Истине жедне светло траже

0
47

Откривање постојећег

У овом царству воштаних фигура
Птице стално крила траже
Мисли се боре да буду стварне
Истине жедне светло траже
Небу се обраћају очи
Молбом да цвет покаже
Он збуњен скупља латице
Покушавао је најлепши да пронађе.
Ливада жели цвеће
Нема мириса само тишина
Хоће ли се вратити
Или нестати осека и плима.
Кап измучена несаницом
У потрази за објашњењем
Да ли је суза или росе део
Можда су мисли у заблуди
Или одавно живот цео
Откровење је на путу светла
Кад те клица узме за руку
Срећом од мрака светлу
Востани опет угуши буку.
Причом ти сеју заблуду велику
Да вечно тражиш оно што није
Истина је песма птица,
Све постојеће
Црквено звоно које бије.

 
Исцрпљене мисли

Биће вина али не више онаквог
У просеку година које су
Заборавиле стварност
У парку до касно сањариле
О животу и ко зна колико
Пута испочетка.Мирише тек
Поклоњено цвеће,
Прећуткујући стварност
И твој осмех плови кроз ноћ
Опет сам дочекао себе
Твојим рукама и наслонио
Мисао на твоје очи,
Док обећавају бесконачно сутра,
Врисак пролазника изгубљеног
У благородној години,
Без жеље да ризикује чекајући
Следећу,испраћа аутобус,
Ко још жели да стигне кући,
Покушавали смо од ваздуха
Да је створимо,и усне сокове
Да споје,бришући речи,свака би
Била тешка као прошлост
И своје место у будућности
Не може да нађе.Будимо се
У жељама људи да плате стан

Каква зима.Слушамо причу звезда
Коју нико није чуо,У центру
Праве музеј воштаних фигура,
Стигли до коња покушавамо
Да се рукујемо кнезом,осмехује се
И маше дипломом пролазницима
Кога занима знање?Свако би да се
Угради у лепоту,виле су препуне,
И незнању припада неки
Скромни кутак,устоличени
Брзином светлости,некој је
Златом успео љубав да докаже
У музеју воштаних фигура
Наше очи су сејале ватру
Чуле су звезде негде високо
Да блато мора блату-
Исцрпљене мисли

Биће вина али не више онаквог
У просеку година које су
Заборавиле стварност
У парку до касно сањариле
О животу и ко зна колико
Пута испочетка.Мирише тек
Поклоњено цвеће,
Прећуткујући стварност
И твој осмех плови кроз ноћ
Опет сам дочекао себе
Твојим рукама и наслонио
Мисао на твоје очи,
Док обећавају бесконачно сутра,
Врисак пролазника изгубљеног
У благородној години,
Без жеље да ризикује чекајући
Следећу,испраћа аутобус,
Ко још жели да стигне кући,
Покушавали смо од ваздуха
Да је створимо,и усне сокове
Да споје,бришући речи,свака би
Била тешка као прошлост
И своје место у будућности
Не може да нађе.Будимо се
У жељама људи да плате стан

Каква зима.Слушамо причу звезда
Коју нико није чуо,У центру
Праве музеј воштаних фигура,
Стигли до коња покушавамо
Да се рукујемо кнезом,осмехује се
И маше дипломом пролазницима
Кога занима знање?Свако би да се
Угради у лепоту,виле су препуне,
И незнању припада неки
Скромни кутак,устоличени
Брзином светлости,некој је
Златом успео љубав да докаже
У музеју воштаних фигура
Наше очи су сејале ватру
Чуле су звезде негде високо
Да блато мора блату

Прасак савршенства

Пролшлости непознат,
За будућност несавршен
Корача измишљен човек
Слави исте претке.
Сачињен од нових знања
Устоличио се
И све више сања.
Почиње да цвета,
Птица стара песма
Понеки комад стварнсти,
Или било би без смисла.
Симболика

Проћи ће то
Ништа не боли
Сумња,нећеш моћи
И кад те разапну
Настави даље
И после сутра
Дан ће доћи.

Пантелија Милосављевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here