ПЛАГИЈАТОРИ НА ЧЕЛУ ГАСТАРБАЈТЕРСКОГ „ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦАРСКЕ“

24
1970
Гастарбајтерски плагијаторски дует: Милисав Ђурић, (лијево)и Марко Ружичић (десно)

Кад окати и главати покраде слијепца тај нема памети, образа и срца!

Овдjе ће бити ријечи о двојици гастарбајтерских веселника који се даве у дубини властите плиткоће! Кренимо редом.

Плагијат (према латинској ријечи plagiarius = крадљивац) је дрско присвајање, или крађа умјетничког, научног, или другог дјела, било буквалним преписивањем, било очигледним опонашањем туђе ауторске својине.

Дакле, ријеч је о двојици челника гастарбајтерског „Удружења српских писаца Швајцарске“ Милисаву Ђурићу, предсједнику, рођеном 1. априла 1965. године у Копривни код Модриче, настањеном у градићу Херисау, како пише у зборнику  „Завештања 2014“ који издаје удружење на чијем челу је  Милисав Ђурић; Марку Ружичићу, члану управе тог удружења, рођеном 7. априла 1954. године у Гнионици код Вукосавља, настањеном у швајцарском градићу Ведесвил код Цириха, како пише у биографским подацима о њему у часопису „Диоген“, као и у поменутом зборнику  „Завештања 2014“.

Кренимо од старијег лопова, од Марка Ружичића.

Наиме, Марко Ружичић је украо пјесму „Плаве очи“ аутора Драгољуба Ђуровића, слијепог пјесника из Ужица који је ту пјесму објавио у зборнику „Ноћ боема“ 2007. године, издавач је Књижевни клуб „Мика Антић“, уредник Ненад Радош; да би ту исту пјесму под истим насловом (Плаве очи) објавио Марко Ружичић под својим именом у истоименом зборнику, дакле, „Ноћ боема“ 2008. године, исти је издавач и исти је главни и одговорни уредник.

Кад је слијепом пјеснику Драгољубу Ђуровићу супруга прочитала пјесму „Плаве очи“ из зборника „Ноћ боема“ 2008. године испод имена „аутора“ Марка Ружичића, слијепи пјесник је болно завапио, рекавши: „Боже драги, па то је моја песма, украо ми је песму!“

Хтио је да га тужи с пуним правом због крађе и на суђењу би Ружичић морао да плати високу одштету аутору по Закону о ауторским правима и Закону о интелектуалној својини, а покрадени би, уз то, имао потпуно морално право да као инвалид (ријеч је слијепом човјеку) тражи високу одштету за претрпљени психички бол.

Видјевиши да је враг однио шалу на сцену ступа Златомир Боровница, такође слијепи пјесник, који сарађује са „Удружењем српских писаца Швајцарске“ јер је, као предсједник књижевног клуба „Мика Антић“ био издавач неколико зборника „Завјештања“ тог удружења.

Наиме, Златомир Боровница је предложио вансудско поравнање, мада, руку на срце, ни оригинал ни украдена песма немају никакву пјесничку вриједност, али то и не чуди кад су у питању аматери који мисле да јесу оно што нијесу!

Покрадени пјесник Драгољуб Ђуровић на крају је пристао и лопов Марко Ружичић је Драгољубу Ђуровићу исплатио 600 евра, иако је Ђуровић захтијевао 800 евра, али погодили су се да му исплати 600 евра на руке.

Међутим, иако је лопов Марко Ружичић исплатио 600 евра за украдену пјесму, то не значи да је пјесму купио, већ упркос томе остаје чињеница да је пјесма украдена, а да је Марко Ружичић лопов, или лупеж, како ко воли.

ДРАГОЉУБ ЂУРОВИЋ 

ПЛАВЕ ОЧИ ПЛАВЕ ОЧИ

Кад ти гледам плаве очи
Видим део ведрог неба
Ја сам онај што те жели
Ти си жена коју требам.

Кад ти гледам плаве очи
Гледам у дубине мора
Пусти да ти љубим вече
А ти буди моја зора.

Кад ти гледам плаве очи
Видим чежњу и пожуду
Дозволи ми да их љубим
И вечно моје буду.

МАРКО РУЖИЧИЋ

ПЛАВЕ ОЧИ

Кад ти гледам плаве очи
Видим дио ведрог неба
Ја сам онај што те жели
Ти си жена коју чекам.

Кад ти гледам плаве очи
Гледам у дубине морта
Пусти да ти будем вече
А ти буди моја зора.

Кад ти гледам плаве очи
Видим чежњу и пожуду
Дозволи ми да их љубим
И да вјечно моје буду.

Како је све ово изашло у јавност?

Наиме, ове године, у току припрема за овогодишњи зборник „Завјештања“, Милисав Ђурић, предсједник тог удружења и Марко Ружичић, члан управе, споречкали су се са Златомиром Боровницом и при том су пале тешке ријечи на рачун слијепог пјесника  Боровнице послије чега је овај револтиран послао писмо, како је у електронској пошти сам нагласио, на неколико стотина адреса и то под насловом „Шокантно, али истинито“ и том приликом, без длаке на језику, открио све детаље Ружичићеве крађе Ђуровићеве пјесме, као и погодбе да лопов исплати покраденоме новац, у чему је сам Боровница посредовао да не би пукао већи скандал.

Дакле, да Златомира Боровницу нису испровоцирали Милисав Ђурић и Марко Ружичић не би се никад сазнало за ову срамотну лоповску лакрдију!

 

КАД МАЛИ ПОКРАДЕ ВЕЛИКОГ ПОСТАЈЕ ЈОШ МАЊИ

Полуписмени и необразовани Милисав Ђурић, предсједник гастарбајтерског „Удружења српских писаца Швајцарске“ усудио се да украде идеју о керуши од Сергеја Јесењина. Пажљивим читањем лако је уочити да је ријеч о скрибоманском опонашању, рогобатним римама које полуписмени и неписмени скрибомани штанцују помоћу сајта за проналажење рима http://rimovanje.com/ .

Опонашање у естетици је, према Платону, облик, а према Аристотелу начело цјелокупног умјетничког стварања, с тим што се ова Аристотелова мисао у случају овог скрибомана може тумачити као школски примјер плагијаторства, почев од крађе идеје до завршне поенте у пјесми.

Нека читаоци сада сами просуде и упореде Ђурићеву и Јесењинову песму.
Sapienti sat – Паметноме доста!

Милисав Ђурић
Керуша

Спустило се небо ко да тугу слути
кроз јесење јутро ситне сузе рони,
кочијаш с кочијом низ блатњаве пути
журећи ка ријеци стару рагу гони.

Прилазећи ријеци бука поста јача,
покисла керуша за кочијом трчи
кочијаш у ријеку мирно кесу баца
она тужно зацвили, у бујицу скочи.

Гледао сам призор живота и смрти
док валови ријеке храбро псето ломе,
изрони керуша испод тужне врбе
мртво штене носећ’ на попрсју своме.

Цвилећи му лиже окице без сјаја,
погледа ме оштро док над њиме лежи,
видио сам тугу и презир без краја
као да ми рече: „Хајд’ , човјече, бјежи!“

Кренуо сам путем да не гледам очи
како лију сузе за младунче своје,
и сутрадан тамо морао сам доћи
кад, на истом мјесту леже обадвоје.

Док прилазим тихо у очи ме гледа
нисам кривац, рекох, погледах у страну
парче меса спустих и корицу хљеба
керуша се диже, два пут репом ма’ну.

Стоји испред, дрхти, и не скрива тугу
не издржах, кренух низ блатњаве путе,
а она ми приђе, за захвалност дугу
прислони главу уз блатњаве скуте.

Помазих јој главу, ставих своје прсте
на образе мокре од туге и плача,
зажалих на трен, што сам од те врсте
која туђе младунче у валове баца.

С кантицом у руци, с мало хране свјеже
запутих се тамо и трећега дана,
кад на истом мјесту обадвоје леже
мало даље од њих, нетакнута храна.

Репом не маше, нити тужно режи
само ријека хучи, хладан вјетар дува
испружене главе над младунчем лежи
без сјаја у очима, мајчински га чува.

________________________

Сергеј Јесењин
Песма о керуши

Јутрос у кошари, где сја, шушка
Низ рогоза жућкастих и крутих,
Седморо је оштенила кучка,
Седморо је оштенила жутих.

До у сумрак грлила их нежно
И лизала низ длаку што руди,
И сливо се млак сок неизбежно,
Из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури,
Да заузме мотке, ил прут јак,
Изишо је тад домаћин тмури,
И сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,
Стизала га, као кад уходе …
И дуго је, дуго је дрхтала
Незамрзла површина воде.

При повратку, вукућ се по тмини,
И лижући зној с бедара лених,
Месец јој се над избом учини,
Као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,
Завијала болно за својима,
А месец се котрљао танки,
И скрио се за хум у пољима.

Немо, ко од милости ил среће,
Кад јој баце камичак низ брег,
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звезда, у снег.

Извод из рецензије зборника Завештање 2014. Страна 484.

Да се сада осврнем на Ђурићев плагијат који је видљив чак и слепцима!

Прво, плагијат је у самој фабули Јесењинове песме „Песма о керуши“, с том разликом што код Јесењина имамо седморо штенади, а код Ђурића једно.

Друго, плагијати су видљиви у начину песниковог саопштавања.
Наиме, код Ђурића имамо стих „кочијаш у ријеку мирно кесу баца», а код Јесењина домаћин је «сву штенад потрпо у џак» и у оба случаја завршавају у ријеци.

Треће, код Ђурића «покисла керуша за кочијом трчи», а код Јесењина «А она је за трагом трчала“.

И тако од строфе до строфе, од стиха до стиха налазимо сијасет очигледних сличности, односно плагијата.

Сада се поставља питање: Ко је кога покрао?

Милисав Ђурић Сергеја Јесењина, или Сергеј Јесењин Милисава Ђурића који је рођен 40 година после смрти Сергеја Јесењина?

Е мој Серјожа, можда су те намерно на време убили 28. децембра 1925. године да не би судски одговарао после 40 година за плагијат песме Милисава Ђурића који је рођен 1. априла 1965. године?

А можда је, коначно, Ђурићева песма „Керуша“ само његова првоаприлска шала?

Склон сам у то да поверујем с обзиром да је Ђурић рођен 1. априла.

У том случају не бих његову песму „Керуша“ третирао као плагијат антологијске Јесењинове „Песме о керуши“.

  *   *   *

Преписивачка скрибоманија наглашено је изражена код „писаца“ међу гастарбајтерима, без елементарног познавања граматике, правописа, стилских фигура, а да не говорим о вредносном систему у теорији о књижевности и реалном вредновању, а све је то последица распада свих вриједносних система у савременом животу кад разне мутиводе мутна кола воде и из преваре у превару народ заводе и сакате садашње и будуће генерације које ће, ипак, с презиром гледати на овакву скрибоманију кад су Срби освојили још један свјетски рекорд – имају више писаца него што имају читалаца!

Дакле, објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, пјевачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши, доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвијети, аналфабети…

Евидентно је антиестетско циљано упросјечавање које се римује са глаголом кроз густо грање, а све то да би најгоре медиокритетство постало врховништво, како би се испунила зла сврха да се празне главе попну до врха…

Евидентан негативан тренд каналисања свијести до несвијести намјерно у позадину, до невидљивости, гура својевремено упозорење Бродског који је, устврдивши да је поезија највиша форма људског изражавања, без длаке на језику дијагностицирао стање у којем се данас налазимо, да не читајући и не слушајући аутентичне пјеснике друштво себе осуђује на инфериорне начине артикулације, на артикулацију једног политичара, једног продавца, или једног шарлатана, дакле, друштво које фаворизује свезнајуће незналице и медиокритете себи је ускратило еволутивни потенцијал.

Петар Милатовић Острошки

(Одломак из документарне књиге „Књижевна мафија“)

24 КОМЕНТАРА

  1. Ово је за чисту десетку. Браво!
    Најзад се нашао неко ко ће да стане на крај тим плагијаторима који су се превише осилили.
    Милатовићу, скидам капу и клањам Вам се.

  2. Neka se stide Marko Ružičić i Milisav Đurić. Ovaj njihov lopovluk je previše očigledan. Sram vas blo Ružičiću i Đuriću! Stidite se.

    Da lopovi Ružičić i Đurići imaju imalo obraza podnijeli bi ostavke na te njihove bijedne funkcije koje koristite da bi krali.
    Bruka!

  3. Милатовићу, што би рекао Волтер, и кад те не би било требало би те измислити!
    Са овим раскринкавањем плагијатора побрао си симпатије моје породице и свих мојих пријатеља. Дописујемо се последњих неколико сати и измењујемо утиске. Сви смо ти захвални што јавно раскринкаваш плагијаторску багру која баца љагу на књижевност.

  4. Поштовани читаоци,
    Ево писмо од 19, маја 2018. године које је Златомир Боровница упутио на много адреса, како је сам изјавио, и редакцији Словословља неколико чланова тог удружења је прослиједило текст тог писма.
    ________________________________________________________

    Boemi 2007. – strana 73 / Dragoljub Djurovic, Uzice – pesma PLAVE OCI

    Boemi 2008 – strana 136 / Marko Lj. Ruzicic Svajcarska – pesma PLAVE OCI

    Tekst:

    ŠOKANTNO, ALI ISTINITO
    Prilozi: NOĆ BOEMA 2007. i NOĆ BOEMA 2008.

    Poštovani pisci
    pogledajte u prilogu NOĆ BOEMA 2007. pa pročitajte pesmu PLAVE OČI autora Dragoljuba Djurovića slepog pesnika iz Užica, na strani 73.
    Nakon toga pogledajte NOĆ BOEMA 2008. pa pročitajte pesmu PLAVE OČI “autora” koji je tu istu pesmu “maznuo” od Djurovića pa objavio kao svoju na strani 136.
    Da li poznajete tog autora po imenu Marko Lj. Ružičić iz Švajcarske?
    Ovde ga i te kako znaju pa nije fer da vi to ne znate.
    Toliko o istini – a istina je samo jedna.
    ________________________________________________

  5. ПРИЗНАЊЕ МАРКА РУЖИЧИЋА

    Ево и признање Марка Ружичића у писму које је послао Златомиру Боровници.
    Копију овог писма редакцији Словословља послало је неколико чланова удружења из Швајцарске.
    ____________________________________________________

    —– Original Message —–
    From: Marko Ružičić
    To: Zlatomir Borovnica
    Sent: Thursday, May 17, 2018 9:47 PM
    Subject: Re:

    Dragi Zlatomire, mi smo godinama sarađivali i bili prijatelji.
    Ništa ti loše nisam učinio niti kakvo zlo nanio, zašto mi se svetiš???
    Ja sam svoju nenemjernu grešku, tebi iskreno objasnio, a gospodinu Đuroviću, pošteno platio.

    Od mene ti prosto
    Srdačan pozdrav, Marko

  6. Ово је просто невероватно!!
    На овакве догађаје тешко је и реаговати, јер прави писци не могу да схвате да овако нешто и постоји.
    Прави писци своје душевне реакције ставе на папир и тако и себи олакшају, а свету се открију.
    После их читаоци славе и хвале, или се о лошим писцима много тога и не чује и тако са временом
    полако и нестају.
    Ми нисмо у својој земљи и зато би требало да се више дружимо, помажемо и поштујемо.
    Надам се да се овако што неће више појавити.
    Велики поздрав пријатељима и правим писцима, Ваш Александар Милошевић

  7. Невероватно, али истиниото, на жалост и срамоту!
    Плагијатори се брукају и пружају ружну слику о себи.
    Прави писци откривају овакве плагијаторе!
    Аутор чланка је савесно указао на плагијате чињеницама, због чега сам му искрено захвалан.

  8. Bez obzira na “činjenično“ izneseno, onaj ko se drznuo da beskrupulozno i osuđivački linčuje ovu dvojicu ljudi, javno i ipak više s namjerom da ih okleveta, trebalo bi da zna da radi krupnu stvar, i nadasve, da to čini na vrlo prost i klevetnički način…nanoseći pri tome nepopravljivu štetu njima, njihovim porodicama, njihovom dugogodišnjem predanom radu na njegovanju svega što ima veze sa srpskom kulturom.
    Očigledan je pokušaj da se baci ljaga koja se teško može saprati a svaki demanti ne bio bio u stanju da opere sve ovo o čemu se neko, ne želeći da gledam ni to, da li se radi o pojedincu ili grupi.
    Po principu “kadija te tuži – kadija ti sudi“ , očigledno, lično isfrustrirani, autori ovog javnog suđenja i linča, zaboravljaju da ljudi u koje su uprli prst, djeluju u okruženju ljudi, koji dobro poznaju, kako Marka i Milisava lično, tako i njihov rad.

  9. „Bez obzira na “činjenično“ izneseno …“ Лепо, по вама без обзира на плагијате треба зажмурити и вероватно плагијаторе наградити орденом „Крађе првог степена“!
    Марко Ружичић је преписао песму и потписао себе и јавно признао, као и што је признао да је покраденоме платио одштету у износу од 600 евра.
    Милисав Ђурић је парафразирајућим начином плагирао Јесењинову „Песму о керуши“.
    С обзиром да сам професионални књижевник који држи до чистоте српског националног духа, не подносим крађе и прекрађе у књижевности. Поред ових нашао сам још неколико плагијатора у том истом удружењу, као и у још неколико гастарбајтерских удружења и све ћу то објавити у документарном делу „Књижевна мафија“ које приводим крају, јер доста је било срамног мешетарења и јавног понижавања њеног величанства – Литературе и у отаџбини и у расејању где, част изузецима и истинским ствараоцима, с краја на крај света коров буја и цвета!
    Српска култура не подноси крађу туђе интелектуалне својине, већ је то кривично дело које санкционишу Закон о ауторском праву и Закон о интелектуалној својини.
    Лако је спрати љагу коју су плагијатори сами себи нанели једноставним јавним извињењем, што је високо моралан чин који бих изузетно ценио, јер би то био знак да је у плагијаторима ипак преовладало оно људско, јер људско је трајна категорија у свим временима и у свим политичким системима!
    Sine ira et studio!

  10. Боже, свега ли данас има. Без трунке стида и гриже савести Марко Ружичић преписао песму Драгољуба Ђуровића „Плаве очи“ и објавио је под својим именом, а Милисав Ђурић плагирао Јесењинову „Песму о керуши“! Срамота. Срам их било! И то писци? То су најобичнији лопови!

    Хвала Петру Милатовићу Острошком, врсном познаваоцу књижевности, на овом открићу!

  11. Одличан приказ плагијаторства.
    Време је било да неко почне са чишћењем корова у књижевној башти.
    Биће интересантна Милатовићева књига „Књижевна мафија“ јер заиста има превише материјала, о чему се ћути, али овај одважни аутор сигурно неће прећутати ништа.

  12. Kao običan čovjek…ne kao zastupnik i internet advokat ljudi koje ste uzeli “na zub“…samo iznosim svoj stav i mišljenje.
    Ali…moram reći, da ste mi ovdje stavili nešto usta od riječi koje bisam iznio…tipa…da li treba im dati orden ili zažmuriti..Prejudicirate.Ja to nisam rekao.
    Iznenađuje, da ste pored veličine i obrazovanosti ipak ušli u jedan vrlo nečastan posao…a to je JAVNO SUĐENJE I LINČ.
    Iznosite čak i izvod iz recenzije..vadite ga iz konteksta a pri tom ga usmjeravate
    na način koji ide u prilog onoga što tvrdite.
    Ako su ljudi protiv kojih ste poveli opštu hajku..zaista uradili nešto protivzakonito…zasto ih ne predate na sud, pa ako se tamo Vaše tvrdnje dokažu, neka sud kaže svoje…
    Način na koji ste poveli hajku je vrlo opasan.
    Prozivaju se javno ljudi i blati se njihov lik…porodice i okruženje..čak spominjete pogrdno i da pripadaju nekakvim gastarbajterskim udruženjima čime na indirektan način vrijeđate sve naše ljude koji u tuđini pokušavaju da odbrane srpsku riječ, slovo….i običaje.
    Na ovo što radite….nemate pravo…naprotiv, radite nešto gore od onoga za šta opružujete ove ljude.

  13. Афирмисан књижевник и књижевни критичар има право да јавно укаже на плагијат. Милатовић је то урадио аргументовано. Сви видимо да су Ружичић и Ђурић најобичнији плагијатори. Могу само да се јавно захвалим Милатовићу и да изразим јавно презрење плагијатора.
    Још нешто, Милатовић је јуче јавно открио да је Ружичић срамотно плагирао Шантићеву песму „Остајте овде“. Брука! Доста је лоповског мешетарења! Срамота је да плагијатори буду на челу удружења.

  14. Прве две строфе песме „МИ ЗНАМО СУДБУ“ Алексе Шантића

    Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
    No strah nam neće zalediti grudi!
    Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
    Bog je slobodu dao za čovjeka.

    Snaga je naša planinska rijeka,
    Nju neće nigda ustaviti niko!
    Narod je ovi umirati svikô –
    U svojoj smrti da nađe lijeka.

    ___________________

    Прве две строге песме СРПСКИ НАРОД Марка Ружичића

    Он знају судбу своју, види шта га чека
    Час срећа, час туга раздире му груди
    Сваког дана више животиње воли
    Кад само помисли шта му чине људи.

    Крв његова хучи к’о планинска ријека
    Не може је такву зауставит нико
    Да подноси боли Српски народ свико
    У пјесмама својим тражи срцу лијека.

    _____________________________________________________

    Сваки даљи коментар је сувишан!

    Sapienti sat.
    Sine ira et studio!

  15. Ауууу какав плагијат!
    Па да ли тај Марко Ружичић има грам мозга?
    Буквално је плагирао Шантићеву песму.
    То види и онај ко појма нема о књижевности, а камоли стручњаци као што је господин Петар Милатовић Острошки
    Ни онај други (Милисав Ђурић) није далеко.
    Краду мртве песнике!
    Тако ли се презентује српска литература у иностранству?
    Свет се смeје Србима због оваквих цепаница плагијаторских!
    Не брукајте се плагијатори. Поднесите оставке јер плагијатори не могу да буду у управи удружења.
    Кад год будем у ситауцији на вашим јавним презентацијама набијаћу вам на нос ову вашу плагијаторску бруку!

  16. Логично је да у том удружењу српских писаца у Швајцарској смене плагијаторе Милисава Ђурића и Марка Ружичића и да докажу да су морално исправни, да се дистанцирају од плагијатора који брукају писце. Уколико их не смене значи да је чланствпо исто као и ова двојица плагијатора, по оној народној: С ким си такав си! Ипак верујем да чланство чине часни и да ће сменити нечасне плагијаторе.

  17. Плагирање туђих текстова, као што рекоше неки од учесника ове дебате, је кривично дјело! Иза наведене констатације долази лепеза „одлика“ плагијатора који да има стида и савјести не би био то што јесте!
    Но, Ружичић је буквални плагијатор и, како неко напријед рече, глупак који се нескривено кити туђим перјем.
    Ја се бавим истраживањем неприхватљивих појава у савременој српској култури у којој су кич и шунд толико евидентни да нормалног културног посленика од тога заболи глава.
    Дакле, да парафразирам покојног професора Славка Леовца о наведеном „феномену“: „Много је више играча и манипулатора него ствраоца у стиховању данас код нас!. /Више о наведеном у Леовчевој књизи „Разматрања о књижевности“.

  18. Да се сада осврнем на Ђурићев плагијат који је видљив чак и слепцима!

    Прво, плагијат је у самој фабули Јесењинове песме „Песма о керуши“, с том разликом што код Јесењина имамо седморо штенади, а код Ђурића једно.

    Друго, плагијати су видљиви у начину песниковог саопштавања. Наиме, код Ђурића имамо стих „кочијаш у ријеку мирно кесу баца», а код Јесењина домаћин је «сву штенад потрпо у џак» и у оба случаја завршавају у ријеци.

    Треће, код Ђурића «покисла керуша за кочијом трчи», а код Јесењина «А она је за трагом трчала“.

    И тако од строфе до строфе, од стиха до стиха налазимо сијасет очигледних сличности, односно плагијата.

    Сада се поставља питање: Ко је кога покрао?

    Милисав Ђурић Сергеја Јесењина, или Сергеј Јесењин Милисава Ђурића који је рођен 40 година после смрти Сергеја Јесењина?

    Е мој Серјожа, можда су те намерно на време убили 28. децембра 1925. године да не би судски одговарао после 40 година за плагијат песме Милисава Ђурића који је рођен 1. априла 1965. године?

    А можда је, коначно, Ђурићева песма „Керуша“ само његова првоаприлска шала?

    Склон сам у то да поверујем с обзиром да је Ђурић рођен 1. априла.

    У том случају не бих његову песму „Керуша“ третирао као плагијат антологијске Јесењинове „Песме о керуши“.

  19. Зналачка анaлиза плагијата, погодак у центар.
    Ипак жалим тужне плагијаторе Ђурића и Ружичића.

  20. Не треба плагијаторе жалити него их треба презирати јавно и треба их сменити!
    И такви су у управи удружења писаца у Швајцарској?
    Срамота.
    Плагијатори су ударили шамар по образу свим члановима удружења, јер ће нормалан човек помислити да су чланови тог удружења такви кад им је председник плагијатор Милисав Ђурић , а члан управе плагијатор на квадрат Марко Ружичић!

  21. Ponukana plagijatorstvom onih o koiima se govori u ovom članku prilažem svoj osvrt, da bi slika bila potpunija. Na internetu sam slušala „Radio K- Radio Mladost“ i zaprepastila sam se, pitajući se da li je sve ovo moguće i ima li koga da stane na put kriminalnom ponašanju pojedinaca.

    U četvrtak 24. maja 2018. godine od 20 do 21 sat na kanalu „Radio K- Radio Mladost“, koji se emituje uživo, gost Violete Aleksić, koja tamo radi kao novinar i voditelj, bio je Marko Ružičić. Pričao je o svojoj Srpskoj književnoj državi Aleja Breza iz sela Gnionice, odakle i Marko potice.

    Na Violetino pitanje: šta im je doneo za to veče, Marko je rekao da je doneo himnu te njegove „države“. Iz zvučnika preko interneta je odjekivala muzika – himna Bože pravde, zvanična himna države Srbije, a tekst je posvećen njegovoj Gnionici, a otpevala je te napisane stihove neka pevačica koja ima operski stil pevanja.

    Da je pokojni Jenko živ, a i Jovan Đorđevic, sigurno bi tužili Marka Ružičića za plagijat nota i muzike i za izbacivanje originalnog teksta himne. Taj Marko Ružičić se zaista specijalizovao za plagiranje, pesama pa čak i i državne himne. To je ruganje svima nama u lice.

    Srdacan pozdrav iz Frankfurta

  22. Нећу се замајавати са Ђурићевим плагијатом Јесењинове „Песме о керуши“, који је толико јасан, него бих предложио оном другом плагијатору, званом Марко Ружичић, да не преписује туђе објављене песме, кад ја имам доста необјављених песама које му нудим на продају па нека их он потпише. Нећу тражити 600 евра по песми колико је Марко платио покраденом песнику, него нудим Марку Ружичићу да купи од мене најмање 10 песама по цени од 200 евра по песми. Комотно онда нека их потпише и себе лиши се бламаже да је плагијатор и да се не мучи узалуд да пише поезију, јер му писање поезије, руку на срце, уопште не иде од руке.

  23. Петре Милатовићу,
    обраћам ти се да демантујем твоју неосновану тврдњу за моју пјесму ,,Керуша,, за коју си ме оптужио да је плагијат.
    Као прво ми се добро не познајемо, осим ако изузмем онај један кратак сусрет, а срећнији бих био да те и тада нисам срео. О тешким ријечима које си упутио мени именом и презименом, не бих да коментаришем јер су испод сваког нивоа комуникације цивилизованог човека. Уз то довољно сам образован, патријархално одгојен, изнад свега чиста образа и не би овде износио твоје небулозе, безобразлуке и гнусне лажи. Одакле ти право, смјелост, дрскост да ме прозовеш именом и презименом и на правди Бога оптужиш за нешто што нема основа. За то се свакако сносе консеквенце и рачунај на њих. Нека ти служи на част, да у тим годинама бавиш се нечим што нема везе са мозгом. Моја пјесма ,,Керуша,, је мој понос, чиста као суза. Почаствован сам што је поредиш са Јесењиновом пјесмом, дакле вриједи.
    Умјесто да бринеш о мени, о нама поштеним гастарбајтерима, запитај се ко си ти, и коме припадаш? А година се намножило, емиграната пун свет, криминала све више, а навике остале исте… Паметни ће да схвате!.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here