ОДА КАМЕНУ

0
744

„Човјек се попне на камен, 
змија побјеже под камен.“

Камен је цвијет раскошни,
који никада не вене,

расте у очима мојим… и опчињава мене.
На суши ништа љепше
од камена не замирише,

када га загријаног
оросе прве капи кише.

Вјерујемо да шупљи камен
свакоме злу пркоси
Тај камен што се мора зове
Срећу нама доноси.

Име има, сваки камен наш:
станац, студенац, медник,
киљан, мрглин… међаш,
граничник… камен зидник.

Ми имамо…:
камене столове… камене столице.
воду пијемо с камена из каменице.
Дочекивали смо пријатеље
ражаном погачом,

под жаром и сачем,
на плочи каменој печеном.

Ми о себи и камену,
пишемо по камену:

Крајпуташи ратницима…
незнаним јунацима,

споменици за утјеху њиховим потомцима.
Наше су успомене, тужне приче скамењене,
у књиге камене као пјесме исписане.
Сједали смо на камену…
одмарали, спавали,

на њему освитали и у вјечност уснивали,
тијелом испод почивали…
на њему лик цртали

и каменим словима о нама књигу писали.

Клечећи смо душмане клели,
каменом у камен затуцали:

Камен бурдасмо да освајаче зауставимо.
Вама непријатељи наши
да пут затворимо.

Каменом нашим знамо
да вам јаде задамо,

да не газите нашијем
каменијем калдрмама.

Камен љути је бранио
да не приђете нама.

Преграде смо дизали
на које сте се спотицали.

Челом сте се у овај наш
сури камен забијали.

Ми…од када постојимо
Све што смо радили
са каменом се боримо:
од камена смо га радили.

Камен ломимо кад га мрзимо
или волимо,

Да по жељи у њему замисао остваримо.
Ударамо по њему, ситнимо га и ломимо,
Њим подзиђујемо, зиђемо и надзиђујемо.
Наше су куле и виле, од камена саздане,
омеђени ублови, колибе, штале и торине
Камен је дубоко узидан у наше темеље,
Осанац чврсти за куће, школе и богомоље.

Наше главне разбибриге
биле су с’ каменом игре:

Свакојаке спортове смо створили
од камена.

Живјећи и дружећи се с каменом
кроз времена,

Снагу мјерили
бацањем камена
с рамена.

У даљ скакали у рукама са два камена.
Са заравњеном каменом плочом
пловке играли.

Камичке смо, као дјеца,
мјесто кликера имали.

За туговање крајпуташ,
а за радовање бињекташ:

У камену је скривена
невидљива љепота,

дивота неодвојива од нашега живота.
Ко је на камен зачет и рођен,
мора спознати,

како је на каменој постељи
љубав водити.

На највисочију камену литицу
смо се пели,

над сунтулијом и судбином
страсно љубили.

Камен нас је крио
од туђих подлих погледа.

Од пада с камена
нисмо се плашили никада.

То није стијена нијема,
ми с њим причамо,

с душом каменом се споразумијевамо.

Ми… имамо плаво море
И сиво Камено море:

Јаребица камењарка и змија отровница,
Па неки цвијет жути,
ко ће вјеровати свима,

Кажу да риба,
па и жена камењарки има.

Ко је у злу, ил’ у добру,
на камену растао

И сам је рањивом душом
с’ каменом срастао.

 

Вукосав Делибашић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here