Слободан Јарчевић: Раскршћа људска

0
48

Припадници српског племена Клименти – сјурише се са својих гора каменитих, а онда се упутише, лаганим кораком, равницом око реке Бојане. Дигли су устанак против Турака 1631. године. Исукали су и старе косовске сабље, и кратке јатагане, а и понеки џефердар им виси о рамену. Најмлађи носе и топузе, оне који су се крили у време мира у појатама и у каквом камењару, јер су Турци бешњели кад би код којег Србина видели топуз, па макар да виси и о кућном зиду. У многим песмама јуначким се тај топуз спомиње, а Турци то не подносе. Посебно, не у песмама о Краљевићу Марку. Зато, српска младеж, у овом походу на Скадар, изнесе топузе на светлост дана. Витла њима и изговара стихове: „Топузина тешка ударила, Ударила Турчина по плећим’, Па му ребра лако пуцкетају, А јауци гором одјекују…“

Турска војска остави и горе, и брда, и удолине, и турска села. Само им коњи туда, уздигнуте главе, лутају. Често, одмичу каменитим путем, али им господара нигде. Многи су господари изгинули. Оне рањене је војска, наврат – нанос, спасавала. Склањала их иза чврстих зидина Скадра. А из околних насеља су Турци догонили српске породице. Воде их кроз јужна врата, којa Турци најсигурније држе и којима нису пристигле српске устаничке јединице. Гоне Србе, и католике и православне – недораслу дечицу, жене и старце, а придружују им и српске породице из Скадра. Турци нису бесни на Србе православне вере, колико су то на Србе римокатолике, а у заробљеним гомилама су и једни и други.

До јуче су се римокатолици заклињали на верност Турској, а Турци су многе православне нагонили у римокатоличку веру – спремно и пријатељски сарађујући, на томе, с фратрима. За православце се знало – да хајдукују и дижу противтурске буне. До сада, праваославнима нису римокатолици прилазили, него су, радо, помаглаи Турцима у гушењу тих буна; убијали православне, заузимали њихове куће и прогонили их са имања. Али, ове године! Све је друкчије! Турци су сазнали, да су римокатолички свештеници у Скадру и приморским градовима саветовали своје вернике, да се дижу на устанак и да то чине с православнима.

Тако је то ове 1631. године, у којој католичка Пољска, већ десету годину, крваво ратује с Турском у Угарској, а извојевала је неколике велике победе. Зато су хришћански свештеници с Балкана (и православни и католички) подизали Србе на масовнији устанак, да не би Турци упућивали веће војне снаге на пољски фронт. Због тога, Турци не шаљу против Пољака војску из ових српских земаља. У њима, Турци мора да држе и војнике – мобилисане из свих крајева царства им. У Брдима, устаници разбијају сваку турску војну јединицу. А уз српске устанике су и Арбанаси – они римокатоличке и они православне вере. Само су исламизирани Арбанаси остајали верни Турској, али њихов број је незнатан, па је турска команда у Цариграду послала на бојишта у Брдима снаге из Грчке, Бугарске, Србије, Мале Азије и оне с арапског подручја. Сви би ти турски војници били на границама Пољске – да овај српски устанак није букнуо. Зато, турска малоазијска и балканска војска мора да гуши српске устаничке јединице на Балкану. Турска врховна команда, рачунајући с овом обавезом, само задржава пољску војску од упада у Мађарску, а не намерава да изврши велики противудар – према Кракову и Варшави. То би Турска могла приредити Пољацима, да десетине хиљада војника не шаље против Срба римокатоличке и православне вере.
Слава пољских победа над Турцима се разнела међу хришћанима Балканског полуострва, те су на прелима и сваком згодом – кад није било присутних Турака, гуслари певали о њима. О тим сјајним српским хришћанским ратним успесима над турском муслиманском војском ће, касније, лепо писати и српски песник из Дубровника, Иван Гундулић. Та пољска војна надмоћ сијаће као драгуљ у његовој поеми „Осман“.

Турке је излуђивала раја римокатоличке вероисповести. Сматрана је оданом султану у Цариграду, а сада се одушевљава пољским победама и турским поразима. Турци су, раније, великодушно пристајали на сарадњу с римокатоличким свештенством – ради покатоличавања што већег броја Срба православне хришћанске вере, јер је, тиме, чињена подела међу хришћанима. То је давало наду Турцима, да између те две групе хришћанске раје неће никада доћи до слоге и заједничког отпора турској власти. Док је турска војска ратовала с Аустријом, балкански римокатолици су добијали поруке из Ватикана – да не стају на аустријску страну, јер је та хришћанска држава у сталном несагласју с другим хришћанским државама: италијанским кнежевинама, Француском, Енглеском, Венецијом, немачким кнежевенима… А високодостојници у Ватикану су морали да подрже Пољаке против Турске, јер је у Пољској обављано замашно покатоличавање тамошњег православног становништва. А превођење православних Пољака (и других Словена) у римокатоличку вероисповест је за Ватикан важније од свега другог. Зато је Ватикан дигао на Балкану и Србе римокатолике против Турака, да би се помогло новој католичкој држави – Пољској. А католици у српским земљама су, притајено, размишљали о својим доскорашњим православним прецима, чије јуначке десетерачке песме им се враћају на усне. Многи изнесоше и добро скриване гусле и сада често запевају о јунаштву Краљевића Марка и Милоша Обилића. Раније су их опати и фратри опомињали на католичким мисама, да гусле и српске јуначке песме забораве, а ових година се опати и фратри нису противили српским гуслама и песмама о српским средњевековним јунацима. И кад би са старих струна чули звучне цијуке, а из младих грла продорне гласове, упућене топузини Краљевића Марка, опати и фратри су то, добронамерно – видело се, прећуткивали.

У сваког Србина, био он католик или православни, срце је пуно гнева на турског окупатора. С тим гневом, у срцу му је усхићење и радост. Уверен је у победу над турском војском. Ствара у мислима слику васкрснућа српске државе. Замишља облаке српских застава на бедемима Скадра – према којем се сада упутише Клименти, Васојевићи и Пипери. Некад је то била српска престоница из које су излазиле војске и кретале на југ, да бране српски Пелопонез у Егејском мору и на запад, да Франке гоне са Соче и из Истре.

Данас је турски војсковођа Мустафа-паша запосео Скадар, припремио одбрану и отправио писмо султану, да у Скадар неће крочити хришћанска нога, да ће устаници бити сузбијени и многи заробљени. Обећавао је пуне џамије хришћана, где ће бити исламизирани. Ако не буду поднели прихватање праве (Мухамедове) вере, главе ће им, набијене на кочеве, красити зидове тврдог Скадра и ширити страву – надалеко, по српским хришћанским насељима. „Ужас ће спопасти српску рају и она ће опет бити покорна и султану послушна“, писао је Мустафа-паша у Цариград.

Мустафа-паша је изгнао из кућа у Скадру све Србе – и католике, и православне. На скадарском тргу су пренеражени и уплашени, помешани са заробљеним Србима из околине. Турски војници, који су, претходних дана, спас од српских устаника нашли у градским зидинама, сад су се намеравали тешко осветити заточеним Србима. Официри су једва заустављали своје војнике, да не секу Србе, да не силују женскад и да не присвајају дечаке – као своје робље. Мустафа-паша је строго наредио, да се ова злодела не чине над Србима, јер је имао другу намеру (паклену) – ону коју је споменуо у писму султану, Мурату Четвртом. Да Србе католике исламизира и да од њих створи Турке или Шиптаре. Мустафа-паша је о томе писао своме господару, јер је тај господар, султан Мурат Четврти, био у безнађу. Многе је паше слао у борбу против Пољака, али ниједан није извојевао победу и отклонио војну претњу из Пољске. Зато га је Мустафа-паша уверавао, преко писама, да ће турска победа над балканским хришћанским устаницима уследити. А после те победе, тешио је Мустафа-паша султана, подразумевало се, Турска ће укротити Пољаке, јер ће турске војне јединице из Брда притећи у помоћ Турцима на северу Мађарске.

Избезумљени српски народ је на тргу чекао одлуку Мустафа-паше. Речено је Србима „да ће им се смрсити конци око врата“. Да им паша неће ништа друго чинити, добацивали су турски војници. Мајке су стискале и миловале малолетну децу, сузиле и љубиле их по косици. Најмлађа деца су плакала и махала својим ручицама. Пролазили су сати, па је опкољене стизала и глад, и жеђ, а Турци нису пристајали да додају посуду с водом ни уплаканој дечици.

Турски војници не потезаше сабље и топузе, а тако су желели исећи стасале српске младиће, чији су их вршњаци и рођаци десетковали у околним брдима и планинама. Разбешњели Турци су, приморани на уздржаност, урликали и псовали католичке фратре и православне попове, претили да ће од цркава начинити нужнике, овчарнике и коњушнице. Донели су из хришћанских храмова крстове, иконе, обредне посуде… по њима мокрили и бацали пред опкољене. Срби који су били даље од спољних редова су се кришом крстили и тихо изговарали молитве.

Дан је протицао, људи су седали на тло, покушавали забавити децу, од којих су многа плакала и вриштала. Понеко је имао у торби парче хране, па је то додавао расплаканом детету. Пред сунчев залазак, појави се на тргу свита турских високодостојника и официра, а међу њима Мустафа-паша, обучен у најсвечаније одело и под чалмом – какву може имати још султан у Цариграду. Неки из пашине пратње даваше знаке Србима да устану, а неки су им то гласно заповедали – уз псовке и претње. И расплакана деца утихнуше, људи се подигоше и мотре у ову скупину око паше. Мустафа-паша изабра један повиши плато на тргу и ту стаде. Око њега се стискаше пратиоци и одаваше утисак да присуствују свечаности после добијене битке. А све је било друкчије; око Скадра су турске јединице доживеле тешке војне поразе. Но, паша и његови официри су корачали као да су победници.

Мустафа-паша подиже руку и све се утиша. Изговори:
„Рајо! Пред Алахом, безвредна и ништавна стоко!“
То рече и заћута. Говорио је српски, јер су сви везири, паше и државни чиновници у Турској знали српски језик, којим су се споразумевали с Млечанима, Дубровчанима, Хабсбурговцима, Мађарима… Био је то цењени дипломатски језик, а Мустафа-паша га је говорио умешније него турски. Рођен је у Србији, у Крушевцу. И причало се, да му је предак био угледни племић на двору српског кнеза Лазара Хребљановића. Тај Мустафа-пашин витешки предак је погинуо, поред Лазара, у бици против Турака – на Косову 6387. године. Кратком ћутњом је, видело се, Мустафа-паша, намерио повећати пажњу избезумљених Срба и оставити утисак моћи турске државе и своје војске. Проговори, гласније него први пут:
„Рајо! Пред Алахом, безвредна и ништавана стоко! Ви који не поштујете Алахавог султана, Мурата Четвртог, ви који сте га издали, ви који се не клањате Алаху – једином богу за све народе, ви који не улазите у Алахове свете џамије, ви који не слушате поруке и савете из ‘Курана’ – ви сви такви, безбожници, бићете рашчеречени, обешени… главе ће вам бити сечене и на коље набијане, а кад одете пред Алаха, чекаће вас Ад, што га ваши крстоносни вражији попови зову Паклом. Од данас, нема живота вама који не будете пљунули на попове, фратре и опате и који ничице не паднете пред хоџу Музафера. Сад вам кажем и то слушате последњи пут. Сваки старешина куће може се изути и ући у наш свети Мухамедов храм, клекнути, пољубити свето тло у џамији и вечно исповедати једину и праву веру, како је то, к’о песмом, назначено у Алаховом ‘Курану’. Таквом праведнику ће остати недирнута деца и жене, остаће му кућа и сва имовина, а порезе рајетинске неће плаћати. А слушајте, онај који не послуша ово што рекох, биће посечен на Сечилишту, вама добро познатом месту у овом Скадру. Ви који сте исповедали веру католичку, добро знате, није да не зате, да су вам се ђедови молили у православним црквама, чија врата су широко отворена поганој и великој Русији. Из те погани су их извадила султанова писма и католички опати и фратри, који су им беседили, да се клоне православне руске пошасти и сталних православних буна против Турске. И све доскора сте слушали и поштовали султанова писма и помагали султану, да се руске сабље на Балкану врате у корице, а највише је против Руса и православних Срба био ваш бискуп Томо Грујичић. А сад кад је на Турску насрнула Пољска, нова католичка краљевина, добили сте наредбу из Рима, да тој бестидници помогнете, која је само 100 година раније била савезник најславнијег турског султана, Сулејмана Величанственог – савезник је била Турцима, кад је турска војска извојевала велику победу над Мађарима, на Мохачком пољу, 1526. године. А ове године је тај бискуп Томо Грујичић повео у противтурску буну католике Скадра и околине. И да знате, ухватили смо га. У нашим је рукама! Тај шејтен из шејтенске римске цркве! Сад ћете га видети!“

Мустафа-паша даде знак руком и петшест турских војника се појави. Између себе воде бискупа – гологлава, с исцепаним црквеним хаљинама. Бели католички оковратник му виси на прсима.
„Видите ли ово ругло од инсана?! За издају ће пострадати пред вашим очима, а муке ће му приредити најјачи, најљући и најнемилосрднији наш војник, Карапанџа. На Кавказу га је напало пет руских војника и све их је Карапанџа исекао, само га је један сабљом дохватио. Ударио по образу десном, али га је хећим излечио и отада је многи ђаур опет издисао под његовом сабљом димискијом. А сад ће од Карапанџе, уз велике муке, душу дати Алаху и ова бискупска издајица Грујичића. У бискупа Тому се добро загледајте; како прође, тако ће вам проћи свака глава породице – која не буде шљегла у џамију и тло челом дохватила“.

Мустафа паша опет даде знак руком. Појави се Карапанџа. Голем. Надвиси све јаничаре, кроз чији ред прође. Десни образ му нестао – назире се, кожa и парчићи ткива су спојени с неколико ожиљака. Десно му око спуштено и упола покривено капком. Страшно изгледа и једна жена из првог реда гласно јекну, обори главу и навуче мараму на очи. То обрадова турске војинике, па почеше радосно клицати и добацивати Србима, да ће сад видети турску снагу и оштрицу сабље димискије. Карапанџа извади сабљу, њом махну неколико пута и врати је у корице. Испружи руке, скупи прсте у шаку и повика:
„Има времена за сабљу димискију! Прво ће кроз ове прсте потећи ђаурска крв и згњечена му месина!“ – зграби бискупа за косу и снажним трзајем га окрену око себе; ноге су бискупове једва тло дотицале.

Мустафа-паша подиже руку и гласно се обрати Карапанџи:
„Чекај! Јуначе над јунацима, стани! Да видимо, да ли схвата крсташ, да ће трпит’ муке невиђене?! Да ли зна крсташ, да Турци нису оно што су били католички крсташи, кад су хиљаде деце арапске клали и черечили по Јерусалиму и околини! У име султана, имам овлашћење да поштедим живот овом издајици Грујичићу! И да му доделим овог дива Карапанџу, да га чува од сваке погане руке и оштре сабље! Али, Томо мора да буде оно што је био пре десет година – да буде покоран султану и веран Алаху – кад је преводио Србе из православне вере у католичку. А добро зна, да сам му ја, по савету у писму свог султана из Цариграда, помагао. Опростићу му живот, али треба да учини оно што и пре десет година – да исте те Србе сад преведе у мухамеданску веру. И њих и оне који су мало давније у тој поганој и издајничкој католичкој вери. Нисам љут на ове Србе православне вере. Они су нам непријатељи од првог дана – од Маричке и Косовске битке, али ови католици су нам час пријатељи, час су нам непријатељи. Ја ћу им данас помоћи. Да нам више не буду непријатељи – него да нам буду вечни пријатељи. Онакви какви су били у време турског султана, Сулејмана Величанственог, кад су били уз Турке против Мађара. Да били су уз нас – и Млечани, и Дубровчани, и Французи и Пољаци… а сви католици. Па пошто је та католичка вера превртљива, од данас ће Томо и све ове старешине католичких породица бити мухамеданци. Томо Грујичић ће бити хоџа у највећој џамији у Скадру. Донесите му одећу и чалму, и водите га код хоџе Музафера. Кад га Музафер именује за хоџу, он ће повести све старешине католичких породица и увести их у џамију. И они ће, од сутра, бити Мухамедове вере. А чељад нека им, одмах, иду кућама по Скадру, а оне ван Скадра ће отпратити јаничари. А шта ћемо с православним Србима? Рекох, они су нам непријатељи и то ће остати. Данас ће Омер-паша, са својом групом, из сваке православне породице узети по једно мушко дете за јаничарски дом у Цариграду и по једну женскињу – за оне који спасише данас толико Турака од мачева побуњене раје. Да се, одмах, православни сврстају на леву, а католици на десну страну“.
Завришташе од радости турски војници, јер им се указала прилика да дођу до лепих српских девојака. Православне Српкиње почеше плакати, нарицати, јаукати… Бришу сузе марамама и стискају уз себе своју мушку дечицу, коју ће им Турци већ данас отети и од њих створити најљуће српске непријатеље – јаничаре. Очеви, стричеви и ујаци прилазе мушкој деци, милују их и шапућу им, да не заборава мајку и оца, да не забораве часни крст, крсну славу и српску земљу…

Католичке породице тише доживеше ову одлуку, гледаше се међу се и притајено се радоваше, јер им нико не дира ни мушку децу, ни тек стасале девојчице. Један међу њима, био је то Антоније Микулић, подиже обе руке и повика:
„Слушајте ме, католици! Ово је наш срећан дан! Не губимо ни мушку ни женску децу; ни своју кућу, ни своју шуму, ни ливаду, ни стоку… Рајетински порез плаћати нећемо. А зло нас сустизати неће! А молићемо се пред хоџом Томом Грујичићем, као што смо то чинили и до сада, кад је био фратар и бискуп. Обраћаћемо се хоџама и имамима – уместо фратрима, опатима и бискупима. Богу ћемо се молити – као и до сада. Неће сметати, што се неће, од данас, звати Господ Бог, него Алах“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here