(Фељтон – II део) Живојин Ивковић: Транзиција наша насушна

0
207

Након што се по друштвеним мрежама глобалне селендре раширила вест о тексту „Како постати угледан али пре свега профитабилан издавач у Србији?“, објављеном на сајту Словословље, нису уследили директни напади на аутора, али је уочено покретање снажне „медијске“ кампања на истим тим друштвеним мрежама у одбрану колико аутономног права аутора да уз самофинансирање објављују своје уметничке творевине, уобличеног безмало у задругарску традиције Србаља, толико и божанског дара названог: приватна иницијатива у условима једнаких шанси.

Хајде, будимо реални, није ово неки изузетан посао којим се реализује легитивна жеља и људска потреба за згртањем новца макар и користећи насушну, рекао бих атавистичку потребу савременог човека да себи у отуђеном постцивилизацијском и транзиционом друштву утемељеном на императивима неолибералног глобалног капитализма прибаве друштвеноверификовано поштовање и све ће бити и самопоштовање, или ако то суштински не могу, оно бар какве-такве доказе некакве вредности, која у овом друштву данас и није веродостојна, чак ни колико купљене дипломе да ли плаћене у натури или новцем, свеједно, или лажни докторати. Доиста се тим послом у сиромашној и све сиромашнијој Србији може сакупити и пригрлити озбиљнији новац. Друга је ствар то што неко успе да на каквом сумњивом издавачком подухвату заради коју хиљаду Евра јавност, навикнута на сопствено сиромаштво и општу беду која траје толико дуго колико и само сећање, одмах то прогласи сао по себи непримереним и неоснованим обогаћењем.

Не, дефинитивно није проблем у новцу и заради издавача, који је истовремено и уредник и селектор, и књижевни критичар и рецензент и дистрибутер и магационер и кореспондант и, вероватно још понешто, али без сваке сумње све то скупа.
Проблем је на другој страни, руку на срце код издавача и код аутора творевина које се и на овај, али не само на овај начин објављују. Проблем је и на држави, подједнако и на друштву.

Да ли су ове појаве присутне у уређеним и у сваком смислу стабилним државама? Одговор је несумњив. Да – јесу! Међутим, те и такве појаве у тим друштвима су маргиналне, у мери у којој су и маргиналне групе којима су таква издања једино средство изласка из интелектуалне, социјалне и друштвене анонимности. Однос тих држава и друштава је несумњиво јасан, не забрањују али и не одобравају. Уосталом, те државе имају јасну културну политику.

Својевремено, у земљи која је постојала на овим просторима, ма шта ко мислио о њпј, што у овом тренутку није предмет опсервације, постојала је јасна културна политика. Била је идеолошка, али је била конзистентна и неупитна. Под окриљем такве државне културне политике овакви издавачки подухвати били су немогући. Тадашњи уредници, поред несумњиве оданости идеолошком „минимуму“, били су несумњиво и те какви књижевни зналци и професионалци, људи од угледа и ауторитета.

Чак ни оправдане оцене које су се граничиле са оптужбама да је режим злорабио културу, па и књижевност у властите идеолошке, класне сврхе и пре свега у иностранству тиме прибаљао сопствени углед и легитимитет „меког“ система изван „гвоздене завесе“, не може умањити висок етички значај истрајавања на високим уметничким критеријима приликом избора књижевних дела која ће бити објављивана. Појава дела која су уносила буру у културни и друштвени, па и политички живот земље говоре о томе да у овој области држава и није била баш претерано ригидна.
Проблем се појављује са распадом једног политичког система, једног економског али и не само економског експеримента који није успео, са распадом система вредности који није честито ни успео да се самоартикулише у народу у којем је предходни био разорен, са распадом морала у народу или народима, како коме драго, који је прошао по трећи у једном веку пут кроз ратну и злочиначку катарзу, једноставно проблем се појавио са транзицијом у непознато, испрва карактерисано као првобитна и закаснела али у сваком случају криминална и пљачкашка акумулација капитала, да би се врло брзо артикулисала свест да је у питању идеологија неолибералног глобалног капитализма који се на најбескрупулознији начин бори за свој опстанак, за преживљавање макар и по цену цивилизације у којој се испилио, макар уништио западну, хришћанску цивилизацију, а уз њу и остале планетарне цивилизације.
Недовољно пажљив читалац би се запитао, па побогу, какве везе има неолиберална идеологија са песничким зборницима са котизационим учешћем аутора?
Има, наравно да има, само мало стрпљења.

Неолибералном капитализму који ни најмање није демократичан, који је без обзира на своју појавну, парламентарну и вишестраначку форму дубоко тоталитаран, нису потребни мислећи, поготову не слободномислећи људи – интелектуалци. Њима су потребни техичко-мислећи „људски ресурси“, више не они који продају своју радну снагу, али не и више од тога. Ерго, њима су потребни фах-идиоти (die Fachidioten) без интелектуалне тежине и несвесне свог друштвеног положаја у пуној мери и нарочито да нису свесни своје друштвене и политичке снаге и потенцијала. А како такве направити? Па кроз систем образовања. Систему образовања не припадају само школе већ и све оне установе и облици културног деловања које утиче на формирање личности и свести људи.

Није потребно нарочито елаборирати тезу да се поступак деконструкције једне културе брже остварује и потребно је неупоредиво мање времена него што је потребно да се одређене културне матрице етаблирају.

Последица транзиције у издаваштву јесте затварање и уништење свих раније постојећих издавачких кућа са угледом и реномеом, али и настанком низа нових које промовишу нове вредности, управо оне вредности које су на ползу и афирмацију неолибералног погледа на свет само и једино битног валоризатора свега постојећег, почев од самог Бога – тржишта. И тако, књига је постала роба. А као и за сваку робу и за књигу важе исти закони као рецимо за лук, парадајз, тоалет папир, или бензин. Општеважећи, свети канон: закон тржишта одређује и писце.

И наравно, када транзициони издавачи продају робу која „иде“ на тржишту, без обзира на књижевне критеријуме и естетске вредности, зашто тим путем не би кренули и остали, они мали издавачи. Доиста шта су они гори од великих издавача који у транзицији пливају као рибе у води. Додуше, мали не би били мали да имају оне погодности које имају велики, једноставно нису у тој позицији, зато се сналазе како знају и умеју.

Тешко да би иког убедили ако бисмо устврдили да у транзиционим друштвима не царује корупција. Управо је корупција она граница деобе између великих и малих у свему, па и у издаваштву. Дакле, ако већ не могу користити „легитимне“ транзиционе методе, мали издавачи иду логиком, дај шта даш. На сву њихову срећу, технологија им иде на руку. У нека херојска времена књиге су се штампале у уобичајеним тиражима од 10.000 копија, није било изненађујуће да тиражи иду и по 20-30.000 примерака. Ни тиражи од 100.000 копија нису били шокантни. Додуше било је издања која су излазила и у тиражима од занемарљивих 1.000 примерака, али то су била дела оних аутора који се нису могли похвалити да су присутни у уџбеницима, или добитници престижних домаћих књижевних награда. Данас се књиге штампају и у тиражима од 100 примерака, неретко и у мањим тиражима.

Па, пошто је књига као роба постала доступна свима, зашто не би и процес добио и сво другачији ход, зашто не би постала приступачнија ауторима?
И би тако!

Својевремено када сам написао први роман, за који сам умишљао да нешто вреди, понудио сам га неким издавачким кућама, транзиционим. Уосталом, других и није било. Наравно, бејах листом одбијен. Добар део њих у доброј транзиционој пракси и саобразно новим културним нивоима, нису ме ни удостојили одговором. Они који нису загазили толико дубоко у транзициону културну стварност, обавестили су ме врло брзо да се не уклапам у њихову издавачку политику, или шему, како ко, док је мањи број, саобразно својем „поштењу“ и „искрености“ био непосредан, саопштили су ми цифру која ми је јасно говорила о њиховој намери да ми одеру кожу са леђа. Такви издавачи су листом присутни у хали 1 за време београдског сајма књига.

Није ништа боље било ни са другим романом, који је, руку на срце, био бољи од првог, али ни изблиза тако добар да буде објављен, или бар не у нормалним околностима у нормалној држави под којом не подразумевам транзициону попут Србије.

Ово искуство ме нагнало да помније пратим издаваче, а са њим неумитно и овдашње издаваче, нарастајућа малигна понашања и тенденције.

И што је више монопола једних и оних који пропадају полако али сигурно на другој страни, очитија је борба за преживљавање малих. Доиста, многи су пропали и више их нема, многи објављују по коју књигу и то само и искључиво уколико нађу аутора који је вољан да плати.

Доиста, има оних који су вољни да плате, мада има и оних који би платили, али немају. Времена су тешка, оскудација. Нема се.

Па добро, ко може више, може и мање, рекли би правници. Уосталом то су још стари Римљани формулисали као правну максиму. Данас, у Србији, креативци све могу прилагодити, па и овај правни постулат. Они веле: ко не може више, можда може мање. Иду и даље, па веле: нема толико мало да им се не би иза толико пружило нешто!

Ако не може да плати књигу са тврдим корицама, може са меким, ако не може да плати тираж од 1000 или бар 500, може од 200 копија. Ако не може ни толико може да плати за штампу 100, или за 50 књига.

И ето огласа: Уколико желите да за релативно мало пара објавите књигу у малом тиражу, контакт је, тај и тај. Даје агилни издавач и пуну информацију: књига до 100 страница у тиражу од 100 примерака би коштала 200 Евра…ту је урачунато и …
Пошто је основно демагошко начело сваколике културне транзиције – демократија, неотуђивоје право оног ко би хтео да буде његово литерарно чедо одштампано, да му се то и омогући, па макар и немао пара више него што кошта, на пример скроман ручак за двоје у ресторану брзе хране.

И ето, дошли смо до котизације од 10,00 Евра или једноставније и нашки, 1.200,00 динара.

Доиста, свако има шансу да буде објављено неко његово писмено, оно што је написао.

Покушали смо да дођемо до одговора шта то потиче србијанске издаваче да раде оно што раде, покушали смо да расветлимо контекст таквог њиховог понашања. Остаје нам још само да покушамо да докучимо шта је то што небројане ауторе творевина за које мисле да су поетска остварења, тера да их објављују по сваку цену. Наравно, када будемо расветлили и ту страну ове невесели приче, нећемо ни за јоту бити ближи нечему што би требало да представља рехабилитацију ових и оваквих издавача, уредника, лектора, рецензената и других надобудних квазиинтелектуалаца, иначе медиокритета.

И да не буде неког неспоразума, ту није крај, позабавићемо се и државом, или бар оно што на овим просторима по навици називају државом Србијом без нарочите и поготову утемељене аргументације и њеним (не)културним (псеудо)политикама као и њеним протагонистима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here