МИША МАТИЋ: ТРИ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА ПОЧИВШЕГ МЛАДЕНА КЕСЕРОВИЋА (1931 -2018)

0
315

Умро је Младен Кесеровић, син четничког Војводе, пуковника ЈВуО Драгутина Кесеровића. Више од двадесет пута је осуђиван од стране комунистичких судова због вређања лика и дела Јосипа Броза, али много пута је хапшен, тучен и мучен и без одлука Суда, само по лажним пријавама разних полтрона. Тргови су остали у виду болесних плућа, гангрене на нози, хематома у глави који су постали тумори… По његовим речима једину срећу доживео је са супругом Ружицом и кћерком Весном. Сам, са вољеним псом у наручју, на самртничкој постељи, Млађа је напустио овај свет, који је упркос свему, неизмерно волео. До сада, ове три приче из његовог живота он је једини прочитао и замолио аутора ових речи, да их објави по његовој смрти.

ПУКОВНИКОВА КЋИ

Вратили су се Кесеровићи у своју кућу у Крушевцу, онога дана када је пуковник Драгутин заузео Крушевац. Када су наишле совјетске трупе предао им је град, а они га сутрадан предају у руке  на милост и немилост југословенским комунистима. Партизанске јединице хапсе четнике Драгутина Кесеровића. Уз четнике хапсе и виђеније и имућније грађане, као и газде и газдинске фамилије из околних села. Према казивању сведока, поручника Николе Марковића, ухапшени су везани жицом и одведени на Багдалу. Тамо, на Багдали, где су Немци стрељали таоце, совјетским тенковима су погазили око 3000 својих идеолошких противника, назвавши их народним непријатељима. Комунисти долазе и у кућу Кесеровића у којој живи петоро Драгутинове деце, жена Веселинка, Драгутинов брат Златомир, пензионисани дворски интедант и његова кћи, седамнаестогодишња Селена. Деца Драгутина и Веселинке су биле следеће доби: Вера 17 година, Младен 14, Ђорђе 11, Нада 9 и Милена непуне две године. Веселинку и Златомира су ухапсили, а Веселинки је у затвор син Младен однео малу Милену, да је доји, нису могли ни да је чувају ни да је хране. Робијала је заједно са мајком. Златомирово име се сутрадан нашло на списку стрељаних који је потписао Добрица Ћосић. Најстарију Драгутинову кћер Верицу силовали су пред породицом. Када су одвели мајку и стрица, побегла је. Нико није смео да се распитује за сестру, кћерку четничког команданта. После су им наредили да причају да живи у Ријеци и да им пише редовно. Никад је више нико није видео.

ПУТ ЗА ПИРОМАН

Имао је скоро 14 година. Мајка је ухапшена. Одведена је у Озну јер је жена четничког команданта. Сестра од годину и по дана још је сисала. Ратно време је било, деца су дуже сисала, нема хране. Најстарија сестра је нестала, а стриц одведен у жандармском шињелу и убијен. Узео је сестру и однео у затвор код мајке. Ознаши су примили и утамничили дете. Сестра од стрица, кћи стрељаног, пезионисаног командира Дворске жандармерије, имала је 17 година. Одлучила је да пођу за Пироман, родне место њихових очева. Млађег брата и сестру оставили су код комшија. Нису могли да се брину за њих. И сами су још били деца. Узели су нешто ствари и ушли у воз Црвене армије који је ишао ка Београду у који су после Црвене армије ушле и партизанске јединице и преузеле власт. Попели су се на вагон, воз је кренуо. Совјетски војници су викали, наздрављали флашама ракије које су понели из Крушевца. Једном од њих пало је на памет да претресе његову торбу. У њој је био очев пиштољ. Једина очева ствар коју је понео са собом. За то се губила глава. Сестра, 4 године старија од њега преузела је кривицу на себе. Рекла је војницима да је пиштољ њен. Спасила је брата од стрица, као што је стриц на почетку рата спасао њу и њеног остарелог оца. Војници су га оставили на миру, али сестра је платила за његову дечачку непромишљеност. Силовали су је. До Београда. Смењивали су се на њој совјети, као на флаши којом су наздрављали један другом. Били су ослободиоци, могли су да раде шта им је воља. Без казне. Она је била четничка кћи, није могла да се нада ничему сем казни. Казни за нешто што није учинила, за нешто што није ни знала да учини. Стигли су и пешке отишли у Пироман. Без пиштоља. Неко их је видео пре него што стигли у родитељску кућу. Озна је стигла пре њих. Запрећено је домаћину, њиховом стрицу. Ако их прими у кућу, биће убијени и он и они. Старац стаде пред икону светог Ђорђа и упита свеца шта да чини. Сирочад своје браће не сме да прими у кућу! Не сме ни да их остави гладне и без крова, још су деца, не знају никог у селу. Рођени су у градовима где су им очеви службовали још од повратка са солунског фронта. Паде му на ум идеја да их склони у суседно село. Тамо их не знају. Спавали су на штали, а преко дана помагали том домаћину у пољским радовима. После три месеца стиже и мајка са троје деце. Њу су знали, није смела преко дана да се удаљава од штале. Морали су да једу. Хране код домаћина нема за толика уста, рат је тек завршен, почео је прнудни откуп. Стриц из Пиромана мора да обезбеди храну, али како да је достави? Ако га виде да их снабдева убиће и њега и снају и децу. Нашао је поверљивог човека. Давао му је храну да је око поноћи однесе на Пироманско гробље. Тамо су одлазили, сваку ноћ на други, унапред уговорен гроб и јели. Три године.

ЧЕТНИЧКО ДЕТЕ

Забранили су му 1945. да се даље школује. Морао је у надницу. У месни одбор је 1947. стигла писаћа машина са латиничним словима. Секретар одбора није знао латиницу. Звали су њега у месни одбор, једини у селу је знао латиницу. После неколико дана нестале су неке пушке из одбора. Њега су првог испитивали. Четничко дете, а писменији од секретара одбора. Довољан разлог за сумњу. Није ништа знао о пушкама. Нашли су пушке, али њега нису пуштали. Држали су га у подруму. Наредили су му да се скине и го седне на две раздвојене шипке, како би му висиле гениталије. Нису имали времана да чекају да почне да се мучи због утицаја земљине теже, потпомогли су земљину тежу металним назубљеним штипаљкама које су прикачили на његове тестисе. Пустили су и струју из акумулатора. Јаукао је и питао мучитеље:
– „Зашто, кад сте нашли пушке?“
– „Зато да ви, четничка копилад, немате децу.”
– Није још напунио 15 година.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here