Слободан Ристовић: Помисао на њу

0
145

Расеца ме помисао на њу
као глувонема жишка лед
Оштрица је умилне белоушке
којом се умива рана лажног пољупца

Улива ми се у тело
не остављајући ни тишину
под ноктима
ни клицу вреса
у корену зуба

Отапа ми снове
па се узалуд будим

Нема ме ни за у кошуљу
као роса на листу чуваркуће
капљем у врисак мајке…

 

Бела Земља. 24. мај 2018.год.

 

Лебди пуп светлости изнад моје авлије, највећег континета у васиони… Около перда од месечевих угарака, прах сновиђења и расути пупуљци птица, које су се у клас претвориле, па упијају слова, која наноси ветар однекуд са мора.
Још се не појављује дан. У заседи је на караванском путу, којим ће банути трговци семеном и врећама уздаха, са неког гувна где су момци вршајили девојке и удовице,јер нема жита без кукоља, ни вина без кошпице…
Буде ми се опржи у недрима,осетили мирис постеље у којој је узаврела јара давних откоса свилених полога и гладишевца. Пурња сасушена лика и опута корбача, који су заједно циктали са светлицама, док су виле омицама кике сплетале и неки Обилићи јуришали на димискије међ коленима Равиојла и других присојкиња, посестримама шарки и камењарки.
Посипамо се барутом уместо пепела, јел смо од пепела излили нове кости, које се лепше и лакше мешају са земљаним брашном од којег ће мо постати пресно тесто без иједне клице квасца.
Вене ми коцка шећера међу прстима. Слатки причест којим залигујем уста, да би душа лакше испилила и не опрљена одлетела оном пупољку који лебди над авлијом.
Ено и сунца ,старог аргата,опљунченог пеном падавице. И данас ће се наслушати клетве и псовке.
Молићу мајку да и њему његовим именом потепа…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here