Братислав Тодоровић: Одломак из романа “Љубав у Лисабону”

0
77

Месец дана касније, кроз прозорско стакло авиона који је слетао на писту аеродрома Портела, Симан је назирао обрисе Лисабона. Налазио се на прагу остварења својих снова. Почетни план је био да се задржи у Лисабону пар дана. Из дана у дан, план се мењао, најпре је Симан свој боравак продужио на пар недеља, потом на пар месеци. Уживао је у остварењу свог давнашњег сна, дивио се гласу фадо певачице Марион, наслађивао се Портоом, препуштао се дугим шетњама лисабонским улицама поплочаним калдрмом. Снажно је удисао мирис мора, егзотичне кухиње дуж маорске четврти Алфама, уских улица које су својим уским прозорима белих кућа мамиле пролазнике. Цвеће из саксија на прозорима, давало је утисак сталне свечарске атмосфере, фестивала или карневала. Осећао је као да је пронашао коначно одредиште.

Није осећао старах од непознатог, непознатих прилика и људи, непознавања језика. Иако је свакодневно размењивао поруке са породицом, посвећујући се раду на завршетку романа, скоро да је заборавио на њу. Знао је да недостаје Софи ји и Луки, као што и они њему недостају, али ово је била његова мисија. Сву пажњу му је држало писање које је схватао као трагање за вечном тајном опстанка, одгонетање недокучиве тајне спасења. Упознао је навике и обичаје локалног живља, свиђао му се тај менталитет јер му је био близак. Са рибарима са којима се спријатељио повремено би се отиснуо на отворени океан или ушће реке Тежо у Атлантик, И први пут у животу осетио једва ухватљиви тренутак еуфорије након доброг улова. И поред гостољубивости домаћина и властите дружељубивости, осећао се као модерни Робинзон у свету самоће. Ужурбано је исписивао странице у изнајмљеној собици старог града, Баира Алта, изнад таверне где је Марион свако вече певала своје сетне песме. Почео је да се заљубљује у њен чаробни глас, без кога више није могао да усни. Иако није разумео речи песама, осећао је енергију која уздиже срце и опија душу. Са изненађењем је открио да је певачица Марион, она у чији се глас заљубљивао а сада и у њу саму, заправо његова комшиница. Замишљао је како скида своју црвену хаљину коју је носила на сцени, пресвлачи се и, нимало различита од обичних Лисабонки, припрема ручак. У том сањерењу, под виновом лозом, причали би дуго на енглеском, о два различита, а ипак блиска света из којих потичу. Сањарење се и остварило захваљујући срдачности и отворености саме Марион која им је припремила рибу са прилозима. Никада пре тога није окусио, густу супу и чувени гулаш „Коризо а португуеса“. Касније, када су се боље упознали, обичавала је да по својој ћерки у његову изнајмљену собу пошаље још топлу вечеру. Изненађен толиком пажњом И љубазношћу, убрзо је Симан почео да шаље сармице и пуњену паприку. Наравно, укус није био баш онакав какав је када се ова јела спреме у Србији, али Марион и њена ћерка нису криле задовољство након српског ручка. Жудња према Марион је постајала све снажнија и он се осећао разапетим између љубави према Софи ји и Мариониних дражи. Искушење је било све веће и веће, из дана у дан, и све мање је знао како да му одоли. Није више био сигуран у своју постојаност. Плашио се да ће се у Србију вратити с кајањем грешника. Уосталом, доказивао је себи док се преиспитивао у дугим ноћима које су прерасле у трајну несаницу, Софи ја никада и не мора да сазна за Марион. Блискост је у међувремену постала обострана, све до ноћи у којој су, слични тинејџерима, жудњу преобразили у љубавни чин на плажи. Авантура није дуго трајала јер се време повратка ближило. Имали су још свега недељу дана на располагању. То време је било довољно да заврши роман, ако се не би виђао с Марион у чему му је она, сузбијајући сопствену жељу, несебично помагала. Могао је остати код Марион, ако се занемари да му је понестајало новца, али је осећао снажну жељу да се вратити Софи ји и Луки.

Два месеца у Лисабону била су довољна да заврши роман. Растајући се од лепе Марион, обећао јој је да ће се вратити на пролеће следеће године када роман изађе из штампе. Надао се да ће је и тада затећи овако лепу и срећну. Говорила му је да ће га чекати, али он је само одмахивао главом. Обоје нису веровали у истинитост тих речи и обостраних обећања. Последње дане су провели у шетњама тргом Росио и пешачком зоном Руа Августа, гладни заједнички проведеног времене, све док их умор не би савладао. Потом би уским калдрмисаним улицама, кренули у кафе да одморе. Крали су сваки делић времена. Волели се у маленој соби, као да су очекивали да ће им растанак, заувек и неповратно отети ове трентуке среће. Када је Симанов авион за Београд устремио ка небу, осетио је да је један део себе оставио у Лисабону. Полетео је, али је осећао да је део себе овде заувек оставио. Схватио је да је одувек, од дечачких дана, желео да живи на мору, у великој луци у којој се срећу људи из различитих географија и кулутра, где би га будиле бродске сирене и жамор морнара И рибара. У њему су нарастале слике бучних пијаца са гласним трговцима И још гласнијим женама, са мачкама које са кровова мотре да се, у часу непажње продаваца, домогну макар парчета рибе. Слике деце која у лучкој панорами пикају лопту по прашњавом терену. И како се авион примицао Београду, ове и друге слике постајале су стварне и све стварније, као да су слике испливале из сећања а не привидне маште. Иако га је гризла савест због греха који је починио, искрено се радовао сусрету са породицом. Надао се да Софија неће ништа приметити а, чак и ако примети, да му неће пребацивати, бар не много. Уосталом, била је то само једна пролазна, непромишљена авантура која не доводи у питање њихову љубав. На крају, ако се Софи ја буде озбиљно наљутила, извиниће се, трпеће неко време њено незадовољство, па ће и то проћи. Са аеродрома „Никола Тесла“ су изашли загрљени и опуштени, сви троје. Увече, док је Лука тонуо у сан, у кревету је Симан одлучио да Софи ји ипак призна своју лисабонску авантуру и то без одлагања. Помало шокантно, можда пребрзо и непромишљено, али није могао да издржи да сакрива ту чињеницу. Она, запрепашћена, само је вртела главом и ћутала. Узалуд је он понављао да воли само њу. Није желела да га слуша. Чак је у неколико наврата, пошла да изађе из стана, али се враћала. Још увек неопорављена од шока, знала је да сваки непромишљени поступак може проблем учинити још већим. Волела је Симана и осетила се превареном али због те љубави и због Луке, одолевала је гневу. Ипак је напустила заједничку постељу без речи. И Симан је напустио спаваћу собу и одлучио да, ако буде могао да спава, ноћ преспава на каучу у дневној соби. Било му је лакше што је признао своју кратку авантуру. Свестан бола који је нанео Софи ји, слушао је како из собе допиру плач И јецаји.

Након непроспаване ноћи, с горчином у грудима, отишла је на посао. Никоме ништа није причала, иако су је одавали нераспложење, лице надуто од плакања, подочњаци. Разједао ју је бол. Ођеном се пољуљао цео њен живот. Ни часове није могла сабрано да води, деца су галамила док је она мислима била очевидно одсутна. Без обзира што је знала да му никада неће опростити такав поступак, била је свесна да живот тече даље и да свађом неће ништа променити на боље. За то време, Симан је покушао да смири ситуацију тако што ће припремити ручак. Претпостављаоа је да ће заједничко обедовање помоћи стишавању Софијиног незадовољства. Остајући при својој одлуци да му никада не опрости, Софи ја се донекле прилагодила, понашала се као да никаквог Симановог испада није било. Изгледало је да су обоје желели да што пре забораве тај догађај и окрену се будућности. У погодном тренутку, Симан се још једном извинио, замолио за опроштај, обећао јој да се тако нешто више неће поновити, инсистирао на тврдњи да само њу воли. Али она га заправо више и није слушала, била је обузета мишљу да ће се њих двоје кат-тад поново срести. Чудила се како је само смео да тако нешто учини, па још и да јој све призна. И некако, у тим премишљањима, знајући колико су везани и упућени једни на друго, она одлучи да му ипак опрости почињени грех.

О АУТОРУ

Братислав Тодоровић рођен је 1972. године у Лесковцу. Објавио је збирке поезије Рапсодија младости, (1995), Карта живота, (2006) и Калеидоскоп времена, (2015), збирку приповедака Сан бесане ноћи, (1999/2007), збирку прича Убиство смисла (2004) и романе У сенци времена (2002) и Љубав у Лисабону (2012). Објављивао је у часописима: Наше стварање, Успења, Помак, Српска вила, зборницима: Глубочица између обала, Сазвежђа, Јутро над Озреном,Сцена Црњански, Гарави сокак и многим другим, новинама: Тачка и Наша реч. Заступљен у Лексикону писаца лесковачког
краја. Антологији лесковачкох песника, Члан је Удружења писаца Лесковца. Члан Књижевних клубова: „Глубочица“, Лесковац и „Сцена Црњански“, Београд. Главни и одговорни уредник часописа „Сцена Црњански“ из Београда. Данас живи и ствара у Земуну.

О РОМАНУ

РОМАН ЉУБАВ У ЛИСАБОНУ – Романескна прича о три љубави. Прво о љубави према Лисабону и фадо певачици Марион. Са њом главни јунак Симан доживљава авантуру. Њена смрт од неизлечиве болести води суштинском обрту у његовом животу. Друга љубав се испољава као узајамна приврженост Симана и његовог пса љубимца, епањел бретона, Ротмана. Трећа обједињује претходне две. Тиче се често нимало једноставних односа унутар младе Симанове породице. Њој припадају и његов пријатељ, професор Глигорије и Марионина ћерка Клара. Све три приче, уз још неколико уметнутих фрагментарних и метатекстуалних приповедних целина, чине занимљиву сагу о стварности света савременог човека, од балаканских до западноевропских простора.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here