантића, на пример. Ко би томе одолео, зар не? Није мала ствар бити уврштен у збирци која носи име таквог песничког великана какав је Алекса Шантић? Уосталом, свако има неку своју Емину, ко није некада и негде мирисао неко мирисно цвеће? Или Зборник поезије за децу. Доиста, како би нека бака или неки дека одолели да не поклоне својој принцези, унукици који прелепи стих? Нађе се ту и покоји зборник љубавне поезије из само зборник радова креативних радионица разасутих дуж лајковачке пруге или коридора 10. За чувени круг „двојке“ не знам, мада, нећу се кладити да се и тиме неки виспрени иноватор неће позабавити и изненадити нас.

Наравно, не би ваљало свалити сву стигму на једног креативца који за себе вели да су му као невладиној организацији циљеви сарадња са сродним организацијама у земљи, региону и свету, уз рецимо, акцентовано стручно и културно усавршавање те посебно наглашено објављивање књига и сродних публикација у складу са Законом (мада не наводи којим, иако реч закон пише великим почетним словом) и то све, чуј(!) у синергији са сродним уметностима, музиком и сликарством (сиц!), с тим да ће у циљу реализације тих узвишених циљева посебну позорност обрати на, пази сада, стручну помоћ коју ће пружити ауторима око издавања књига, а све то уз помоћ донатора(!?). Наћи ће се ту места и за промотивну дистрибуцију књига и тако даље, и тако даље, све на ползу талентованих аутора и њихове ванремене уметности.

И да подвучемо, овај домишљати предузетник није једини и није први који је кренуо проблематичним и крајње упитним издавачким водама. Уосталом, као и све и издавачке идеје еволуирају попримајући револуционарне тржишне форме.

Е, сада да видимо како то доиста функционише код нашег креативца. Не, немојте тражити одговоре на то питање на сајту креативне невладине организације која стоји на располагању ауторима и ради све на њиховом ползу.

Нећете тамо наћи њихов конкурс. Наћи ћете га на страницама многобројним Фејсбук група или на другим сајтовима, а таквих у Србији има неколико уз становит број у региону.

И тако, прелиставајући „креативни“ оглас на „зеленим“ веб-гранама у комшилуку, доћи ћемо до реченице која гласи: сваки учесник може послати по онолико радова колико жели и колико му могућности дозвољавају. Могућности?! Ако сте мислили на креативне могућности онда сте на кривом трагу. Сигурно није у питању физички потенцијал аутора. Наравно, писање ипак није тежак физички посао, мада је за неке претежак интелектуални рад. Али не, није креатор конкрурса то имао у виду. Па шта му је било на уму, питате се? Одговор ћете наћи у самом огласу, и то нешто ниже, тамо, под посебним условима и натукницама, где стоји да штампу у Зборнику остварују чланови удружења уз учешће/пренумерацију од 900,00 динара по раду, колико ће му књига припасти по објављивању Зборника, док остали заинтересовани плаћају више своје учешће/пренумерацију, свега 1.200.00 РСД по раду. И свакако, колико радова толико ће књига припасти аутору. Дакле! Сада је већ јасно о каквим се могућностима ради. Наравно, у праву сте, о финансијским потенцијалима поета! Лепо, ако немате новаца да објавите своју ауторску књигу, а жарко желите да објавите своје сачињење бар у зборнику, и то рецимо шест поетска творевина, молим лепо, то је за друга/рицу члана свега 5.400,00 динара или одмах прерачунато и објављено 48,00 Евра. Молим лепо. Ко воли нек’ изволи! Ако није друг члан или другарица чланица, мораће да се испрсе нешто више, 7.200,00 динара или 60,00 Евра.

Али то није све. Бисер тек следи. Уплате учешћа/пренумерације односно котизације, како би се то колоквијално рекло, се врше на текући рачун, наравно, али са назнаком: ДОНАЦИЈА ЗА ЗБОРНИК! Дакле, не учешћe, ни пренумерације,  ни котизација,  већ једноставно – донација.

Е сада, да ли се ту ради о пренумерацији, или некаквом учешћу, котизацији или о донацији? Па о донацији! Наравно! Како другачије! О донацији и то не стога што се на донирана средства у тако малим износима не плаћа никакав порез већ што су наши, углавном песници и песникиње сви одреда алтруисти и својим донацијама потпомажу креативца, такође алтруисту, књижевног и културног прегаоца на ползу васцеле Србије и Срба, па и оних прекодринских, мада му ванвремени поетски ствараоци из новонасталих држава, они девизни, нису мрски поготово што попут и других полиглота коворе СХБЦГ језицима, да посве волонтерски сачини зборник који потом у штампаном облику бесплатно дели ауторима који су предходно неовисно о свом таленту несебично допринели једном несвакидашњем културолошком и ако баш хоћете и цивилизацијском подхвату – Зборнику савремене поезије.

Како да човек не буде усхићен! Браво! Не знам само зашто се господин министар културе и информисања суздржава да скупа са председницом владе и наврхвођом, самозадовољним председником свега и свачега не награди орденом за заслуге за народ овако креативног друштвеног и културног посленика?

Додуше, ако баш хоћемо да будемо поштени, чини се да ипак двојица министара, онај у оставци (за финансија) и онај мали новобеоградски бот (за унутрашња дела) нешто забушавају и не раде своје послове па креативцима гледају кроз прсте код очигледне утаје ПДВ-а. Ех, да је Ал Капоне био овако креативан попут нашег јуноше, никада га ФБИ не би склепали због утаје порезе, какав Елиот Нес, какви несаломиви!?

Добро, ови марифетлуци и нису суштински поента ове опсервације, појављују се као колатерална појава, јер је у Србији престижна ствар утајити порез, или на други начин закинути државу. Уосталом, сложићете се, Србија баш и није нека држава па то и није такво зло. Мада опет, ако вас копка рачуница, лако ћете је извести. Али, ево. Рецимо да се пријави 100 аутора са 456 песничких творевина, те да креативни селектор зборника одбаци као недовољно квалитетне већи део примљених песама, рецимо – свих 36 неквалитетних сачињења и претећиће, ако се не варам, свих 420 за које ће несебични донатори дати 378.000,00 динара и то, као што смо видели, ослобођено од ПДВ-а! Штампа књиге од око 420 страница, са накнадом за ЦИП и то са тврдим корицама којима се несумњиво потцртава квалитет, како зборника као националног добра, тако и као робе, курентне у овом случају, у тиражу од, рецимо 500 копија кошта око 135.000,00 динара (ако је са меким корицама онда и свих 100.000,00), што упућује на закључак да је зарада скромних 243.000,00 или 278.000,00 динара, или нешто преко 2.000,00 (2300,00) Евра. Два таква монументална зборника обезбеђују скоро просечну годишњу нето плату и егзистенцијалну сигурност, чак и да се ништа друго не ради. А ради се. Има оних који имају довољно новаца да себи приуште штампање сопствене књиге.

И немојте помислити да је ово усамљен и издвојен случај? Никако! Има тога на претек. Додуше неки не скривају своју праксу наплате котизације, тако је и називају, док други пак мање или више успешно прикривају да наплаћују котизацију или (обавезну) пренумерацију.

Многе друге издавачке куће, било да су предузећа, радње, или удружења, су много достојанственија, нису у тој мери нападни. Тако, једна, у мноштву издавача, одавно пропала издавачка кућа која након дугогодишњег штрајка својих радника како би им старо име и стара слава уз имовину опстали у суморном српском издаваштву, пуштени низ воду од стране државе, покушава да преживи коришћењем, између осталог, и старом славом, крчмећи свој некадашњи углед стечен озбиљним и одговорним радом токо друге половине 20 века, данас у време транзиције којој се крај не види, пут у светлу будућност неолибералног усрећитељског капитализма који ће нас ултимативно одвести у Европу, чак и у културолошком смислу, решила је да никако не објављују зборнике већ као и до сада – књиге. Додуше неће их финансирати из својих извора већ средствима самих аутора, управо онако како су то чинили они који су се као носиоци приватних иницијатива међу првим адаптирали на тржишне услове. Да се не лажемо, пуна је таквих хала 1 за време Међународног београдског сајма књига, разместили су се у прстену, на галерији, а богами неки издавачи и у самом центру те бувље пијаце робе која се колоквијално зове књига.

Да, није мала ствар када аутор књигу објави са заштитним знаком издавачке куће која је деценијама словила за узор, то аутору даје реноме, то је традиционална марка доказ и гаранција квалитета. Уосталом, добро се зна да некада давно, у преисторијско доба глобалистичког неолибералног капитализма, није могао било ко да објави књигу, тада су уредици били страх и трепет, баук пред којим су се клањали сви, од чијих су речи ауторима клецала колена, крвни притисак скакао као и шећер. Чак су и лектори били ноћна мора. Данас, пак, уредник може бити свако ко једва зна да прочита сложену реченицу, а да је притом и разуме, лектор може бити свако ко је завршио основно образовање са прелазном оценом. Шта то кога брига, ионако ће аутори своје књиге делити родбини, пријатељима, колегама и свим другим који раде исто то што и они, па и као што то већина чини, неће прочитати примљену књигу поезије и спознати стварне књижевне домете аутора. Са друге стране ти звучни, као уосталом и они мање звучни издавачи, неће те књиге слати на књижевне конкурсе за награде попут НИН-ове. Те ће књиге у најбољен случају стајати на рафу у некој књижари годину дана и сакупљати прашину, а скоро цео тираж биће уручен финансијеру – аутору да се са тим књигама бакће како зна и уме.

С друге стране, ако бисмо остали при накани да будемо иоле озбиљни и одговорни, што је у овој бранши реткост, овим се поводом постављају неколика питања, она у вези са организатором, потом она која су директно везана за ауторе који учествују у оваквој, рекло би се значајној „културној“ делатности, али можда понајпре би ваљало поставити озбиљна питања везана за друштвени, културолошки, па и национални значај овакве невеселе збиље, јер, ипак, морамо јасно рећи да не можемо за све окривљавати покојног Бранка Миљковића због стиха који по једнима представља проклетство, а по другима само пророковање, да га још једном цитирамо – поезију ће сви писати. Пакосник, попут писца ових редова, изјавио би да је добро што у дотичну пророчку мисао није уврстио и прозу. Мада, све је снажнији лоби који би желео да нас убеди у то да је Бранко имао у виду и прозу, што значи и прозаисте, сваковрсне писце, почев од оних који су водили записнике на разноразним седницама органа управљања (у оно време – самоуправљања) па редом, колико год их се може побројати, укључујући и старлете попут Мими Оро, што да не, можда ће и она једном написати књигу попут певачица, блогерки и сличних, у мери у којој су присутне и домаћице, залудни пензионери и многи други умишљени писци, песници, блогери и све више твитераши и писци СМС порука. Ко зна можда ће се ускоро појавити на београдском сајму књига и антологијско сачињење неког од СНС ботова.

Које су то околности и у којем и каквом контексту су удружили синергију која је тако снажно изнедрила масовни списатељски покрет на овим балканским просторима? Сада, да ли је ситуација слична у Европи, тачније да ли је ово лудило завладало и међу европским народима, аутор ових редова поуздано не зна, али засигурно зна да итекако тресе јужнословенске народе. Ако је његова претпоставка тачна, а извесне индиције иду у том правцу, све ће бити да технолошки напредак и сваколика демократизација не сноси сву „кривицу“ за изненадно набујалу општенародну помаму да се свако понаособ ували у један од пантеона културе на овим напим просторима, у Народну библиотеку Србије и Матицу Српску са оних шест (6) обавезник примерака и тиме стекне релативну бесмртност, надајући се да ће њихова, како умност тако и уметничка обдареност остати поколењима јер, ко зна шта може да се деси за којих 100-200 година. Уосталом, зар није за наук пример Винсента Ван Гога? Човек за живота није продао ниједну слику а види сада, његова дела на аукцијама досежу вртоглаве цифре. Ипак, злу не требало, нека се нађе у Народној библиотеци који примерак.

У нека друга, не тако давна времена, признајмо бременита неким другим, идеолошким теретима пре свега, у другим технолошким околностима, социјално ипак неупоредиво бољим, овакве појаве су биле не реткост, биле су незамисливе, или бар за већину смртника ако не иза неколицину партијских функционера или њихових миљеника, добро, и по неког љубавника жена високог партијског фунционера. На жбире УДБЕ нећемо трошити речи. Корупција је ипак иманантна човеку подједнако као и уметнички израз. Ипак, у односу на постојеће стање, оно су били егземпларни изузеци.

Дакле, главни разлог ипак не лежи у технолошкој демократизацији друштва. Сигурно је да не лежи ни у „вишку вредности“ којим маса појединаца располаже па их траћи на ове сврхе. Дапаче. Опште сиромаштво и чудесно преживљавање које се несумњиво граничи са уметношћу само другачије природе, свакако не са поезијом или прозом, говори о становитом парадоксу. Потреба за објављивањем по сваку цену ако не ауторске књиге оно бар по које песме (у зборнику) је присутно.

Да ли то значи да се ауторске књиге ретко објављују, да ли то значи да писци, приучени, полуприучени, били писмени, полуписмени, или неписмени не објављују књиге већ се фокусирају на разноразне конкурсе са учешћима, котизацијама или како смо видели – донацијама за зборнике? Дефинитивно – НЕ! И те како се ауторске књиге објављују! Додуше сада у тиражу од 50 копија, често и мањи, зависи колико ко има новаца, колико ко успе да скупи.

Са дигитализацијом издаваштва све су опције на столу, и не више само ауторима, издавачима понајвише.

Не чуде такозвани креативни издавачи, односно сналажљиви издавачи уопште. Чуде аутори. Биће да је основно питање шта је то у људском бићу што га хипнотички води према објављивању сопствених књига, или бар ка зборницима са котизацијама или (обавезним) учешћима или пренумерацијама у форми хуманитарне активности која се еуфемистички назива: донација?

На ова и нека друга питања потражићемо рационалне одговоре у следећим наставцима.

 

(Наставиће се)

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here