Радмила В. Стојановић: Рођендан, смртни сан

0
285
Радмила В. Стојановић

Рат устрелио житејну радост,
Губитно обиље дописа,
Умножи домну жал.
Сироче хрли у гробни кал,
Од првих корака, мета зла.
Грли је слика, само слика,
Уместо штита татина…

Зверињак поратни, цвета, зри…
Детиње душе черечи,
Смешак сузама замени,
Устрељен бор у рову спи.

Матурска хаљина неношена,
У гробу девојачка спрема.
Ни седамнаест, Жељка нема.
Нада, лутка обезглављена,
Сузан покров белог сатена,
Тихује младост покрадена.
Радост детиња неухрањена,
Клупа ђачка опустошена,
Ридањем ђачким означена,
Родбинским болом преплављена.

Оде без вереничког прстена,
А славила би дан рођења,
Уз академска, домна зрења.
Али слављенице нема,
Шест лета смртно дрема,
Уз тату сненог положена,
Татина мама придружена.

Животом варана, повређена,
Нештићена, лажима побеђена.
Иако нежношћу ближих снажена,
Лукаво заведена би згажена.
Коме би сличила деца њена,
Очињим видом охрабрена?
Али ње шест лета нема, нема.

Ватра сећања потпирена,
Свећа задушна догорева,
Као ружан сан да пева.
Мора је днева ова јава,
Смерти се живот покорава.
Радост издише прострељена,
На двадесет трећи дан рођења,
Девојче упорно спи, ње нема.

 

Бања Лука, 17. јун 2018.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here