Подсећање: Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе (Значајно предавање Петра Милатовића Острошког, које је одјекнуло, у Бечу 21. децембра 2013. године.

0
95

Сведоци смо стравичног стања да брат не подноси брата, син оца, отац сина, рођак рођак, племеник племеника, братственик братственика, кум кума, комшија комшију, колега колегу.

То неподношење данас је достигло врхунац, чак до те мере да су најрођенији постали странци једни другима.
Зато ме и не чуди што је српски народ доживео највећи морални и национални пораз у историји, као што су то доживели и други народи, али сваки на свој начин.
Узроци опште посрнулости налазе се у нама самима, а никако изван нас.
Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе најупечатљивија је у малограђанској прашини око врхова памети.

Шта би се десило са овом вивилизацијом да је Никола Тесла пристао да супсти свој генијални дух на ниво калдрме по којој суверено владају љубоморни, завидни, злобни, пакосни?
Никола Тесла је остао доследан свом генијалном позвању и није се освртао на малограђанску прашину!

Живео сам у Херцег Новом и био сам комшија једином српском нобеловцу, Иви Андрићу. Једноставнијег човека нисам срео. Одмерен, високоуман, водио је рачуна како хода да не би мрава згазио. Једноставно, човек по Божијој мери.
И такав велики човек био је мета разних малограђанских оговарања. Мали људи су потајно мрзели великог човека!

Зар то немамо и данас свуда, па чак и у Бечу.

Генијални Достојевски је давно написао „Најкривљи си ономе коме си највише добра учинио“!
Покушаћу да укажем на неке битне елементе који су условили опште посрнуће и биће циљ испуњен ако се свако запита, ако свако поразговара са својом савешћу.
Да би се постигао тај циљ у свима нама треба указати на епицентар проблема који се налази у нама самима, а никако изван нас!

Тај епицентар свеколиких наших проблема налази се у љубомори, мржњи, зависти, пакости и злоби.
Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најнегативистичкије деструкције на скали моралне посрнулости појединца и целог народа.

Љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу фаворизују тоталитарна друштва идеолошка, као и разна теолошка, јер је заједнички именитељ идеологија и неких религија слепа послушност поданика које идеолози и неки теолози називају стадом!
Распирујући коров љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе, носиоци и пропагатори контролисаног хаоса, праве двоструку штету: онечовечују човека који је склоп мисаоних и емотивних констелација, на једној, и доприносе срозавању интегритета личности, на другој страни.

Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најревноснији градитељи пакла!

Љубомора је последица негативних мисли и осећаја несигурности. Саставни делови љубоморе су осећаји љутње, туге и гађења. Љубомора је најчешће присутна код особа које нису изградиле достојан систем вредности у себи, код особа које нису заокружиле моралну, духовну и мисаону структуру сопствене личности.
Љубомора је присутна код свих социјалних слојева у друштву без обзира на степен образованости.

Чак често је љубомора више присутна код образованих него код обичног народа.
Љубомора је чешћа у редовима такозвaне елите, него код обичног народа.
Разлози се налазе у сујети која је наглашенија код индивидуалиста!
Љубомора у љубави уопште није израз превелике љубави човека према жени, или жене према човеку, већ је љубомора у љубави израз посесивности, егоизма.
Љубомора у љубави потиче из осећања дубоке унутрашње несигурности. Љубомора у љубави често зна да буде детонатор који и најстраственију љубавну кулу разноси у парампарчад!

Како се ослободити љубоморе?

Питање је комплексно и нема универзалне формуле, али постоји заједнички именитељ који води ка разумном разрешењу Гордијевог чвора који ствара љубомора.
Наиме, велика је грешка кајати се, извињавати се, ламентирати, кукумавчити и тако даље. Све то треба једноставно брисати из домена важности и упутити се на узроке.
Да би се болест лечила потребно је дијагностицирати врсту оболења и тек тада тражити лек за излечење.

Тако је и у случају љубоморе. Уместо кајања, извињавања, ламентирања, кукумавчења, једноставно треба мисао усмерити на епицентар властитог зла, а то је: негативна мисао и осећај несигурности.
Елиминишући негативну мисао у себи ми усвајамо законитост позитивне мисли.
Елиминушући осећај несигурности ми усвајамо законитост властите сигурности у сопствени интегритет.

Кад смо елиминисали негативну мисао и осећај несигурности у себи, ми смо практично до максимума сузили простор за бујање корова љубоморе у нама самима.
На тај начин смо започели да негујемо башту духа, емоција и мисли, а кад се удруже: чисти дух, искрена емоција и кристално јасна мисао добијамо најсјајнији ходајући храм и тада људи постају обожени створови, а њихове супротнсти, односно нељуди, остају обезбожени скотови које разједа љубомора као најнижи облик деструкције на скали моралне и духовне посрнулости!

Велики српски песник Јован Дучић за љубомору је написао. „Љубоморан мушкарац је морални идиот, а љубоморна жена је гора и опаснија од прељубнице.“
Зато је дубоко у праву велики Анатол Франс који је за љубомору написао: „Сматрам да на свету не постоји патња која више понижава од љубоморе!“
Најзначајнији књижевник у историји Фјодор Михаилович Достојевски,за љубомору је написао:
„У Срцу које искрено љуби или љубомора убија љубав, или љубав убија љубомору“.
Имајући ово у виду позабавићу се мало љубомором на на релацији човек – жена!

КО ЈЕ ЉУБОМОРНИЈИ – ЖЕНЕ ИЛИ МУШКАРЦИ?

Генијални Душан Радовић својевремено је рекао: ‘Зашто су мужеви толико љубоморни? Зато што имају ружна искуства са туђим женама. Да су то њихове жене, они би их убили!’

Истраживања у целом свету су показала да су љубоморнији – мушкарци. Наиме, готово 40 процената испитаника у разним анкетама у свету признало је да су ‘љубоморни често и редовно’, док је код жена тај проценат мањи за четвртину. Многи мушкарци су навикли да гледају на своје жене као на неку врсту поседа, који, уз остало, треба да повећа и вредност њихове личности.

Зато психолог Макс Маркузе и говори о мушкарчевој љубави као о ‘поседничкој’, којој одговара и ‘поседничка љубомора’. Сагласно томе, мушкарци доживљавају неверство жене као један атак на њихову својину, од које се – чак и кад им није баш много стало до ње – тешка срца растају.

Какве се све комбинације рађају у глави љубоморног човека и за каквим све доказима своје љубоморе он јури – то је описано у Толстојевој ‘Кројцеровој сонати’.

Супарник још ни издалека није био на видику, кад је један повод активирао љубомору Поздњешева.

Из здравствених разлога лекари су забранили његовој жени да доји дете. Сазнавши за то, муж је почео да мозга ‘како јој је лако било да се отресе узвишене материнске дужности’ и одмах закључио у свом неповерењу да би она ‘исто тако лако могла запоставити своје брачне дужности…’

Данас су, међутим, мушкарци оптерећени још нечим. У питању је њихова прилична несигурност у односу на нове, емациповане, образоване, лепе и снажне жене.
Професор Ернест Борнеман каже: ‘Што су жене самосвесније, то су мушкарци слабији, несигурнији и – љубоморнији’.

Мушкарци, по правилу, зазиру од образованих, лепих и еманципованих жена, што је нарочито изражено код мушкараца нижег образовног нивоа!
И мушкарци страшно пате и сами су криви за властиту патњу. Јер, док жене доста отворено разговарају о љубомори, мушкарци, научени да увек требају бити јаки, потискују своја осећања и ћуте о њима. У једном тренутку почиње се, међутим, ослобађати накупљена енергија. Зато су мушкарци и склонији насиљу, што потврђују и редовни извештаји у разним ‘црним хроникама’ у целом свету!

Имајући све ово у виду лако је разумети зашто су данас најусамљеније лепе, образоване и успешне жене које се, и поред гламура који их окружује, осећају инфериорне!
И кад нам се чини да смо на животном путу успели да колико толико победимо љубомору, на сред пута се испречило нешто опасно, а то се зове:

МРЖЊА

Шта је то, у ствари? Мржња је следећи степен на скали моралне и духовне посрнулости је мржња!
Најближа дефиниција мржње је снажна емоција која појединца нагони на чињење зла другоме, осећај крајње одбојности према некоме и болесно стање непријатељства које најчешће резултира у злочин! То је, у ствари, најтежи, односно патолошки облик мржње.

Блажи облици мржње су: антипатија, одбојност, презир.
Мржњи се може свако супотставити, а на то нас нагоне: религија, психологија, филозофија, уметност, општа култура, књижевност, па и сам живот!
Треба само хтети, смети и умети уздигнути љубав на пиједестал унутрашње законитости, праштање подићи на највиши ниво властитог опстанка и толеранцију усвојити као идеалан начин комуникације!

Један од начина правилне борбе против мржње видимо у аксиому Николаја Велимировића, Светог Николаја Српског, који је написао: „Мрзи зло, али не мрзи човека који чини зло јер је болесник. Ако можеш лечи болесника и не убијај га својом мржњом!“

Мржња је често инструмент појединца или колектива, прљаво средство према прљавом циљу, појединачном и колективном, идеолошком, или теолошком!
У сваком друштву, у сваком политичком систему, у свим епохама, мрзели су и мрзе онога ко не уме да мрзи!

Испада да мржњу многи фаворизују. То је тачно. Фаворизују је сејачи контролисаног хаоса, они који своје среће граде на туђим несрећама.

Да закључим по питању патолошке мржње, филозофија и мистериозофија мржње својствена је људима и страна је животињама!

Усуђујем се да јавно кажем: Мржња није ништа друго до самоубиство на рате!
Таман помислисмо да смо побегли од мржње кад нас на животном путу сусреће још једно тешко обелење душе и мозга, а то оболење се зове:

ЗАВИСТ

Завист је, слично мржњи, негативна емоција.
Завист се манифестује у непријатељском ставу и осећању према другима који имају нешто што сматрамо да то више припада нама. Као и у љубави, тако и у мржњи и зависти постоје различите градације у самом садржају и интензитету. Тако испољавање мржње и зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије и злочина.

Завист има тешке последице по завидљивог човека, не само да му причињава бол и стварну патњу, већ је завист порок опасан по друштво, јер врло често бива узрок интрига, конфликата, скривених и отворених ратова и револуција.
Са завишћу се не сме живети. Ко живи са завишћу тај умире на ногама! Завидљив човек је свирепи убица своје душе!

Као и у случају мржње завист се лечи уздизањем љубави на пиједестал унутрашње законитости, праштањем које нас саме подиже на највиши ниво властитог опстанка и усвајањем толеранције као идеалног начина комуникације!
И таман да одахнемо на напорном животном путу од свакаквог нашег зла, среће нас још једно зло које су само људи могли да измисле, а то зло се зове:

ПАКОСТ

Пакост је збир љубоморе и зависти и разара душу као што бомба разара тело!
Велике пакости најчешће чине мали људи који имају најмању душу и мозак на нивоу животиње која говори, а срце само као механичку пумпу!

Пакости има на паланачкм и на интелектуалном нивоу, у свим историјским епохама и у сваком полиитичком систему у историји.
И ово човеково зло има исти корен као што је то случај са љубомором, мржњом и завишћу, а корен је у људској несавршености.
Пуни знања о нама самима и истовремено уморни од свега суочавамо се са још једном несрећом коју је само болестан људски ум могао да смисли, а та несрећа се зове:

ЗЛОБА

Последњи стадијум моралне посрнулости сваког мислећег човека је теглећа злоба.
Злоба мислећег човека претвара у теглећег идиота који тегли властите заблуде и безобразлуке!

Из психологије знамо да нашом љубомором, мржњом, завишћу, пакошћу и злобом према другим људима највише осликавамо сопствене карактере. Велики умови на љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу одговарају моралном вертикалом.
Ако је биолошки век човеков ограничен на одређен број година, хоћемо ли живот да потрошимо на темељима деструкције љубоморе, мржње, зависти пакости и злобе?
Пре него закључим, истакао бих још неколико чињеница.

Наиме, завист, љубомора, пакост, злоба и мржња долазе због недостатка знања, или због недостатка вере у у Бога, логику, па и у сопствено срце!
Теодор Рузвелт је написао: „Љубав гледа кроз телескоп, а завист гледа кроз микроскоп“!
Несавршен човек, онај који је заостао у свом развоју, више воли да сажаљева него да ода признање успешном, јер сажаљење изазива симпатије, а успех изазива непријатељство неуспешних!

При том се занемарује чињеница коју је прецизно описао генијални Фјодор Достојевски у реченици „За човека нема ништа примаљивије од слободе његве савести, али ни ништа теже“!

Зашто је то тако одговор ћемо пронаћи у чињеници да је далеко више несавесних него савесних, далек више непоштених него поштених и тако даље.

* * *

На крају, нека свако изврши сопствену интроспекцију, односно самоанализу.
Нека свако искрено поразговара са соптвеном савешћу!
Кад свако искрено поразговара са сопственом савешћу тај ће пожелети да оствари највећу могућу победу – да победи сопствене слабости!
Онај ко победи сопствене слабости у стању је сутра да добротом и љубављу освоји цео свет и то је највеличанствена победа у историји!
Свако ће то успети у оној мери у којој то буде хтео, смео и умео!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here