СРПСКИ КОСОВСКИ ПУТ У ВЕЧНОСТ (Говор Петра Милатовића Острошког у Бечу 27. маја 2018. године на манифестацији „Србија у Хајдисауберпарку“ под мотом „Градимо мостове пријатељства“ у организацији бечког удружења „Фокус“)

0
651
Петар Милатовић Острошки говори 27. маја 2018. године у Бечу

Кад се појединац, ма колико био генијалан, нађе пред темом о значењу Косова као космичког и библијског појма, осећа се сићушним, па се тако осећа и моја маленкост у овим тренуцима.

Али без обзира на то, покушаћу да прозборим нешто о нечему што је у нама, око нас и изнад нас, а то је светлоносни и крстоносни пут Косовске мисли која траје кроз све досадашње векове од Косовског полома до данас и траћаје док буде сунца и месеца и последњег свеца.

Тај светлоносни и крстоносни пут Косовске мисли постао је парадигма нашег бивствовања које је најефектније изразио Владика Раде Томов, оносно бесмртни Његош, написавши у „Горском вијенцу“ свевремене стихове:
„О Косово, грдно судилиште,
Насред тебе Содом запушио!“.

Зашто је Косово грдно судилиште и онда и данас?

Одговор налазимо у историјским чињеницама.

Чињеница је су Срби на Косову Пољу 28. јуна 1389. године зауставили Турке и спасили Европу од турског надирања и омогућили Европи ренесансно цветање и развитак на свим пољима, док су Срби пали у вишевековно ропство. Знамо како нам је Европа захвалила за ту српску историјску жртву.

Први историјски извори говоре о српској победи на Косову, што потврђује захвална звоњава звона са торња катедрале Нотр Дам у Паризу, као и турски извори који су још увек недоступни за српску јавност. Тек половином 15 века јављају се у историографији наводи о нерешеном исходу, а касније и о српском поразу на Косову. И падом у турско ропство 50 година после Битке на Косову потврђују тезу да је у Косовском Боју практичо био нерешен исход, што потврђују турски историјски извори који се још увек крију од српске јавности, а светска јавност још увек све то прећуткује из познатих нам разлога!

На пример, турски хроничар Ашик-пашазаде је писао хронику о Боју на Косову у првој половини XV века. Он наводи да је са десне стране турске армије Бајазит, а са леве Јакуб. Он помиње да је Лаз (мисли наравно на Лазара) разбио османску војску на Јакубовом крилу.

Исто то тврди турски хроничар Мула Мехмед Нешрија, као и Шукрулах, турски историчар, који је такође писао о косовском боју на персијском језику, а превод са персијског је приредио Фехим Барјактаревић и још 15. априла 1933. године објавио у листу „Политика“.

Турски историчар Мула Мехмед Нешрија написао је о боју на Косову целу хронику, коју је Гриша Елезовић још 1940. превео и објавио у “Политици“.
Испада по турским изворима да Срби нису поражени на Косову. Него да је, у најмању руку, исход био нерешен.

Међутим , Срби су касније поражени од себе својом српском неслогом.
Србија није потпала у турско ропство 1389. године него 50 година после битке на Косову, дакле, 1439. године.

Сучимо се сада са историјским чињеницама пре и после Битке на Косову.
Наиме, долазак Турака на Балканско полуострво био је повезан са грађанским ратовима вођеним у Византији средином 14 века, када се први пут настањују на Балканском полуострву, одакле организују пљачкашке и освајачке походе на балканске државе.

Смрћу цара Душана 1355. започиње владавина његовог сина цара Уроша који се одмах суочио са спољним нападима и унутрашњим распадањем Царства.
Низ великих породица преузима владарска права и самостално води политику.
Године 1365. Вукашин Мрњавчевић постаје царев савладар са титулом краља.
Међусобни сукоби српске властеле – обласних господара, слабе одбрамбену моћ државе, чиме се утире пут даљим турским освајањима.
Разједињеност хришћанског света показала се кобном у току Маричке битке 1371. године.

Византија је била растрзана борбама око престола, ратовима са Србијом, као и сукобима с остацима латинских држава формираних током Четвртог рата.
Душана је на престолу наследио син Урош у народној традицији запамћен је као Урош Нејаки, који је владао од 1355. до краја 1371. године, за разлику од свог оца који је називан Душан Силни.

Ови епитети речито говоре о природи њихове власти и стања у држави током њихове владавине.

Цар Урош је задржао престо, Српско царство из времена цара Душана више није постојало.

Грчке области које је Душан освојио прве су се издвојиле из српског царства.
Централна власт цара Уроша ослабила је до те мере да су крупни великаши почели да се осамостаљују и воде самосталну политику.

Браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша преузимају вођство у политичким збивањима.
Уз сагласност цара Уроша који није имао деце, Вукашин је 1365. године постао краљ и царев сувладар, што је додатно погоршало односе међу српским великашима.
Краљ Вукашин господарио је великим деловима Македоније, Косова и северне Грчке.
Вукашин се одазвао на позив своме брату Угљеши заједничким нападима на Турке који су угрожавали границе њихових области.

Позиву деспота Угљеше и краља Вукашина није се одазвао ниједан српски великаш, па ни византијски цар чији је положај такође био угрожен.

Ослоњени на сопствене снаге, Мрњавчевићи су окупили војску и решили да не чекају Османлије на својим границама, већ да нападну турске територије.
Битка се одиграла у близини Једрена, тадашње турске престонице.
У ноћним сатима 26. септембра 1371. Турци су изненада напали неспремну војску краља Вукашина и деспота Угљеше.
Оба брата су изгубила живот. Њихова војска је у потпуности била поражена, такорећи без праве битке.
Ж
Непосредне последице су се врло брзо осетиле.
Последице Маричке битке прво су се осетиле у држави којом су владали Мрњавчевићи.

Област деспота Угљеше је нестала, а град Сер, у коме је била његова престоница, заузели су Византијци.
У грабежу око територије Мрњавчевића, Ђурађ Балшић заузима градове Призрен и Пећ, где је било седиште Патријашије.

Ни градови на Косову нису дуго остали у њиховим рукама, јер су потпали под власт Вука Бранковића, зета кнеза Лазара.
Како је дошло до уздизања кнеза Лазара и битке на Косову 1389. године?
Крајем 1371. године умро је цар Урош, чиме се угасила главна грана лозе Њемањића.
На историјској позорници још кратко време значајну улогу имао је жупан Никола Алтомановић.
Никола Алтомановић поражен је у рату против бана Твртка и кнеза Лазара, а његове области су подељене.

У то време све значајнији постаје Вук Бранковић, зет кнеза Лазара и потомак властеле цара Душана.

Кнез Лазар Хребљановић постаје најмоћнији обласни господар који влада од Косова, изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине са значајним рудницима Рудником и Новим Брдом.

Кнез Лазар је подигао град Крушевац, који је постао његова престоница.
Његова држава постала је позната као Моравска Србија.

Од својих пет кћери четири је удао за своје политичке савезнике, чиме је покушао да направи неку врсту породичног савеза.
Најстарија Мара удала се за Вука Бранковића, једног од најзначајних српских властелина.

Успех његове владавине огледао се и у томе што је уживао безрезервну подршку српске цркве.
После Маричке битке Турци су у више наврата продирали на српске територије, али су ти упади били повремени, мањег обима и успешно сузбијени.
Годину дана пре Косовске битке, у бици код Билеће 1388. године, поражен је један турски одред у коме је учешћа узела и Ђурђева војска.
Турски султан Мурат Први темељно се спремао за одлучан број против кнеза Моравске Србије и његових савезника.

Сама битка одиграла се на Видовдан, 15.јуна 1389. године по јулијанском календару.
Војске су се сучелиле на Косову пољу у близини Приштине.
У Лазаревој војсци налазили су се Вук Бранковић и босански војвода Влатко Вуковић, којег је послао Твртко Први Котроманић.
Битка се одиграла у преподневним часовима.
Велики број српске господе изгубио је животе, а међу њима и кнез Лазар.
Ни турски султан Мурат није преживео битку.
Њега је убио српски властелин Милош Обилић.

Вук Бранковић, Лазарев зет, на чијој се територији одиграла битка, преживео је битку.
Издајство које му преписује народно предање је неосновано.
Вук Бранковић је је у наредним догађајима исказивао отпор и непријатељство према Турцима.
Исход битке остао је неизвестан.

Оба владара су погинула у бици и то је међу савременицима створило забуну.
Муратов син Бајазит, повукао се са Косова поља, да би нови султан учврстио своју власт у престоници.

Последице је ипак осетила само српска страна, која више није имала ни људског, ни војничког, ни економског потенцијала да се супростави Османлијама.
Наследници кнеза Лазара, његови малолетњи синови Стефан и Вук, нису били стасали за управљање државом, па је уместо њих владала њихова мајка књегиња Милица.
Она је морала да донесе тешке одлуке за своју породицу и државу.
Своју кћерку Оливеру морала је да преда у султанов харем.

Угрожени са севера нападима краља Жигмунда(Сигисмунда), Лазаревићи су признали турску врховну власт и постали су вазали султана Бајазита.
Вук Бранковић пружао је отпор до 1392. године, када су Турци заузели његов град Скопље.
То га је приморало да постане вазал султана Бајазита.
Ипак, све своје вазалне обавезе према турским господарима Вук Бранковић није свесно извршавао и трудио се да их избегне.
Нарочито је избегавао обавезу учешћа својих одреда у турским ратним походима.
Због тога је убрзо изгубио власт и поседе.
Турци су га заробили, потчинили његову област, а сам Вук Бранковић умро је у турској тамници 1397.године.

Велика крсташка војска западних земаља предвођена угарским краљем Жигмундом, сукобила се са војском султана Бајазита, у којој учествује и Стефан Лазаревић.
Слом и пораз крсташа био је страховит, краљ Жигмунд се једва спасао.
Бајазит је битком код Никопоља отклонио опасност која му је у Еуропи претила од хришћанских земаља, али његова држава била је рањива на источним границама.
Монголски војсковођа Тамерлан дошао је до Мале Азије и граница Османског Царства.
Бајазит је био суочен са великом опасношћу, па је сакупио велику војску, укључујућу и трупе у којима су се налазили његови хришћански вазали.

Међу њима су били и српски одреди које су предводили Стефан и Вук Лазаревић и синови Вука Бранковића, Гргур и Ђурађ.
Две војске, турска и монголска, сукобиле су се у великој бици 28. јула 1402. код Ангоре, данашња Анкара.
Османска страна била је поражена, а султан Бајазит је ухваћен и одведен у ропство где је и умро.
Српски вазали преживели су битку код Ангоре и избегли монголско ропство.
На путу за Србију зауставио се у Цариграду, престоном граду византиjских царева, цар Јован VII.
Цар Јован VII је приликом уговарања брака између Стефана Лазаревића и цареве рођаке Јелене, Стефану доделио високу деспотску титулу, одређену само за цареве рођаке.
Од тада титула деспота у Србији је постала владарска титула.
Овој одлуци се супроставио рођак Стефана Лазаревића Ђурађ Бранковић који је био у Цариграду затворен.
Деспот Стефан и његов брат, Вук Лазаревић вратили су се у Србију поморским путем до Зете, а потом копном до Косова.

У јесен 1402. код манастира Грачанице сачекала их је војска Ђурађа Бранковића.
Ту се одиграла битка у којој је Ђурађ, заједно са својим турским савезницима, поражен.
После битке избија сукоб између Стефана и Вука Лазаревића, због лошег командовања Вука приликом битке са Ђурађом Бранковићем.
Вук се ослања на помоћ Турака, а Стефан Лазаревић је одржавао везе са Угарском.
Стефан је као угарски вазал добио Београд и Мачванску бановину.

До 1413. године сукоби који су потресали Србију завршили су се ступањем на власт султана Мехмеда Првог.
Борбе и политичка превирања око турског престола преживели су једино деспот Стефан Лазаревић и његов сестрић Ђурађ Бранковић.

Стефан је признао врховну власт Мехмеда Првог, а за узврат је, уз толико жељени мир, добио неке области и градове на југоистоку.
После смиривања политичке ситуације у Србији, деспот Стефан и његов сестрић Ђурађ Бранковић су се помирили.
Пошто Стефан Лазаревић није имао деце,Ђурађа је на државном сабору прогласио за свог наследника, што је подразумевало и наслеђивање вазалских обавеза.
Тада је дошло и до уједињавања земаља Лазаревића и Бранковића.
У лето 1427. деспот Стефан Лазаревић је умро, остављајући престо свом сестрићу Ђурађу Бранковићу.

Његовом смрћу Србија се поново нашла у тешкој политичкој ситуацији, између Турске и Угарске, да би на крају потпала под турски јарам који су Срби носили све до 1912. године, када су турски окупатори српских земаља у Првом Балканском рату практично протерани.

Да се сада вратим на значење српске хероике и чојства, изниклих у српској историјској вертикали која је шикнула у вис на крстоносном и светлоносном Косову 1389. године.

По крстоносном Косову се у српском случају вечност вечности учи по небеском пространству образа испод три прста.

Вечност се по крстоносном Косову вечности учи зато што је на Видовдан дан 1389. године српска душа нашла своју душу, а образ осветлио пут у вечност и прошлим и садашњим и будућим покољењима.

Та моћ само је моћнима својствена, а Срби су показали ту моћ на Видовдан, дакле на Косову равном чији је исторсјки значај шинкуо у висине и трајно време.
Косово је, као што се зна, зауставило морални распад српског народа самим тим што се на Видовдан десила победа Духа над телом, вечног над ововременим и сујетним.
На темељу крстоносног Косова, тог колективног идентитета, изграђени су идеали српског народа, што је, у ствари, етика хришћанске културе: правда и човечност, самопожртвовање и страдање, покајање и праштање, трпељивост и великодушност, осећајност и високоумност.

Из крстоносног Косова васкрснула је српска државотворност која никад није била толико актуелна као данас.

Актуелна је данас зато што је српски народ зликовачки поцепан у неколико антисрпских квазидржавица феудалним принципима.

Управо крстоносно Косово условиће будуће неминовно историјско државно-правно и територијално уједињење васколиког српског народа, од Неготина до Книна и од Суботице до српске морске границе, јер се не може и не сме заговарати европско уједињење и истовремено на делу остваривати српско разједињење.

Имајући у виду ову историјску неминовност, никад као данас Косовска крстоносна етика није била тако висока, обавезујућа и светлоносна луча која нам осветљава пут у будућност, јер српске будућности нема без Видовданске етике!

Висока Косовска крстоносна етика нас приморава да се стидимо уместо оних који се ничега не стиде, јер само тако постајемо бољи, боголикији људи.
А Срби, као боголика бића, никад своју срећу нису градили на туђој несрећи, никад се нису гојили од туђе муке.

Многи су своје лажне среће градили на српским несрећама и многи су се гојили од српских мука, нарочито у срамном 20 веку.

Косовска крстоносна етика нас увек учила да богочечански пружамо руке.
Често су у испружене наше руке пљували они које је та рука спасавала.

Те неморалне злопочинитеље нећу да спомињем, јер негујем менталну хигијену. Њих је Бог обележио за сва времена печатом срамоте!

Печатом срамоте обележено је последњих 100 и кусур година. За то срамно време Косовска крстоносна етика није дозволила да Срби имају окупаторску заставу.
Имали су само и искључиво ослободилачке заставе, високо развијене које данас светле постајући светлоносне луче осталом човечанству!

Народ је у побожној тишини слушао предавање о српском косовском путу у вечност

Питате се: Ко је све то данас одан високим принципима Косовске крстоносне етике?!
Одани су сви они који имају небеске очи честитога Кнеза Лазара, одлучну храброст Милоша Обилића, Његошеву свечовечанску мудрост, Карађорђеву праведност, Милошеву разборитост, Николајеву свјетлоумност и Јустинову целомудрену боголику човечност!

Сви такви служе своме српскоме роду онако како Бог служи грешнима.
Такви у свако доба дана и ноћи уживају гостопримство и Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима изнад глава!

Чему нас учи Косовска крстоносна етика?

Учи нас да скупљамо расуто и усправљамо посрнуло!
Учи нас да будемо најбогатији људи на свету.
А најбогатији људи на свету бићемо ако имамо мирну савест.
То богатство се стиче победама над својим слабостима – поручује нам Косовски крстоносни аманет!

Косовска крстоносна етика, као што се зна, учвршћује веру у Бога, шири мир у души и љубав у срцу, учвршћује наду у сутра!
Косовска крстоносна етика нас учи да је човечност трајна категорија и мерило свих вредности у свим временима и у свим политичким системима!

Косовска крстоносна етика нас учи да ћемо човечношћу и добротом и после својих смрти управљати поступцима наредних генерација.
Косовска крстоносна етика нас учи да се пењемо у виши дeо себе степеницама које је сам Бог направио!

Трагом високих принципа Косовске крстоносне етике у прошлости стижемо до основног Видовданског изворишта и свесрпског уточишта, истовремено!
Стижемо до Светосавља, најтрајнијег духовног и моралног здравља!
На темељу Светосавља постављена је комплетна историјска грађевина обновљене Немањићке државе!

На темељу Светосавља изникла је вертикала Видовданске и Косовске етике!
Оне етике која Србима заповеда да им треба закон неба! А да Србима треба закон неба потврђују нам најумнији Срби за последњих 628 година од којих, за ову прилику, издвајам неколико.

Најславнији српски песник Петар II Петровић Његош који, заједно са Хомером, Гетеом, Шекспиром, Достојевским и Толстојем представља врх светске књижевности, својим генијалним бићем изникао је из високих принципа Косовске и Видовданске етике и као такав имао је потпуно морално и историјско право да означи разлог пропасти српског царства на Косову у песми „О КОСОВО, ГРДНО СУДИЛИШТЕ“ и генијални Његош, између осталог, опомињући каже:
„Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.“

О јунаштву Милоша Обилића, овај највећи српски песнички геније пише:
„О Милоше, ко ти не завиди ?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба !
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Што Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?“

Славни српски песник и дипломата Милан Ракић, који је написао свега 56 песама у целом свом животу, а свака од тих 56 песама је у врху српске књижевности, у складу са акордима звона са цркве Нотр Дам у Паризу о српској победи над агарјанском силом, овековечио је смисао српске Голготе на Косову у песми „Газиместан“ будећи оптимизам који је управо данас актуелан, што видимо у три Ракићеве строфе које издвајам и које гласе:
„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли,
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!“

Поред ова два славна српска песника, високе принципе Косовске и Видовданске етике неговали су велики и умни Срби које ћу цитирати појединачно.

Високе и трајне принципе Видовданске етике видимо у „Натпису на мраморном стубу на Косову“ Стефана Лазаревића који гласи:
„Човече који Српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како посред поља усправно стојим.“

Имајући у виду да су разне шићарџије и онда, као и данас, трговали са Косовом и Метохијом, лако је разумети зашто је славни српски песник Јован Јовановић Змај, руковођен високим принципима Косовске и Видовданске етике, крикнуо до небеса у песми „Видовдан“ из које издвајам следеће строфу:
„Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.“

Високе принципе Косовске и Видовданске етике до самих Божијих висина уздигао је Свети Николај Српски, др Николај Велимировић, најмудрији Србин свих времена после Светога Саве и Његоша, у „Царевом завету“.

Високе принципе Видовданске етике снажно је изразио још један велики духовник, протојереј и познати књижевник у емиграцији Матеја Матејић у песми „Кнез Лазар“ из које издвајам почетну строфу која гласи:
„Сваки је избор
одраз
и мера слободе;
хвала ти, Кнеже,
што ниси погрешио,
па и ми знамо
којим се путем стиже
до висина.“

Високе принципе Косовске и Видовданске етике сажео је песнички маг Васко Попа у песми „Косово поље“, што се најилустративније види у последњој строфи која гласи:
„Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо“.

Међутим, као да неке зле силе хоће да нас што више удаље од високих принципа Видовданске етике, да протерају Видовдан и устоличе Мрковдан. На то је пророчки упозорио песник Рајко Петров Ного у песми „Лазарева субота“ из које издвајам завршну строфу:
„Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне“.

Велики српски песник и дипломата Јован Дучић визионарски је, још пре Другог светског рата, видео шта се данас дешава на Косову и Метохији, а ту визионарност видимо у Дучићевој сјајној песми „ Хорда“ из које издвајам прву строфу која гласи:
„Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.“

Зато је морала сјајна српска песникиња Десанка Максимовић да крикне до неба у песми „Разговор с Косовом“ из које издвајам почетне стихове:
„Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.“

Давна песма „Молитва“ трагичног песника Милутина Бојића, написана пре Првог светског рата, данас је изузетно актуелна, а из ње издвајам следећу строфу:
„Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.“

Још у 19 веку један од највећих српских песника др Лазо Костић пророчки је указао на идеологију – звану ћутологију у песми „Косово“ из које издвајам следеће стихове:
„Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те“

Песник и академик Гојко Ђого у песми „Стефану Дечанском“, пре неколико деценија јасно је и недвосмислено указао на двоструке аршине инструментализованог дела међународне заједнице према Косову и Метохији кроз следеће стихове:
„Али писари царски
не читају нашу азбуку
и веру нам држе за неверу.
Небо одавно не прима нашу пошту,
не одговара на сузу, ни псовку.“

Високи принципи Косовске и Видовданске етике инспирисали су и бројне славне руске великане од којих издвајам: Александра Сергејевича Пушкина, Михаила Јурјевича Љермонтова, грофа Алексеја Константиновича Толстоја, Фјодора Михаиловича Достојевског, Максима Горког, Николаја Семјоновича Лескова, Леонида Николајевича Андрејева, Валентина Савича Пикуља, Јулијана Семјоновича Семјонова, Захара Прилепина, Константина Владимировича Никифорова, Едуарда Венијаминовича Лимонова, који је ратовао на страни Срба у последњем рату.

Поред ових, постоји још читав низ великих руских писаца који су инспирисани српском хероиком и који су у својим књижевним делима величали српско достојанство и постојанство проистекло из високих принципа Видовданске етике!

А поред руских, о српској хероици и трагици, као и о високим принципима српске Косовске и Видовданске етике, писали су многи француски, швајцарски, немачки и остали светски писци, од којих издвајам: Виктора Игоа, Алфонса Ламартина, Јохана Волфганга Гетеа, Арчибалда Рајса, Јохана Хердера, Фридриха Шилера, Јакоба Грима, Вилхелма Хумболта, Леополда Ранкеа, Петера Хандкеа и низ других који су осветлали образ овој цивилизацији у ери медијске сатанизације српског народа.
Часни скупе, дозволите ми да вам прочитам своју песму из једне моје књиге родољубиве поезије.

КОСОВСКИ ВИДОВДАНЕ,
СВЕТЛОНОСНИ И КРСТОНОСНИ ДАНЕ

Косовски Видовдане,
изнад јаме бездане,
светлоносни и крстоносни дане;

сва три времена у вечност журе
носећи у памћењу божуре;

који расту из крви невине
у Божије шикнули висине;

да украсе краставу планету
и рањену душу лече свету;

да никад нико не губи наду
спаса на истоку и западу;

да свако своју порази тугу
на далеком северу и југу;

да их светлоносна сванућа
на нова обавежу прегнућа;

да нико никоме више није
сломиврат црне крвопије;

већ да из свакога проговара
суштина срцоликих дамара!

Зато крстоносни Видовдане
од менента нанижи ђердане;

нека се прича и приповеда
да се анђео ђаволима не да;

јер су нам љубав, вера и нада
високо изнад свакога пада!

Кад је тако, вечни Видовдане,
божурима лечи наше ране;

које на Косову још крваре
док у грудима копају бунаре;

познате нам изјелице душе
никле из црне мождане суше.

Сада, ових сузоносних дана,
над нама је јато црних врана;

крвавим кљуновима очи ваде
да останемо без вере и наде;

Најцрње нам птице злослутнице
комадају срце, кљују лице

на сред Косова и Метохије,
најсветије српске тапије!

И једном, обесвећени свете, знај
Сатани свакој долази крај

Грунуће небом – Боже правде!
И чуће се до Бога одавде

да је свето Косово Србија,
српска колевка и тапија!

Сви, сви на Косово догодине,
да у правди слобода сине!

Слобода од самог Бога дата
за туђина и рођенога брата!

Да свет види знамење ново
освештано жертвено Косово!

Даме и господо, сада ми дозволите, на крају, да се одавде јавно обратим председнику Србије Александру Вучићу.

Господине Вучићу, захтевам од Вас да се као председник Србије придржавате Устава Србије у којем јасно пише да су Косово и Метохија саставни део Србије!
Наиме, у преамбули Устава Србије се истиче да је Косово и Метохија саставни део територије Србије, који има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије.

Ви сте дужни да штитите Устав Србије и да штитите Србију од комадања, најпре Косова и Метохије, а касније, како је предвиђено, Старог Раса, Војводине и на крају Источне Србије, да би се Србија свела на Четврти београдски пашалук!
Господине Вучићу, не играјте се, Богом вас кумим, сламом поред ватре коју су други запалили на српској територији.
Гасите ту ватру.

Ако Албанци зовну натовске бомбардере, ви одмах позовите руске канадере који најефикасније гасе пожаре!

Свако добро у животу и довољно разборитости и мудрости у немудром времену, искрено Ваш желим!

На крају, даме и господо, хвала на пажњи!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here